Епископ Лука

Затим је у Бањалуци уписао Правни факултет, на коме је слушао четири семестра. Међутим, у току студија одлучује се да прими „Анђеоски чин“, тј. да се замонаши. Тако га је епископ аустралијски г. Николај, његов бивши ректор у Богословији у Крки, 26. јуна 1976. године замонашио давши му име Лука. На Видовдан, 28. јуна,  руколположен је у чин јеромонаха, и одређен за сабрата манастира Светог Саве у Илајну у Епархији аустралијско-новозеландској.

Године 1976. долази на студије теологије, на Академију Светог Сергија у Паризу, коју је са успехом завршио 1982. године, ту су му предавачи, извесно време, били блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Епископ Атанасије (Јефтић). Овде почиње његов први контакт са Паризом и Француском у којој ће провести мало више од две последње деценије свога шивота.

У току својих студија у Паризу, као јеромонах истакао се у раду са омладином и у организовању парохијског живота међу нашим исељеницима, као и у оснивању и даљем раду Братства о. Јустина Поповића, чији је председник једно време и био. Ово друштво је имало битну улогу у животу парохије Светог Саве. Његови чланови су окупљали омладину и одрасле држећи им предавања на разне богословске, литургичке и социјалне теме, а његови чланови су понајвише живим примером сведочили Јеванђеље Христово испуњујући јеванђеоску заповест да буду со земљи и светлост свету, едукујући тако своје сународнике који су у великом броју пристизали као економска и политичка миграција у Француску и Париз.

Тадашњи јеромонах Лука, заједно са Архимандритом Данилом Љуботином, оцем Николом Црнокраком и другима, активно се укључије у запустели и руинирани живот српске црквене заједнице, не би ли како допринели оживљавању њеног духовног живота уневши јој нови дух и удахнувши нови живот кроз проповеди, часове катихизиса, формирање певнице, помажући потребитима и налазећи се свима на помоћи и духовној користи. Млади студенти Института, међу којима и епископ Лука бивају слати од руског митрополита на мале парохије по Француској да служе и мисионаре. Епископ Лука је имао задатак да формира парохију од српских емиграната у Мозелу, што је и учинио, где је често одлазио да служи, био радо виђен и са великим нестрпљењем исчекиван.

У току свог боравка у Аустралији, он је обављао многе дужности опслужујући манастирске парохије и организујући црквени живот у њима. У току више година био је секретар Епархије аустралијско-новозеландске, а истакао се нарочито у раду са омладином. Због свега овога био је унапређен у чин протосинђела, а затим 1991. године у чин архимандрита. На Ивањдан, 7. јула 1992. године, у манастиру Ваведењa Пресвете Богородице на Топчидерском брду у Београду, хиротонисан је у чин Епископа за епархију аустралијско-новозеландску.

Владика Лука је као епископ аустралијско-новозеландски од 1997. обављао дужност администратора епархије западноеврпске, све до свог коначног постављења за епископа западноевропског 1999. године. Епископ Лука долази у Париз у једно јако сложено време. То је период експанзије националног буђења када се велико мноштво народа слива у цркву, и оних са искреним религијским осећањима, и оних који су ту залутали повевши се за масом и актуелношћу, требало је бити јако мудар и са свим тим људима разговарати, сарађивати, сваком пружити савет и духовну утеху, упутити на прави пут, али и свакога поставити на своје место. Владику Луку је сачекала и прилично компликована ситуација која је остала после одласка владике Дамаскина (Давидовића). У париској црквеној општини, у цркви Светог Саве међу верницима, а нарочито међу управом парохије владало је велико неповерење и раздор, таква ситуација је приморала француску државу да се укључи у решавање овог стања. У овакво тешко време долази владика Лука са примарним задатком да среди и умири узбуркане страсти.

Владика Лука је највише својим миром, благим саветовањем и очинским васпитањем настојао да руководи своју паству, а понајмање силом и прекором, трудећи да буде Пастир добри словесном стаду Христовом које му је поверено, а које се простирало на шест земаља, које обухвата епархија западноевропска: од земаља Бенелукса, преко Француске до Шпаније, Португалије и сунцем окупаних Канарских острва. Епископа Луку је одликовала строгост према себи, а благост према другима и ако се за нешто може рећи да га је током читавог живота красило онда је то свакако била богоугодна врлина тиховања и ћутљивости, која се показала највреднијом, јер је много пута говорила више од самих речи, и доносила много веће плодове него што би их донело на хиљаде изговорених реченица, а понајвише донела је мир који је био преко потребан.

Човек велике љубави, пре свега према Богу, а и према сваком човеку, тихи пастир своме словесном стаду, умиритељ бура људског неразумевања и безумља, Преосвећени владика Лука, упокојио се у Господу, коме је верно служио, 17. децембра 2021. лета Господњег у Паризу.