ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Сергије Радоњешки

Објављено 15/02/2016

Свети Сергије Радоњешки
Свети Сергије Радоњешки

Преподобни и богоносни отац наш Сергије родио се у граду Ростову од побожних и угледних родитеља бојара Кирила и Марије. Још од утробе матере Бог га изабра на службу Себи. Једном мати његова, бременита њиме, дође по обичају свом у цркву на свету литургију. Пред само читање Светог Еванђеља младенац у утроби њеној громко викну, и глас његов чуше сви што стајаху близу матере његове; исто тако за време Херувимске песме он по други пут викну; и кад свештеник изговори: „Светиње светима“, по трећи пут се чу глас младенца из утробе материне. Из тога сви разумеше да ће се на свет јавити велики светилник свету и служитељ Пресвете Тројице. Јер као што пред Мајком Божјом радосно заигра у утроби свети Јован Претеча, тако и овај младенац заигра пред Господом у светом храму Његовом. При овом чуду матер преподобнога обузе страх и ужас; и сви који чуше глас дивљаху се веома. После тога када дође време Марија роди сина, и наденуше му име Вартоломеј. И од првих дана свога живота младенац се показа строги испосник: средом и петком није сисао; а није се дотицао материних сиса и у друге дане када се дешавало да она Једе месо; приметивши то, Марија престаде јести месо.

Када Вартоломеј наврши седам година, родитељи га дадоше да се учи књизи; заједно са њим учаху се и два брата њихова, старији Стефан и млађи Петар. Док се браћа учаху лепо и показиваху велике успехе, дотле Вартоломеј далеко изостајаше за њима, јер се тешко учио; иако се учитељ веома усрдно трудио око њега, ипак је он врло мало напредовао. Зато су га родитељи грдили, учитељ кажњавао, другови исмевали.

Међутим све то беше по промислу Божјем, да би дете добило разум за успех на књизи не од људи него од Бога. Веома ожалошћен због свога неуспеха у учењу, Вартоломеј се пламено и са сузама мољаше Богу да му да напредак на књизи; и Господ услиши молитву побожног детета. Једном отац посла Вартоломеја са књигама у поље; навикнут на послушност, он одмах крену без поговора. Путем он наиђе на једнога монаха старца, или тачније – на Богом посланог анђела у монашком обличју, где у дубрави стоји под храстом и врши молитву. Вартоломеј му приђе близу, стаде, и поклонивши му се чекаше да заврши молитву. По завршетку молитве монах старац благослови Вартоломеја, загрли га и упита шта жели. Вартоломеј одговори: Свом душом желим да се научим књизи, оче! Дали су ме да се учим, али ми учење не иде, и ја просто не знам шта да радим. Него молим те, оче свети, помоли се Богу за мене, да ме Он просвети светим молитвама твојим.

Монах испуни Вартоломејеву молбу: сатвори молитву и благослови Вартоломеја рекавши: Ево, чедо моје, од сада ти Бог дарује да разумеш све што захтеваш, да би могао и другима користити. – При томе старац извади сасудић и даде Вартоломеју као неку честицу од просфоре; нареди му да је поједе, говорећи: Узми, чедо, и поједи; ово ти се даје на знамење благодати Божје и ради разумевања Светога Писма. Не гледај на то што је ова честица тако мала; велика ће бити сласт када окусиш од ње.

После тога старац хтеде да се удаљи, али обрадовани дечак га стаде од свег срца молити да посети дом његових родитеља. Вартоломејеви родитељи с великом чешћу сретоше госта, јер поштоваху монахе. Они му предложише хране, али старац одговори да се најпре треба прихватити духовне хране; – и када се сви стадоше молити, он нареди Вартоломеју да чита псалме. Вартоломеј одговори: Ја не умем, оче. – На то стари инок пророчки изговори: Од сада ти Господ дарује знање писмености. – И стварно, Вартоломеј тог часа стаде течно читати псалме. – Родитељи се силно удивише тако брзој промени код њиховог сина. При растанку старац рече родитељима Вартоломејевим: Син ваш биће велики пред Богом и људима; он ће некада постати обиталиште Светога Духа и служитељ Пресвете Тројице.

Од тога времена блажени дечак без икакве тешкоће читаше књиге и разумеваше све написано у њима: јер му Бог отвори ум да разуме Писмо (ср. Лк. 24, 45). И растијаше Вартоломеј годинама, и уједно с тим разумом и врлинама: јер љубљаше пост и уздржање, и од раног детињства молитва му беше сласт души. Зато он ревносно посећиваше храм Божји, не пропуштајући ниЈедну службу. Дечје игре он брижљиво избегаваше; у весељу и осмеху својих вршњака не учествоваше, јер је знао да зли разговори кваре добре обичаје (ср. 1 Кор. 15, 33). Дубоко свестан истине: Почетак је мудрости страх Господњи (Пс. 1 1 0 , 10), он се стално трудио да се научи тој мудрости. Са особитом марљивошћу и ревношћу он је читао Божанствене и свештене књиге. Побожни дечак прописа себи строги пост: средом и петком ништа јео није, а у остале дане хранио се само хлебом и водом.

Иако се још није налазио у манастиру, он је водио монашки живот, тако да су се сви изненађивали видећи такво уздржање и побожност у дечака. Плашећи се за здравље свога сина, мајка га је спочетка одвраћала од тако суровог начина живота. Но Вартоломеј је смирено одговарао, својој мајци: Не сметај ми; дозволи ми да водим такав живот; не приморај ме на непослушност према теби. – И мајка престаде ометати добру намеру свога сина. И тако, укроћујући уздржањем тело своје, Вартоломеј не излажаше из воље родитељима својим; и идући из силе у силу он растијаше у човека савршена.

