ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Светих Седам Свештеномученика Херсонских

Објављено 07/02/2016

Светих Седам Свештеномученика Херсонских
Светих Седам Свештеномученика Херсонских

За време цара Диоклецијана, године 296, јерусалимски патријарх Ермон посла у разне земље и градове многе епископе да апостолски објављују реч Божју и проповедају Христа. Од тих епископа двојица отпутоваше у Тавтроскитску земљу, и дођоше у град Херсон. И обојица се трудише неко време, проповедајући истинитог Бога тамошњем незнабожном народу, и просвећујући помрачене тамом јелинске идолодемоније. Затим свети Јефрем, остављајући херсонце светом Василију, оде међу Ските који су живели поред Дунава, и проповедајући Еванђеље многе обраћаше ка Христу. И после многих патњи и трудова, поднетих за Христово Еванђеље, би му глава отсечена седмог марта.

Свети Василије, изобличавајући у Херсону заблуду незнабожаца и показујући им прави пут спасења, изазва гнев у народу, и безбожници га ухватише, немилосрдно тукоше, и из града протераше. Он онда оде у једну гору, и настани се у пећини. Гора се налазила сто стадија од Херсона, и звала се Партенон, то јест Девојка, пошто се на њој налазило идолиште и идол неке незнабожачке богиње девојке. На тој гори дакле борављаше свети Василије, и радоваше се што би удостојен те поднесе за Христа ране и прогонство. Али туговаше и плакаше због пропадања душа људских, обманутих ђаволом, и са сузама се мољаше Богу за њихово обраћање.

Не прође много времена а кнезу херсонском умре син јединац, и би сахрањен изван града. Убијени жалошћу, родитељи сеђаху крај гроба његовог тугујући и плачући. Наступи ноћ, а они остадоше поред синовљег гроба. Задремаше, и у сну им се јави њихов умрли син, говорећи им: Зашто плачете и оплакујете моју смрт? Не можете ме одовуд узети жива, јер ме богови наши не могу васкрснути, пошто су идоли, измишљени од ђавола на обману и погибао људима. Хоћете ли пак да ме имате жива, умолите оног страног човека, кога протерасте из града, да се помоли за мене Богу своме. И ви верујте у тог Бога, кога он проповеда, јер је то истинити Бог, који има власти над живима и мртвима, и моћан је да ме подигне из мртвих жива молитвама оног мужа кога ви прогнасте.

Тргнувши се из сна, родитељи испричаше један другоме своје виђење, и видећи да се слаже, веома се удивише и обрадоваше. И одмах похиташе у град, и испричаше рођацима и пријатељима својим. И чим свану, дадоше се на тражење Божјег човека свуда, и нађоше га у поменутој пећини. Тада кнез са домаћима својим оде к њему, и припадоше к ногама светитељу, молећи га да им васкрсне сина. А светитељ одбијаше, говорећи: Како то могу учинити ја, грешан човек? Али ако верујете у Бога кога проповедам, добићете што молите, јер је Он једини у стању да мртве подиже из гробова. На то они рекоше: Ако сина нашег добијемо жива, радо ћемо учинити све што хоћеш и наредиш.

Онда светитељ Божји Василије устаде и оде с њима на гроб. И кад дигоше камен са гроба, светитељ уђе унутра и, осенивши крсним знаком умрлога, он се дуго мољаше Богу. Затим узе воду, освети је, и као при светом крштењу изли је на мртвога призивајући Пресвету Тројицу. И одмах оживе мртвац, и проговори славећи Бога. А све присутне обузе страх и ужас; и радост родитеља беше неисказана. И сви грљаху ноге светитељу величајући га, и исповедајући да је истинит Бог кога он проповеда. Онда узеше архијереја Божјег светог Василија и веома свечано уведоше у град. И крсти се кнез са целим домом својим, веровавши у Христа. И многи из народа, који видеше то чудо, придружише се вернима. И растијаше Црква Божја у Херсону, а незнабожачка погана идолишта постепено ишчезаваху.

А ђаво, видећи опустошење својих жртвеника уђе у срце херсонских Јевреја, и ови наговорише незнабошце да устану на хришћане, а нарочито на њиховог предводника, светог Василија, и да га убију. Јер говораху они, хришћанство ће лако пропасти, ако буде убијен учитељ хришћански. И сабра се врло много наоружаних незнабожаца, и ударише изненада са дреком и виком на архијереја Божјег, извукоше га из његовог дома, везаше му ноге, и вукоше по улицама градским, бијући га кољем и камењем и газећи га ногама. А када га довукоше до места где хришћани беху поставили стуб и на њему крст, ту светитељ Христов Василије предаде свету душу своју у руке Божје. И сконча мученички седмога марта, када и свети Јефрем би у Скитији посечен мачем. Тело пак светог Василија извукоше изван града, и оставише псима и птицама да га разнесу. И много дана лежаше тело несахрањено, али Божјим промислом остаде неповређено: јер ноћу јављаше се над мученичким телом врло сјајна звезда, и вук чучаше крај њега чувајући га од паса, а дању орао над телом кружаше, не допуштајући месождерним птицама да се приближе, док га хришћани једне ноћи не украдоше и чесно сахранише.

