ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Великомученик Никита

Објављено 15/02/2016

Свети Великомученик Никита
Свети Великомученик Никита

Када знамење победе, часни и животворни Крст Господњи би уздигнут високо над светом, онда притече под ово знамење имењак победе свети Никита. Јуче празновасмо Воздвижење светога Крста, ту непобедиву победу за свет, а сада празнујемо светог Никиту, чије само име значи победитељ. Овај добри војник Исуса Христа стаде под крстом као под заставом, да би војевао против непријатеља светога Крста, у част Распетога на њему. Неко војује за цара земаљског, неко за свој живот осујетну славу, неко за привремена богатства, а свети Никита војева за јединог Господа свог Исуса Христа који је Цар сваког створења и наша слава и наше непотрошљиво богатство. А где и на који начин овај војник војева за Христа, чујте.

Када се у време светог равноапостолног цара Константина Великог поче света вера ширити по целој васељени, тада и у Готској земљи, с оне стране реке Дунава засија света побожност као светлост у тами. У тој дакле земљи би рођен, крштен и васпитан свети Никита. Епископ готски Теофил који је учествовао на Првом Васељенском Сабору, исповедио догмате православне вере и потписао одлуке Сабора, он просвети Никиту светлошћу вере и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа.

Након не много времена, стари пакосник – ђаво, не подносећи ширење свете вере и умножавање хришћана у земљи помраченој идолодемонијом, изазва рат и силно гоњење против оних који исповедају име Христово и верују у Господа. Зли пакосник подстаче кнеза те земље Атанариха, да убија хришћане и истребљује са земље чак и спомен њихов. У то време међу Готима изби раздор и међусобни рат. Они се поделише на две групе: једној је групи био вођ неки Фритигерн, а другој – жестоки насилник Атанарих. Када се ове истоплемене групе сударише у рату и настаде страховита сеча, тада Атанарих, пошто имађаше већу војску и храброст, надвлада и победи свога противника Фритигерна и његову војску натера у бекство. Побеђени Фритигерн побеже у Грчку, и тамо затражи помоћ од христомрзећег цара Валента; Валент нареди свој војсци својој што се налазила у Тракији, да иде у помоћ Фритигерну противу Атанариха. Фритигерн тада, сакупивши остатке своје војске, он са грчком војском из Тракије крену против свога противника. Прелазећи преко реке Дунав, он нареди да се начини знамење светога Крста и носи пред његовим пуковима. Тако он нападе на Атанариха. И би велика битка, и хришћани силом Крста иадвладаше Атанариха и победише сву његову војску: једн“ мачем посекоше, друге живе заробише, а Атанарих са малом дружином једва побеже. Од тога времена стаде се православна вера хришћанска све више ширити међу Готима, јер многи, видевши у рату неодољиву силу крста, повероваше у распетога на крсту Господа.

Када умре епископ Теофил, на његов престо ступи Урфил, човек благоразуман и побожан. Он измисли за Готе слова и преведе многе књиге са грчког језика на свој, те се тако света вера хришћанска сваким даном све више шираше међу Готима. Томе много допринесе својом ревношћу и свети Никита, једно од највисокороднијих и најчуванијих лица у тој земљи. Својом побожношћу и богонадахнутим речима он приведе Христу многе.

После неког времена нечестиви Атанарих се поново врати у своју постојбину, у свој крај. Докопавши се власти и силе, он, наговаран демоном, подиже у својој области љуто гоњење на хришћане, светећи се за своју срамоту, пошто он беше од хришћана побеђен и посрамљен у рату. Тада свети Никита, запаљен ревношћу по Богу, ступи у борбу против оба непријатеља, против невидљивог и видљивог: против невидљивог непријатеља он војеваше приводећи неверне истинитој вери и соколећи верне на мученички подвиг; а против видљивог непријатеља он војеваше изобличавајући мучитеља Атанариха и укоравајући га за његову безбожност и безчовечност, пошто велико мноштво верујућих он предаваше на разне муке. И тако свети Никита победи обојицу: и ђавола сатре, и свирепост мучитељеву надвлада. Јер све врсте мука, којима су се старали да храброг страдалца одврате од Христа, показаше се немоћне; и сам мучитељ беше у недоумици, како то да он свом силом својом није у стању склонити на своју безбожност једног слугу Христовог, као стуб тврдог и непоколебљивог у својој вери.

И шта онда безаконик намисли? Он намисли да огњем умори онога кога није могао убити многим ранама, мучењем тела и размрскавањем удова. Међутим, шта постиже безбожник? Он више себе сама сажеже јарошћу својом, него мученика огњем. Јер свети Никита, иако се налажаше у великом огњу, ипак тело његово не сагоре од огња, а душа му се препороди за бољи нови и бесмртни живот. Међутим мучитељ и без огња сагоре. од свога безбожја: он душом омртве и тело своје припреми за пакао. Тако свети Никита под знамењем Крста војева за Христа, и показа се победитељ не само по имену него и стварно.