Међутим родитељи његови Кирило и Марија преселише се из древног и славног града Ростова у скромни градић Радонеж, познат и чак прослављен касније именом преподобног Сергија. Родитељи преподобнога силно осиромашише од пљачки и пустошења Татара који у то време владаху Руском земљом, а и од намета и угњетавања од стране намесника Московскога кнеза Јована Даниловича Калите који управљаху Ростовом. Заједно са другим Ростовљанима Кирило и Марија преселише се у Радонеж, феудални град млађег Калитиног сина Андреја, привучени тиме што пресељеницима кнез Андреј обећа разне повластице и слободу од угњетавања. Вартоломеј коме тада беше петнаест година дође такође са својим родитељима у Радонеж; а браћа његова беху се већ поженили.

Када напуни двадесет година Вартоломеј стаде молити своје родитеље да му даду благослов да се постриже у монаха, јер је одавно жудео да се посвети Господу. Но родитељи његови, иако монашки живот стављаху изнад свега, ипак молише сина да причека неко време. И говораху сину: Чедо, причекај мало! Ти видиш, ми смо већ стари, болесни и у оскудици, и нема ко да нам послужи. Браћа се твоја оженише; они су заузети својим бригама, а ти послужи нама, својим родитељима. Испрати нас до гроба, погреби нас, па онда оствари своју н а меру, испуни своју жељу.

Вартоломеј, послушан и пун љубави син, покори се вољи својих родитеља и усрдно се стараше да их утеши у старости, да би заслужио њихове молитве и благослов. На извесно време пред смрт Кирило и Марија примише монаштво у ПокровскоХоћковом манастиру, који се налази на пет километара од Радонежа. Тамо дође и обудовели старији брат Вартоломејев Стефан и ступи у монаштво. Након мало времена родитељи Вартоломејеви се један за другим брзо у миру преставише и бише погребени у Хоћковом манастиру. После смрти својих родитеља браћа проведоше ту четрдесет дана, узносећи Господу усрдне молитве за упокојење новопрестављених слугу Божјих. К у ћу и свој бедни иметак Кирило и Марија оставише Вартоломеју. Но он део наследства потроши на помињање душа преминулих родитеља, на милостињу и храњење сиромашних, а остало предаде млађем брату Петру. За себе он ништа не узе, ништа не задржа, јер се надао у Бога који „даје храну гладнима“ (Пс. 145, 7).

Чезнући за пустињаштвом, Вартоломеј мољаше старијег брата Стефана да остави Хоћков манастир и да иду ради подвига у пустињу. Стефан пристаде и они кренуше да траже пустињско место, подесно за пустињачки живот. Дуго они ходише по околним шумама док не дођоше на место где се сада вије манастир Пресвете Тројице, прослављен именом преподобног Сергија. Тада се хо место називало Маковец, и било је покривено густом, непролазном шумом. И наоколо на све стране пружала се надалеко шума и пустиња; мимо тог места није пролазио пут и нико није залазио туда; у близини није било ни села, ни кућа, ни икаквих насеља људских; само су зверови боравили ту. Браћа се ватреном молитвом обратише Богу, призивајући благослов Божји на ово место њиховог боравка и предајући себе светој вољи Божјој. Начинивши колибу они се стадоше ревносно подвизавати и молити Богу. Затим подигоше малену цркву и решише да је освете и посвете Пресветој Тројици: ради тога отпутоваше у Москву и молише митрополита Теогноста за благослов да се црква освети. Митрополит их врло љубазно прими и посла са њима свештенослужитеља да освете цркву. Тако скромно би положен основ СветоТројицке Сергијеве лавре.

Млади подвижник Вартоломеј би обузет великом радошћу видећи како се његова заветна жеља почиње остваривати. И он се сада са још већом ревношћу предаде духовним подвизима. Али његов старији брат Стефан не беше одушевљен овако пустим местом, и у радовима слабу помоћ указиваше Вартоломеју, па убрзо остави младог брата у пустој шуми и пређе у Московски Богојављенски манастир, где се зближи са Алексијем, потоњим митрополитом Московским.

Оставши потпуно сам, Вартоломеј се стаде усрдније припремати за монашки живот, јер беше решио да постриг прими онда када ојача у трудовима и подвизима и навикне себе на строго испуњавање монашких правила. И у своје време млади пустињак позва код себе једнога игумана, по имену Митрофана, који га и постриже у монашки чин у двадесет трећој години живота, на дан светих мученика Сергија и Вакха, због чега Вартоломеју и би дато име Сергије. После пострижења игуман Митрофан одслужи свету литургију у цркви Пресвете Тројице и удостоји новог инока причешћа светих Христових Тајни; у то само време црква се испуни необичним миомиром који се ширио чак и изван храма. Новопосгрижени монах седам дана борављаше безизлазно у цркви. Игуман сваког дана служаше свету литургију и причешћиваше га светим Телом и Крвљу Господњом. За све то време храна Сергију беше просфора, коју му је сваког дана давао игуман. Дан и ноћ Сергије провођаше у молитви и богоразмишљању, стално славословљаше велико име Господње, певаше псалме Давидове и песме духовне: он сав беше обузет радошћу, и душа му гораше божанским огњем и побожном ревношћу. Пошто проведе са Сергијем неколико дана, игуман Митрофан му рече: Чедо, ја одлазим, а тебе предајем у руке Божје; Господ нека ти буде заштитник и чувар. – Притом изрече и овако пророчанство: Господ ће на овом месту устројити обитељ велику и славну. – И сатворивши молитву игуман отпутова.

Оставши сам, преподобни Сергије се усрдно подвизаваше, умртвљујући тело постом, бдењем и разноврсним пословима; и провођаше време у непрекидној, даноноћној молитви и у марљивом читању Светога Писма. Зими, када је земља пуцала од, мраза, он имађаше на себи само једну расу и трпљаше, као да је бестелесан. Но ђаволи, не подносећи такве подвиге његове, навалише на њега, еда би га отерали са тог места. Стога се понекад појављиваху у облику зверова, понекад у облику змија, јуришајући свирепо на њега. А он их одгоњаше молитвом као оружјем, и храброшћу својом страшилишта њихова кидаше као паучину. Једном ноћу, када се подвижник мољаше у цркви, на њега нападе читава војска демона бесно урлајући: одлази, иначе ћеш злом смрћу погинути! – И кад говораху, огроман пламен сукташе им из уста. И још прећаху да ће му до темеља разорити цркву и келију, а њега самог убити. А л и он, наоружан молитвама и часним крстом, најури демонску војску, и без икаквог страха продужи певати и славити Бога.