После мученичке кончине светог епископа Василија један од ученика његових пређе на хелеспонтску страну, и тамо нађе три епископа који проповедаху Еванћеље Христово: Евгенија, Елпидија и Агатодора. И они беху заједно са светим Јефремом и Василијем послани на проповед од стране пресветог Ермона, патријарха јерусалимског. Нашавши их тамо, онај ученик им каза кончину светог Василија. А они чувши то, прославише Бога који мученичким венцем увенча угодника Свог. Онда се договорише, седоше у лађу, и отпловише у град Херсон, желећи да следе светом Василију. И њихова проповед у Херсону о Христу Богу сваког дана увећаваше број верних. Но, као и против светог Василија, тако и против њих ђаво наоружа Јевреје и незнабошце. И сабра их се силно мноштво. И ухватише свете епископе, и везане их вукоше путем, бијући их дрвљем и камењем све док свети мученици не предадоше чесне душе своје у руке Господа свог. И мртва тела њихова извукоше на градску капију, на коју су по обичају износили мртваце ради сахране, и бацише их несахрањене, да их разнесу пси и птице. Али хришћани их кришом узеше и чесно сахранише. Пострадаше света три епископа: Евгеније, Елпидије и Агатодор, годину дана после светог Василија, у исти дан – седмога марта.

Након неколико година опет, послат од јерусалимског патријарха, дође у Херсон свети епископ Етерије у време када Константин Велики већ беше поверовао у Христа. И када свети Етерије виде да опаки и зли незнабошци у Херсону не допуштају никако хришћанима да се шире у граду, оде у Византију к цару Константину и пожали му се на угњетавање хришћана од стране херсонских незнабожаца. Цар онда издаде наређење: да хришћани слободно и несметано живе у Херсону, да се слободно и јавно скупљају на своја богослужења, а да се из града протерају сви који их у томе буду ометали.

Вративши се у Херсон са таквим наређењем царевим, свети Етерије веома обрадова Христово стадо, а незнабошци се сневеселише и смутише. И епископ подиже у граду цркву хришћанима, и све добро устроји. Затим опет оде к цару да му заблагодари за учињено добро. Но при повратку он се разболе; и кад лађа пристаде уз острво Ас, он се пресели из овог привременог живота у живот вечни. Ту га верни сахранише, и споменик му на гробу подигоше, и дрвеће засадише, које кад израсте велико, показиваше надалеко гроб светитељев. И свети Етерије сконча седмога марта, када скончаше мученички и пређашњи мученици.

Када херсонски хришћани сазнаше за кончину светог Етерија, много плакаху за њим. Затим известише цара Константина о кончини свога епископа, молећи га да им на његово место пошаље другог. И на место Етерија би послат за епископа херсонске цркве блажени Капитон. И хришћани га с радошћу дочекаше. Но сабра се много незнабожаца и, приступивши новодошавшем епископу, искаху од њега знак, да чудом докаже да је његова вера права, како би се и они могли уверити у то. Чудо има да буде, говораху они, овакво: да се усија велика пећ, и да у њу уће хришћански епископ, па ако не изгори и остане жив, онда ћемо се крстити сви.

Свети Капитон, уздајући се у Бога, пристаде на њихов предлог, и нареди да се за то спреми једна велика пећ. И кад се пећ силно усија, свети епископ, док је сав народ врло напрегнуто посматрао, обуче се у архијерејско одјејање, метну омофор на себе, и усрдно се помоли Богу, да покаже своју божанску силу, као некада у вавилонској пећи, ради доказа неверном народу. И пошто се довољно помоли Богу, ђакон громко узвикну: Пазимо! – светитељ се прекрсти, уђе у зажарену пећ, и стајаше у пламену око једнога часа, молећи се Богу са рукама уздигнутим к небу. И ни најмање му повреде не наношаше онај силни пламен огњени. Затим натрпа жара у свој фелон, и изиће пред народ здрав и неповређен. И све, који гледаху ово преславно чудо, обузе силно дивљење и страх, јер видеше да се огањ није коснуо његовог одела и да се фелон пун жара не опаљује. Тада сви као једним устима громогласно повикаше: Један је Бог -: Бог хришћански, велики и силни, који служитеља свог сачува неопаљена у пећи огњеној!

Тада, уверени овим преславним чудом, цео град Херсон и сва околина прими хришћанску веру. О овоме чуду би обавештен и Константин Велики; о њему се много причало и на Никејском Сабору. И сви прославише Бога, и дивљаху се великој вери и слободи пред Богом светог епископа Капитона.

После неколико година, када је свети Капитон путовао лађом из Херсона у Цариград, настаде бура, и таласи натераше лађу на ушће Дњепра. Тамошњи незнабошци опљачкаше лађу, избацише из ње путнике, а самог архијереја Божјег Капитона утопише. Тако он мученички сконча 21 децембра. Али спомен његов се врши седмога марта са ранијим херсонским светитељима, који су пострадали седмог марта. Јер је и света душа његова удружена са душама њиховим на небесима, и сви седам архијереја Божјих, епископи херсонски, као седам главних Анђела, заједно предстоје Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, једноме Богу, славећи Га са свима светима вавек, амин.