Coat_of_arms_of_the_Serbian_Orthodox_Church.svg

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА

Ornament pocetni-01

Брак са насилником није Божја воља

Викарни Епископ Јустин – Свакодневно се сусрећемо са великим бројем поремећених породичних односа

БРАК са насиљем није никаква “Божја воља”. Свако људско биће створено је по икони Божјој. То значи да воља Божја јесте да људи буду слободни, да развијају своје потенцијале као непоновљива бића, као и да се ослобађају осећања срамоте у вези са тим.

Породично насиље, које у злокобним таласима запљускује наше друштво, а у коме углавном страдају жене, овако посматра викарни епископ хвостански Јустин, координатор хуманитарних активности Архиепископије београдско-карловачке. На основу искуства стеченог у Саветовалишту за породицу, брак и васпитање – једној од секција Верског добротворног старатељства (ВДС), владика, у интервјуу за “Новости”, каже да је економска зависност жена један од кључних фактора пасивизације жртава и њиховог прихватања туробне реалности, али и подвлачи да би и Црква са осталим факторима друштва требало да преузме већу улогу у спречавању насиља.

Да ли се Верском добротворном старатељству јављају жене које су жртве породичног насиља? Траже ли помоћ и како Црква може да им помогне?

– ВДС се свакодневно сусреће са великим бројем различитих поремећених породичних односа. На челу саветовалишта од 1996.године налази се др Милијана Савић, која је велико искуство стекла ангажовањем у рату у Босни и Херцеговини, где је са хуманитарном организацијом “Помоћ породици” помогла многим женама које су доживеле различите трауме. Често нам долазе жене које трпе насиље, и трудимо се да чујемо њихове проблеме и пружимо им утеху. Некада им је потребно само да их неко саслуша, охрабри и пружи им наду. У таквим случајевима, подржавамо их да се ослободе осећаја кривице и срамоте, који се често намећу жртвама насиља.

У каквом су односу брак, као света тајна, и насиље које у његовим оквирима понекад настаје и живи?

– Примећујемо код побожних жена погрешну перцепцију да било каква мисао о проблемима у браку, па и могућности развода, представља срамоту и неуспех пред Богом, тј. да је “Богу угодно” да жена трпи насиље у име “светиње брака”, чиме се такве особе закључавају у себе и не развијају сопствене снаге и могућности за излазак из зачараног круга насиља. Осећај срамоте игра велику улогу јер је везан пре свега за наше шватање себе самих, јер осећамо срамоту због онога што јесмо – што представља идентитетску кризу.

Шта је из црквеног угла на вишем нивоу вредности – институција брака или односи унутар супружника и њихове деце?

– Често се, а понекад и ми у Цркви то чинимо, наглашава значај институције, у овом случају брака, а притом заборављају живи људи који ту институцију чине. Управо из тих разлога односи унутар брака постају другоразредни у односу на установу брака “по себи.” Таквим размишљањима се често аболирају насилници, јер се као светиња уздиже брачна заједница и њено одржавање на било који начин, без обзира на то што су односи унутар те заједнице неповратно разорени. Дужност свештеника јесте да артикулишу хришћанску истину, којом је оно освојило свет, а то јесте светост људског бића и живота. Другим речима, погрешна идеја о чувању брака кроз насиље над живим човеком јесте грех по себи. На нама у Цркви јесте велики задатак да ову парадигму истакнемо у први план, чиме ћемо мењати и друге ишоде у нашим посматрањима живота и хришћанства.

Помаже ли у оваквим случајевима охрабрење и разговор жртве са духовником?

– Примарно је да уопште и не дође до насиља у породици. Када већ постоји, онда је проблем свакако измакао контроли, а нарушени односи тешко могу да се врате у нормалу.

Као и свакоме ко је претрпео страдање, разговор и свака утеха значе пуно, али у многим конкретним ситуацијама жртвама је потребно охрабрење да се супротставе насиљу. То не могу насиљем, већ уз помоћ љубави, подршке и пажње околине – заједнице или друштва.

Да ли свештеници у храмовима довољно говоре о овом друштвеном проблему?