Други пут, када млади пустињак читаше ноћу правило, одједном се проломи тутњава из шуме, и огромно мноштво демона опколи келију преподобног Сергија, и претећи му викаху: Та одлази одавде! Што си дошао у ову неприступачну шуму? Шта ту тражиш? Не надај се да ћеш и надаље живети овде; сам видиш, ово је место пусто и непроходно! Зар се не бојиш умрети од глади или погинути.од руку разбојника? – Но, узалуд беху ове претње, оне не могаху уплашити преподобног: он се само помоли Господу, и одмах ишчезе демонска руља.

После оваквих јављања демона, за подвижника не беху страшне дивље звери: поред његове усамљене келије протрчаваху чопори гладних вукова и губљаху се у шумском честару, или прилажаху преподобноме и као њушаху га; а навраћаху туда и медведи. Но сила молитве спасаваше пустињака. Једном приликом преподобни Сергије спази пред својом келијом медведа, па видећи да је веома гладан, сажали се на медведа, изнесе му комад хлеба и положи на пањ. Од тога времена медвед стаде често долазити келији преподобнога, очекујући уобичајену милостињу, и није одлазио док је не би добио; преподобни радосно дељаше са њим хлеб, а често му је давао и последње парче. И дивља звер у току целе године свакодневно похађаше пустињака.

Господ не остављаше Свога угодника у пустињи: Он беше са њим у свима његовим невољама и искушењима, помагаше му, сокољаше га и крепљаше. Међутим глас о необичном пустиножитељу – подвижнику поче се ширити. Пре другах дознадоше за њега богобојажљиви монаси, и стадоше долазити у Радонежску пустињу по један, по двоје или по троје, молећи преподобног Сергија да их прими за своје сажитеље и саподвижнике. Преподобни их одвраћаше, указујући им на тешкоће пустињачког живота. И говораше им: Ви нисте у стању живети на овом месту и не можете носити пустињски подвиг: глад, жеђ, јаде, тешкоће, оскудицу и немаштину. – А када би ови упорно молили подвижника да их не одбацује, и он видео њихову чврсту решеност да се подвизавају у пустињи, он их је онда позивао на трпљење: Сада спремите срца своја не на храну, не на пиће, не на спокојство и безбрижност, него на трпљење, да бисте могли подносити свако искушење и сваки труд; припремите се на пост, на подвиге духовне и многе невоље.

Од тога времена преподобни Сергије стаде се подвизавати не као усамљеник већ заједно са братијом, која се старала да га поДражава у подвизима. Убрзо се у Радонежској пустињи сабра дванаест људи, и тај се број дуго мењао није. Ако би ко од братије умро, на његово место долазио је други. Братија начинише дванаест келија. Преподобни Сергије са братијом огради храм и келије дрвеним плотом са једним вратима, на којима поставише вратара. Тако ниче манастир који благодаћу Божјом постоји досад.

Скроман и убог беше тада изглед Тројицке лавре. Тихо и мирно прохођаше подвижнички живот пустињака; свакодневно се они сабираху у своју малену цркву и узношаху своје усрдне молитве Господу: служила се полуноћница, јутрење, часови, вечерње и повечерја, а за вршење свете литургије позивали су свештеника из најближих села. После неког времена к преподобном Сергију у новоосновану обитељ дође и свештеномонах Митрофан који беше постригао преподобног Сергија за монаха; братија га с радошћу прими, и он би једнодушно од свих изабран за игумана. Монаси се радоваху што се сада света литургија могла служити чешће него раније. Али игуман Митрофан поживе у обитељи око годину дана, па премину. Тада братија стадоше .молити преподобнога Сергија да он прими свештенички чин и буде им игуман. Преподобни то одби: хтео је да се угледа на Господа и да свима буде слуга. Својим рукама саградио је три или четири келије; на својим раменима носио је у две ведриие воду са извора под гором и остављао код келије свако га брата; секао је дрва, пекао хлеб, шио одећу, готовио јело, и смирено обављао друге послове. Своје трудове велики подвижник сједињавао је са молитвом, постом и бдењем: хранио се само хлебом и водом, и то у малој количини; сваку ноћ проводио је у молитви и бдењу, само је на кратко време прибегавао сну. И за дивно чудо, тако сурово живљење ни најмање не ослаби подвижниково здравље; угушујући греховне устанке тела, такво живљење као да је укрепљавало његово тело и придавало му силе за нове, још веће подвиге. Својим уздржањем, смирењем и побожним животом преподобни Сергије пружаше пример свој братији у обитељи. И сви се монаси труђаху свом снагам својом да га подражавају; како он, тако и они пребиваху у посту, молитви и непрестаним трудовима: час су шили одећу, час преписивали књиге, час обрађивали мале градине своје н обављали друге сличне послове. У манастиру беше савршена једнакост, али преподобни стајаше изнад свих; он беше први подвижник у својој обитељи, или боље рећи – први и последњи, јер су се многи у његово време и касније подвизавали ту, али се нико није могао упоредити са њим.

Међутим у манастиру се сваким даном све јаче осећала потреба за игуманом и јерејем. Позивати у манастир свештенике није увек било могуће, а и братији је био потребан руководитељ са игуманском влашћу. Лица достојнијег за то није било од оснивача обитељи, али преподобни Сергије се плашио игуманства; желео је он да буде у манастиру не старешина него последњи инок. Напослетку се подвижници Радонежске пустиње договорише и решише да преподобног Сергија изаберу за игумана, па сви заједно одоше к њему и рекоше: Оче, ми не можемо живети без игумана; желимо да нама ти будеш наставник и руководитељ; ми хоћемо да долазимо к теби с покајањем и да, откривајући сваки дан пред тобом све помисли, добијамо од тебе разрешење наших грехова. Служи у нас свету литургију, да бисмо се из чесних руку твојих причешћивали Божанским Тајнама.