Тело светитељево, неповређено од огња, остаде несахрањено, и бачено лежаше у бешчешћу. У то време живљаше тамо један благочестиви хришћанин по имену Марјан. Он беше родом из Киликије, из града Мопсуеста. Дошавши у Готску земљу неким послом он се дуго задржа у њој. За време свог боравка ту он се упозна са светим Никитом и задоби његово пријатељство и љубав. Но нарочито он заволе светог Никиту када виде како он јуначки стоји за веру Христову, готов да крв своју пролије за њу. И када свето тело мучениково лежаше бачено, Марјан размишљаше на који би начин узео тело љубљеног пријатеља свог и мученика Христовог и однео га у своју постојбину. А л и он се бојаше учинити то из страха од кнеза, који је наредио да нико не сме погрепсти тело мучениково. Најзад Марјан одлучи да чесно тело узме тајно ноћу.

Када наступи ноћ Марјан беше готов да пође и оствари своју намеру, али ноћ беше веома мрачна и кишовита, што силно ожалости Марјана, јер није видео куда да иде и како да нађе место где је лежало тело светог мученика. Док Марјан беше силном тугом опхрван због тога, Бог сваке утехе, који је некада мудрацима са Истока преко звезде показао пут у Витлејем, утеши и Марјана у његовој тузи и показа му згодан пут за проналажење светитељевог тела: Он му посла неку небеску силу у облику звезде која, засијавши пред Марјаном, поведе га куда је требало. Та дакле звезда иђаше пред Марјаном и разгоњаше ноћни мрак, а он с радошћу иђаше за њом. Стигавши до места где се налазило тело светог мученика, звезда се заустави над њим. Тада Марјан обави светитељево тело чистом плаштаницом, и понесе га кући у којој је становао. А звезда, провевши Марјана натраг до самих врата те куће, постаде невидљива.

Тако Марјан доби тражено благо, и сакри га код себе у стану врло брижљиво. Ускоро после тога он се врати у своју отаџбину, носећи са собом тело светог мученика. Дошавши у град Мопсуест, Марјан га чесно погребе у своме дому. А Бог благослови дом Марјанов због Свога мученика, светог Никите, као што је некада благословио дом Пентефријев због Јосифа (1 Мојс. 39, 5) и дом Аведаров због Ковчега Завета (2 Цар 6, 11). И изобиловаше дом Марјаиов великим богатством, и материјалним и духовним: јер од гроба светитељева даваху се дарови свима невољнима, и точаху се исцељења болеснима. Сав град и житељи из околине стицаху се на светитељев гроб, тако да дом Марјанов није могао смештати верне који су се сабирали тамо. Због тога ови решише да саграде цркву у име светог Никите и да у њој положе његове мошти. И прихвативши се овога посла са великом ревношћу они брзо подигоше цркву и украсише је како треба. Онда отворише гроб светог мученика, извадише ковчег са чесним моштима, унеше га у новоподигнуту цркву и ту положише у земљи. Само Марјану се даде те од светих моштију мученикових узе један прст на благослов дому његовом, и он га с побожношћу чуваше. Више нико не могаше узети ни једне частице од моштију светог Никите.

Једном блажени Авксентије, епископ града Мопсуеста, иодигавши цркву светим мученицима: Тараху, Прову и Андронику, упути писмо у град Аназарв, где почиваху мошти ових светих мученика, молећи грађане Аназарва да му даду неки део од моштију светих мученика за навоподигаути храм. Тада грађани Аназарва молише епископа Авксентија да им у замену да делић моштију светог мученика Никите на благослов њиховом граду. Желећи да им испуни молбу, епископ нареди да отворе гроб светог мученика Никите. И гле, без икаквог видљивог разлога мермерни камен, који беше на гробу, одједном се распаде на две половине. Један од присутних смело се руком својом дотаче светих моштију, но рука му се одмах осуши, и њега спопаде ужас. Тада и страховит гром пуче с неба са севањем муња, те се сви уплашише. По томе епископ виде да Богу није по вољи ситњење светитељевих моштију, и покаја се збот своје смеле намере. А човека који се дрско дотаче светитеља, епископ узе за сасушену руку, метну је на светитељеве мошти, и мољаше се говорећи: О, свети мучениче Никито! теби је лакше исцељивати него повређивати, јер си добар и подражаваш Сведоброг Господа, и мада си брзо казнио овог човека, зар га нећеш још брже помиловати?

Чим епископ изговори ове речи, тог тренутка исцели се сасушена рука тог човека; и сви се дивљаху благодати светог мученика Никите, и хваљаху Бога. А епископ, не усуђујући се више дотаћи се светих моштију угодника Божјег, очита над њима дуге молитве, па чесно покри гроб, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме приличи свака слава, част и поклоњење вавек. Амин.