– Наше искуство показује да се насиље готово увек дешава у оним породицама које не долазе у Цркву и не воде активан литургијски живот утемељен на развоју односа са Богом и људима окупљеним у литургијској заједници. Свештеници кроз тумачење јеванђеља више пута током године говоре о насиљу излажући став Цркве, али просто не могу да се обрате онима који нису присутни.

Могу ли се свештеници, с обзиром на то да већина добро познаје своје парохијане, на неки начин укључити у превенцију породичног насиља, било кроз разговоре, било кроз алармирање институција?

– Наравно да могу, а верујем да већина тако и чини. Свештенство има велики потенцијал зато што познаје своје парохијане, а то јесте добар оквир за њихово деловање. Већ дужи низ година постоји идеја о оснивању посебне породичне службе која би се у оквиру сваке парохије бавила овим проблемом. У Русији су оваква саветовалишта заживела још пре пуних 20 година и довела до решења многобројних породичних проблема, чак и повећања наталитета. Свештеник код нас на основу своје проницљивости може да предвиди које су то дисфункционалне породице и да им понуди помоћ. Али не треба очекивати велике помаке и чуда док се ослањамо на једног човека. Као што свештенство има одговорност за своју парохију, неопходно је и да се Црква институционално, у сарадњи са другим чиниоцима друштва, стара за свештенике, њихову обуку и непрекидно образовање на пољу пастирске бриге, у суочавању са конкретним проблемима њихове службе. Верујем да је то задатак пред нама како бисмо афирмисали парохије као нове ћелије друштва, у којима неће постојати толеранција за насиље.

Да ли се, у оквиру часова веронауке, довољно разговара са децом о насиљу уопште и посебно над женама?

– Мишљења сам да децу не треба затрпавати негативним сликама и примерима (има их и сувише свуда око нас) и да је у њиховом раном узрасту погрешно оптеретити их и овим проблемом. Имамо искуства да чак и децу која трпе насиље прича о насиљу додатно удаљава од осећаја сигурности и повратка у друштвене токове. Њих једино љубав, пажња и радосни осећај припадања заједници лечи на прави начин. Веронаука начелно има за циљ да надахњује и инспирише ђаке у вези са њиховим односом са другима и са Богом. Ти односи су засновани на поштовању и љубави, те искључују сваки облик насиља. Јер оправдање било које врсте насиља јесте издаја хришћанских уверења. Стога су управо вероучитељи у средњим школама у могућности да на разне начине укажу на ову истину, па и кроз обраду теме породичног насиља. Јасно видимо друштвени потенцијал Цркве, оличен у свештенству и вероучитељима. Није ми намера да ово било коме зазвучи као непримерено хвалисање, него напротив, као позив другим друштвеним чиниоцима да у нама пронађу партнера за све оне теме које су нам блиске и у којима смо сагласни, како бисмо заједно изграђивали боље односе.

КАКО ДО ПОСЛА

– ЖЕНАМА које излазе из Сигурне куће, шватили смо у ВДС, посао и плата кључни су за стабилну будућност – сматра викарни епископ Јустин.

– Знамо да се из Сигурне куће доста ангажују око тога и да врло често проналазе женама посао, али је ангажовање Цркве и нас у Цркви кроз наша познанства помогло многим женама у процесу њиховог повратка у друштво након тешких траума.

ТРПЕ И ЗБОГ ПОТОМАКА

ЖЕНЕ жртве насиља најчешће су и мајке. Колико та околност утиче на њихов тежак положај?

– Опет говоримо о економској зависности. Она се огледа у томе што жена брине и за своју децу, чиме се повећава притисак на њу, посебно у условима када нема материјалну подршку. Трпљење насиља условљено је пре свега лошим економским односима, страхом да тиме жртвује своју децу, али и осећањем срамоте у односу према својим ближњима, али и са Богом. На нама је да служимо, свако у свом домену, како бисмо се борили за праве вредности, стављањем личности у центар наше борбе против насиља.

Преузето са Новости

Најновије Вести

  • All Post
  • Uncategorized
  • Епископ
  • Новости
Учитај више

End of Content.

Ornament pocetni 2
Coat_of_arms_of_the_Serbian_Orthodox_Church.svg

Адреса

23 rue du Simplon – 75018 Paris

Емаил

diocese.serbe@gmail.com

Телефон

+33142529990

Радно Време

Од понедељка до петка: 10-14 часова

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА © 2022