Преподобни Сергије одлучно одби, овако говорећи: Браћо моја, на игуманство никада помислио нисам; душа моја жели једно: да окончам дане своје као прост монах. Не приморавајте ви мене. Најбоље је да све то препустимо Богу; нека нам Он сам открије вољу Своју, па ћемо тада увидети шта нам ваља радити. – Међутим монаси и надаље неодступно мољаху преподобног, и говораху: Ако ти нећеш да се бринеш о нашим душама и да нам будеш пастир, онда нам измоли игумана од владике. У противном случају, сви ћемо ми бити принуђени да оставимо ово место и погазимо завет који смо дали; тада ништа неће преостати него да лутамо као овце без пастира.

Братија су и после тога не једанпут долазили преподобноме и молили га да прими игуманство, и претили му још упорније да ће оставити манастир и отићи у свет из пустиње, сву одговорност за то пред Богом бацајући на преподобног. Таквим претњама они најзад примораше преподобног Сергија нда се прими игуманске дужности у својој обитељи. Са два старца преподобни отпутова у Перејаслављ Заљески код Атанасија, епископа Болинског, пошто је овај, због одласка светог Алексија митрополита у Цариград, водио тада послове митрополије. Владика с љубављу прими подвижника, о коме је давно био чуо, и дуго разговараше с њим о спасењу душе. По завршетку разговора преподобни Сергије се смирено поклони епископу Атанасију, молећи од њега игумана за своју обитељ. На његову молбу владика одговори: Одсада ти буди отац и игуман братији, тобом сабраној у новој обитељи Животворне Тројице.

И преосвећени владика постави преподобног Сергија најпре за јерођакона, затим га рукоположи за јеромонаха. Препун страха Божјег и умилења, преподобни отац Сергије са највећом побожношћу и богобојажљивошћу одслужи прву свету литургију, после које и би постављен за игумана. Владика Атанасије изговори дугу поуку новопостављеном игуману, и рече му: Чедо, ти он сада примио велики чин свештенства; знај дакле да си, по заповести великог апостола дужан слабости слабих носити и не себи угађати (Рм. 15, 1); сећај се и ових речи његових: Носите бремена један другога, и тако ћете испунити закон Христов (Гал. 6, 2).

Целивавши и благословивши преподобнога, владика га отпусти с миром у обитељ Пресвете Тројице. Пустиножитељи с ликовањем дочекаше игумана – свога наставника и оца, и поклонише му се са синовском љубављу. Радоваше се и игуман гледајући своја духовна чеда. Ушавши у цркву он се обрати Господу са усрдном молитвом да га Господ благослови и ниспошље му свесилну помоћ Своју у новој, тешкој дужности. После молитве преподобни се обрати братији са поуком: подстицаше их да не малаксавају у подвизима, тражаше њихову сарадњу и снисходљивост према њему, и по први пут их благослови својим игуманским благословом. Поука његова беше проста и не са много речи, али својом јасноћом и убедљивошћу она се занавек укорени у срцима братије. Уосталом, преподобни није толико утицао на братију речју колико самим својим животом, својим добрим примером.

Поставши игуман, преподобни отац наш Сергије не само не измени своје пређашње подвиге, него са још већом ревношћу испуњаваше сва монашка правила, стално носећи у срцу свом Спаситељеве речи: Који хоће да буде старији међу вама, нека буде свима слуга (Мк. 10, 44). Он свакодневно служаше свету литургију, и увек сам спремаше за њу просфоре: својим рукама је туцао и млео пшеницу, сејао брашно, месио и заквашивао тесто, и сам их пекао. Печење проефора. беше нарочито омиљен посао преподобнога: никоме другоме он није препуштао тај посао, иако су многи од братије желели да узму на себе то доста тешко послушање. Осим тога он је сам варио кољиво и правио свеће за богослужење. У цркву је долазио први, стајао право, не дозвољавајући себи ни да се наслони на зид ни да седне; из цркве је излазио последњи. Неуморно и с љубављу поучавао је братију.

У својим подвизима преподобни Сергије се угледаше на стародревне устројитеље монаштва, чија је житија читао са великим усрђем. Назидавајући се казивањима о светим подвиж

ницима, преподобни се дивио како њиховом равноангелном живљењу и победи над злим дусима, тако и њиховом служењу невољним људима у свету. Он се мрљаше Пресветој Тројици да и њега удостоји да иде стопама светих мужева, који су хранили просјаке, помагали уловице, сирочад и све невољне, и који су добили од Господа дар исцељивати болне, васкрсавати мртве, помагати путнике на суву и на мору.

После извесног времена ђаволи, не подносећи врлински живот светитељев, поново устадоше на њега. Претварајући се у змије или у зверове, они улажаху к њему у келију, или га опкољаваху у шуми кад је секао дрва, и трућаху се да му мисао одврате од молитве и богомислија. Тада се блажени обраћао са молитвом Господу и молио да га избави ђавољег нападаја, и ђаволи су одмах са својим привидима ишчезавали као дим. Од тога времена Бог дарова Своме угоднику такву власт над нечистим дусима д, а се они нису усуђивали ни да му се приближе.

Дуго времена братије беше у манастиру дванаест душа. Но глас о преподобном ширио се по околини. И дође из Смоленска неки архимандрит по имену Симон. Одрекавши се високог положаја, Симон са дубоким смирењем мољаше преподобног да га прими као простог монаха. Веома потресен таквом молбом, преподобни га с љубављу прими. Архимандрит Симон предаде преподобном и велики иметак што беше донео као дар на устројство манастира. Тим даром преподобни, уз помоћ Божју, подиже пространу дрвену цркву у име Животворне Тројице, прошири манастир и доведе у ред његове зграде: келије братије беху постављене у виду четвороугаоника око цркве, тако да је црква стајала у средини и видела се са свих страна. И преподобни с братијом својом живљаше ангелски као на небу, дан и ноћ славословећи Бога.

Тада се у обитељ преподобног Сергија врати из Московског Богојављенског манастира његов млађи брат Стефан. Он доведе са собом свог млађег сина, дванаестогодишњег Јована, и предаде га преподобном да га постриже у монаштво. Преподобни се удиви таквој вери свога брата, испуни му жељу и постриже Јована дечака за монаха давши му име Теодор. Измлада васпитан оцем у побожности, пошћењу и чистоти, Теодор се под руководство свога стрица утврђиваше у монашким подвизима. Од тога времена многи са разних страна, и издалека, стадоше се окупљати око преподобног оца Сергија, да под руководством славног подвижника спасавају душе своје. Свети игуман с љубављу примаше све који му долажаху, и старе и младе, и богате и сиромашне, али знајући тегобе монашког живота он их не постригаваше брзо. Обично је наређивао те су дошљака облачили у дугачку одећу од црног сукна и одређивао му извесно послушање да обавља заједно са осталим монасима. Тако је поступао зато, да би новодошавши могао упознати сав манастирски устав; тек након дугог испитивања преподобни отац би га постригао у монаштво, облачио у мантију и давао камилавку; а савршеније саподвижнике своје удостојавао је схиме.

Примајући монахе после марљивог искушеништва, свети отац је и после тога будно пратио њихов живот. Тако, он је строго забрањивао братији да после повечерја излазе из својих келија или да разговарају; сваки је дужан био боравити у својој келији, бавећи се рукодељем или молитвом. Касно увече, нарочито за време дугих ноћи, неуморни и ревносни игуман је, после келијске молитве, обилазио келије и кроз прозорчиће гледао чиме се ко бави. Ако би затекао монаха где врши молитву или се занима рукодељем или чита душеспасоносне књиге, онда је с радошћу узносио за њега молитве Богу да га Господ поткрепи. Ако би пак чуо недозвољени разговор или приметио да се неко бави каквом ништаријом, он би закуцао на врата или прозор, и одлазио даље. Сутрадан је призивао к себи таквог брата, ступао с њим у разговор, и издалека, тихо и кротко наводио га да призна своју кривицу. Послушан монах би признао, искао опроштај, и отац Сергије му је с родитељском љубављу праштао; а на непокорног, који не би признао своју кривицу, он је налагао епитимију. Тако се преподобни Сергије бринуо о повереном му стаду; тако је умео он да спаја кротост са строгошћу, и био прави пастир а не најамник.

У прво време свога постојања обитељ преподобног оца нашег Сергија беше врло сиромашна; подвижници њени често нису имали ни оно што је најпотребније. Удаљена од насеља, одсечена од целога света скоро непроходном шумом, ова обитељ је ретко добијала помоћ од мирских људи. Често братија нису имали вина за вршење божанствене литургије, и они су бивали принуђени да себе лишавају ове духовне утехе; често нису имали пшенице за просфоре или тамјана за кађење или воска за свеће или зејтина за кандила; у таквом стучају монаси су запаљивали луч и при таквој светлости вршили богослужења у цркви. Но у бедно осветљеном храму они сами гораху и пламтијаху љубављу к Богу јаче од најлучезарнијих свећа. Живот монаха беше прост и једноставан, просто беше и све што их је окружавало и што су употребљавали; али та простота беше величанствена: сасуди за свету Тајну Причешћа беху од дрвета, црквене одежде – од простог грубог платна, богослужбене књиге – писане на танкој брезовој кори. Понекад монаси ове свете обитељи, у којој тада још не беше општежиће, оскудеваху у храни. Тако се догоди једном да братија три дана остадоше без хране, и беху у великој невољи. А устав манастирски забрањиваше монасима да излазе из манастира и просе хлеба од мирјана, него да сву наду полажу на Бога који храни свако створење и да од Њега ишту са вером оно што је потребно. Притешњени глађу, братија почеше роптати на игумана, говорећи: Докле ћеш нам забрањивати да идемо и просимо од мирјана оно што нам је потребно? Ево, ми ћемо трпети још ову ноћ, а сутра ћемо изаћи одавде да не помремо од глади. – А свети Сергије их тешаше причајући им житија светих отаца, како они Господа ради подношаху многе невоље, и глад, и жеђ, и наготовање; и подсећаше их на речи Христове: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). А када Он храни птице, не може ли нас прехранити? Ето, сад је време трпљења, а ми се показујемо нетрпељиви, не хотећи да поднесемо краткотрајне невоље. А да смо их с благодарношћу примили, то би нам било на велику корист; јер се у огњу искушења злато очишћује. – И прорече светитељ говорећи: Ова оскудица нас задеси на кратко време; а колико сутра имаћемо свега у изобиљу.

И зби се светитељево пророчанство: сутрадан би донесено од неког непознатог човека мноштво свежих, тек испечених хлебова, и много рибе, и других разних јестива. Они што донесоше рекоше: Један христољубац посла ово ави Сергију и братији што су с њим. – Братија мољаху доносиоца да се и они с њима прихвате мало, али они не хтедоше, рекавши да им је наређено да се одмах врате натраг. И они хитно одоше из манастира. А братија, видећи изобиље донесене хране, разумеше да их Господ посети милошћу Својом, и благодарећи Бога устројише трпезу. И донесена храна потраја братији на много дана, А преподобни рече братији у поуку: Гледајте, браћо, и дивите се како Господ Промислитељ изобилно награђује трпљење, и не заборавља ово свето место и слуге Своје што живе у њему и служе Му дан и ноћ. – И наводећи речи светог апостола Павла: Кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни (1 Тм. 6, 8), свети отац саветоваше братију да се не брину о пролазним стварима него да се уздају у Бога промислитеља.

Након петнаест година од оснивања Радонежског манастира, у близини његовој стадоше се насељавати сељаци. Они су несметано секли шуму, градили куће и стаје, крчили поља и сејали житарице. Огромна пространства шуме они претворише у чиста поља, и тиме пустиња изгуби у многоме свој пустињски изглед. Нови суседи манастира усрдно похађаху ову светињу, у изобиљу доношаху разне намирнице, те на тај начин у обитељи преподобног Сергија занавек нестаде оскудице.

Треба се сетити и тога да се преподобни отац наш Сергије при доласку свом у пустињу беше настанио на безводном месту; а он то учини подвига ради: да би доносећи воду издалека, што више замарао тело своје. Али, пошто се образова манастир и умножи братија, то настаде велика потреба за много више воде. И неки од братије, носећи издалека толико воде, почеше роптати на преподобнога оца и говорити му: Зашто си се тако непаметно настанио на овом месту? зашто си овде основао обитељ када у близини нема воде? – А преподобни смирено одговараше:? Браћо, ја сам хтео да на овом месту сам усамљенички молитвено тихујем и живљујем, али пошто Богу би угодно да се овде подигне толики манастир, то је Он моћан да нам дарује и потребну воду, само не малаксавајте духом и молите се са вером. Јер када Он у пустињи изведе из камена воду за непокорни народ јеврејски, утолико пре неће оставити вас који Му усрдно служите.

После тога преподобни узе са собом једног од братије и тајно сиђе у честар под манастиром, где никада није било текуће воде. Нашавши у једној јами мало кишне воде светитељ преклони колена и стаде се молити усрдно: Боже, Оче Господа нашега Исуса Христа, услиши нас у часу овом и покажи славу Своју: као што у пустињи преко Мојсија чудодејствова снажна деоница Твоја источивши воду из камена, тако и овде покажи силу Своју, – Творче неба и земље, даруј нам воду на овом месту, и нека разумеју сви да Ти благонаклоно слушаш оне који Ти се моле и узносе славу Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и кроза све векове. Амин. – На ове речи изненада изби обилан извор, који и данас постоји, увек богат водом за све манастирске потребе. Овим чудом братија би силно поражена: роптање незадовољника уступи место осећању страхопоштовања према светом игуману. Монаси чак стадоше овај извор називати „Сергијевим“. Но смиреном подвижнику прослављање од људи падаше тешко, и он рече: Браћо, нисам вам ја дао воду, него је сам Господ посла нама недостојнима. Стога немојте извор називати мојим именом. – Отада братија престадоше називати извор „Сергајевим“. И од ове воде биваху, и бивају, многа исцељења онима који је пију са вером.

Преподобни отац наш Сергије чињаше и друга разна чудеса. Тако једном он васкрсе мртваца. То се догоди на следећи начин. Један сељанин из околине манастира имађаше велику љубав за оца Сергија. Његов јединац син тешко се разболе, и он га однесе оцу Сергију ради исцељења. Но када уђе у келију преподобног оца и мољаше га да му исцели сина, син његов умре. Изгубивши сваку наду отац стаде горко плакати, и говораше светом Сергију: Авај мени, човече Божји! ја дођох к теби са чврстим уверењем да ћеш ми помоћи. Тешко мени, шта сад да радим? – Тако тугујући и кукајући он изађе да спреми што треба за погреб сина. А преподобни Сергије, видевши жалост и кукање уцвељеног оца, сажали се на њега, и сатворивши молитву васкрсе дечака, Сељанин се убрзо врати са мртвачким сандуком. А светитељ му рече: Ти се без разлога подајеш тузи: твој син није умро него је жив. – Но овај човек, пошто својим очима беше видео како умре његов син, не хте да верује светитељевим речима већ приђе и угледа свога сина стварно жива. Удивљен, он стаде благодарити преподобног за васкрсење сина. А на то му свети чудотворац одговараше: Ти вараш себе и сам не знаш шта говориш. Када он ти носио дечака овамо, он од силне зиме изнеможе, а ти помисли да је умро; сада се он у топлој келији загреја, а теби изгледа да је васкрсао. – Међутим сељанин и даље тврђаше да је син његов васкрсао на светитељеве молитве, Тада му преподобни отац Сергије запрети да никоме не говори о томе, додавши: Будеш ли причао о томе, бићеш кажњен и потпуно ћеш се лишити сина. – Сељанин се онда са живим и здравим сином веома радостан врати дома, прослављајући Бога и Његовог угодника Сергија. За ово чудо сазнаде један од ученика преподобнога, који и исприча то.

Глас о чудесима преподобнога оца Сергија стаде се брзо ширити, и к њему почеше довозити болеснике не само из околних насеља него и из далеких места. Тако једном довезоше са обала Волге чувеног човека у коме беше нечисти дух. Овај човек је силно патио: час је уједао себе, час био себе, час бежао од свију; десет људи нису били у стању да га задрже. Рођаци овог бесомучника, чувши за оца Сергија, решише да га одведу к њему. А л и ту је било потребно много напора. Када болесника довезоше близу манастира, он са неком необичном силом покида железне окове и стаде тако громогласно викати да му се глас чуо у манастиру. Преподобни Сергије одслужи молепствије за болесника; у то време паћеник се стаде унеколико смиривати; њега чак и у манастир уведоше; а када му преподобни отац приступи са крстом и стаде га осењивати њиме, бесомученик се с дивљим криком баци у воду, која се надалеко беше накупила после кише. Но када га преподобни осени светим крстом, он се осети потпуно здравим и памет му се поврати. Упитан, зашто се бацио у воду, исцељени одговори: Када ме приведоше преподобноме, и он ме стаде осењивати часним крстом, ја угледах велики пламен који излажаше од крста, и ја, мислећи да ће ме тај огањ сажећи, јурнух у воду. – После тога исцељени бесомучник проведе неколико дана у манастиру, славећи милосрђе Божје и благодарећи светог угодника Божјег за своје исцељење.

И многа друга чудеса биваху на молитве преподобнога: слепи прогледаху, хроми прохођаху, губави се чишћаху; једном речју, сви који с вером долажаху к светитељу добијаху телесно исцељење ма од каквих болести патили; но поред тога добијаху и духовне користи за душу своју, те се тако двоструко исцељени враћаху кућама својим. Због тога сви поштоваху и слављаху преподобног Сергија, и све их више и више долажаше из разних градова и места, да виде светог подвижника и да се насладе поуком његовом; многи монаси напуштаху своје манастире и долажаху у његову обитељ, желећи да се подвизавају под његовим руководством и да живе заједно с њим. И кнежеви и бојари и прости људи хитаху к блаженом оцу, јер га сви веома уважаваху као једног од древних светих отаца или као једног од пророка.

Но иако уважаван и слављен од свију, преподобни Сергије није давао ништа на људску славу: неуморно се и надаље трудио и служио свима као пример највеће смирености. Није он волео меке и лепе хаљине; стално је носио одећу од грубе тканине, коју је својим рукама шио. Једном у манастиру нестаде доброг сукна, а беше остао један комад врло рђавог сукна и тако неукусно обојеног, да га нико од братије није хтео узети за себе. Но преподобни га узе и саши себи одећу од њега, и ношаше је све док се не покида.

Уопште, свети Сергије стално је носио вету и грубу одећу, те га због тога многи нису могли распознавати и сматрали су га за манастирског слугу. Један сељак из веома далеког краја, слушајући много о светом Сергију, зажеле да га види. И дошавши у манастир преподобнога, он стаде распитивати где је светитељ. Рекоше му да је светитељ у градини и тамо копа. Овај оде у градину и виде. светитеља у лудој, подераној и пуној закрпа одећи где копа земљу; и помисли у себи да су му се подсмевали они који су га упутили овоме старцу, јер он очекиваше да види светиТеља у великој слави и части. Стога се он врати у манастир и поново стаде распитивати: Где је Сергије? покажите ми га, јер дођох из далека да га видим. – А монаси му одговараху: Старац кога си видео, то је преподобни отац наш. – Када пак светитељ изађе из градине, сељак га виде, и згадивши се на њега окрену главу своју од њега, и не хте ни да погледа на блаженога; и негодоваше у себи говорећи: О, колико труда поднесох узалуд! Ја дођох да видим великог пророка, и очекивах да га угледам у великој слави и части; а гле, ја видим једног бедног и ништавног старца. – Међутим светитељ, видевши помисли његове, би му веома благодаран: јер као што се горди радује похвалама и почастима, тако се смирени радује ниподаштавањима и срамоћењима. И он позвавши к себи овог сељанина постави му трпезу, и с љубављу га угости, па му рече: Не тугуј, човече, јер кога желиш да видиш, убрзо ћеш видети.

Тек што светитељ то рече, стиже гласник са вешћу да у манастир ево долази кнез. Свети Сергије устаде и изађе у сусрет кнезу који наилажаше са великом свитом својом. Угледавши преподобног Сергија кнез му се издалека поклони до земље, смирено иштући благослов од њега. Светитељ благослови кнеза, и уведе га у обитељ са чашћу која му доликује. И пошто седоше њих двојица, старац и кнез, и разговараху, сви остали им предстојаху. А онај сељанин, одгурнут далеко од стране кнежевих слугу, не могаше, иако се силно трудио, ни да угледа старца кога се раније гнушао. Тада он тихо упита једног од предсвојећих великаша: Господине, ко је онај старац што седи са кнезом? – Овај му одговори: То је свети Сергије. – Сељанин онда стаде корити себе и грдити што не верова анима који му рекоше за старца да је то свети Сергаје и што му не указа потребно поштовање. А када кнез оде из обитељи он брзо приђе преподобноме, и стидећи се да му погледа у лице припаде к ногама његовим молећи га да му опрости што из незнања сагреши. Светитељ га с љубављу утеши, говорећи: Не тугуј, чедо, јер ти си једини рекао истину о мени, говорећи да сам ништа; а сви се остали саблазнише, сматрајући да сам велики. – Пошто поразговара са сељанином, он га благослови и отпусти дома. И овај оде са великом вером према светитељу; и пошто проведе неко време у свету, он поново дође у манастир и прими монашки постриг: тако га је силно потресла смиреност великог подвижника и душу му изманила.

Једном блажени касно увече, по свом обичају, вршећи молитвено правило и усрдно се молећи Богу за своје ученике, чу глас који га викну: „Сергије!“ Он се удиви овој необичној ноћној појави, сатвори молитву, па отвори прозорче од келије желећи да види ко га то зове. И гле, он угледа велику светлост с неба, која сијањем својим учини ноћ ту светлијом од дана. И дође му по други пут глас, говорећи: Сергије! ти се молиш за чеда своја, и мољење је твоје услишено: погледај и види број Монаха који се сабирају под твоје руководство у име Пресвете Тројице. – Обазревши се светитељ угледа велико мноштво прекрасних птица, које су не само у манастир него и око манастира прилетале и неисказано умилно певале ангелске песме. И опет се чу глас који говораше: Као ове птице, тако ће се умножити број твојих ученика; и после тебе неће се умањити, и тако ће чудесно и различито бити украшени врлинама они који буду ишли стопама твојим. – Гледајући то, светитељ се дивљаше овом дивном виђењу, па желећи да се још неко заједно с њим радује овоме виђењу, он громко викну гореспоменутог Симона, који је живео ближе од осталих. Удививши се овом необичном позивању старчевом, Симон брзо дође с њему, али се не удостоји видети цело виђење, већ виде само један део оне небеске светлости. Преподобни му онда исприча све што виде и што чу, и обојица се радоваху заједно, прослављајући Бога.

Ускоро после тога к преподобном Сергију дођоше из Цариграда изасланици свјатјејшег патријарха Филотеја и предадоше му од патријарха благослов и дарове: крст, параман и схиму; и следеће писмо: „Милошћу Божјом архиепископ Константикова града, васељенски патријарх господин Филотеј сину и саслужитељу наше смерности о Духу Светом благодат и мир и наш благослов! Слушасмо за твоје веома врлинско живљење по Богу, и ми узвеличасмо и прослависмо Бога. А л и вам недостаје још једно, и то најглавније: немате општежиће. Ти знаш, преподобни, да и сам богородитељ пророк Давид, који све обухваташе својим разумом, ништа не узможе тако похвалити као ово: Гле, како је дивно и красно, кад сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1). Стога вам и ми дајемо добри савет – да устројите општежиће; и нека буде с вама милост Божја и наш благослов“.

Добивши ову патријархову посланицу преподобни отиде к блаженом митрополиту Алексију, показа му грамату патријархову и упита га: Свети Владико, како ти наређујеш? – Свети Алексије му одговори: Преподобни оче, Бог који прославља оне који Њега славе удостоји те толиких блага, те глас о теби и животу твоме достиже и у далеке земље, да ти и сам велики васељенски патријарх саветује оно што је на корист, то ти и ја исто саветујем и похваљујем.

Од тога времена преподобни Сергије установи у својој обитељи општежиће и нареди братији да строго држе општежићни устав: да нико ништа не стиче за себе, да ништа не назива својим, него да им по заповестима светих отаца све буде заједничко. Но забранивши монасима приватну својину, преподобни не беше склон да скупља богатство ни за огаиту корист манастира. Све сувишке свети подвижник употребљаваше на добротворна дела: на милостињу ништима или на помагање сиромашним мирјанима који су долазили у манастир. Са увећавањем прилога манастиру од стране христољубивих мирјана, увећавао је милостивни игуман добротворну делатност манастира: путници су збрињавани, сиромашни храњени, болесни неговани. Кнезови и војводе свраћали су са одредима војске, и сви добијали храну и пиће од гостопримног подвижника.

Ипак у Радонежској обитељи убрзо изби неред побуна против светог игумана. Братија који са онаком упорношћу примораше преподобнога да се прими игуманске власти, сада постадоше незадовољни, вероватно, због строгости општежића. Рођени брат преподобнога Стефан не туђ духу властољубља, беше на челу побуњеника и увреди светитеља у цркви за вечерњим богослужењем. Кротки подвижник ништа не рече увредиоцу. Он право из цркве, не свративши ни у своју келију, касно по ноћи тајно напусти манастир и крену у пустињу Прешавши око триестак километара он наиђе на једно врло згодно место близу реке Киржач, и ту се настани. А братија, видевши да их је отац напустио, нађоше се у великој невољи и пометњи, као овце без пастира, и почеше га брижно тражити на све стране. И после неког времена пронађоше га, и са сузама га мољаху да се врати у манастир, али он не хте, претпостављајући усамљеништво и молитвено тиховање. Тада многи од ученика његових оставише лавру и пређоше к њему у пустињу, и светитељ оснава нови манастир у име Благовести Пресвете Богородице. Монаси пак који остадоше у лаври, пошто не могаху ни живети без свога оца преподобног Сергија нити га умолити да се врати к њима, отидоше к преосвећеном митрополиту Алексију и молише га да он нареди преподобном Сергију да се врати у манастир Пресвете Тројице. Свети Алексије посла к преподобноме два архимандрита молећи га да испуни молбу братије и обрадује их својим повратком к њима, да се монаси свете обитељи њиме основане не би разишли, немајући пастира, и да свето место не би запустело. Преподобни Сергије, пошто није могао не послушати архијереја, врати се у лавру своје прво боравиште, где га братија дочека са превеликом радошћу А у Киржачком манастиру преподобни постави за игумана свог ученика Романа.

Свети Стефан, епископ Пермски, који гајаше велику љубав према преподобном, путоваше једном из своје епархије у Москву путем који је пролазио на осам километара далеко од манастира преподобног Сергија. Пошто је много журио у град, епископ Стефан није могао свратити у манастир, имајући намеру да то учини при повратку. Но када беше према манастиру он застаде, очита: „Достојно јест“ …, и сатворивши уобичајену молитву поклони се преподобном Сергију рекавши: Мир теби, духовни брате. – А у то време блажени Сергије са братијом бејаше за трпезом; но разумевши духом епископово поклоњење, он тог часа устаде са трпезе, па постојавши мало и сатворивши молитву такође се поклони епископу и рече: Радуј се и ти, пастиру Христова стада, и мир Божји нека буде с тобом. – Братија се зачудише овом необичном поступку преподобнога, а неки разумеше да се преподобни удостоји виђења. После пак обеда монаси стадоше распитивати преподобнога шта се то десило, и он им рече: Онога часа епископ Стефан који путује у Москву заустави се према нашем манастиру, поклони се Пресветој Тројици и благослови нас грешне. – Касније неки од ученика његових распиташе се и утврдише да је било тачно све онако како им је преподобни рекао. И дивљаху се дару прозорљивости, којим Бог обдари оца њихова.

Обитељ преподобнога цветаше врло врлинским људима; многи од њих бише узети за игумане по другим манастирима, а неки бише постављени за епископе. И сви они успеваху у врлинама, вођени и руковођени својим великим учитељем, искусним у вршењу заповести Господњих – преподобним Сергијем, који беше пример стаду своме, водећи равноангелни живот.

Међу ученицима преподобнога беше један по имену Исакије; он је желео да се посвети подвигу безмолвија, подвигу усамљеничког молитвеног тиховања, и стога је често молио преподобног оца нашег Сергија за благослов на овај велики подвиг. Једном премудри пастир у одговор на његову молбу рече: Ако ти, чедо, желиш да безмолствујеш, да усамљенички молитвено тихујеш, ја ћу сутра дати благослов на то. – Сутрадан, по завршетку божанствене литургије, преподобни Сергије га осени часним крстом и рече: Господ нека ти испуни жељу! – У том тренутку он види где необичан пламен излази из руке преподобнога и окружава њега, Исакија; од тога времена он пребиваше у мучању, и само једном чудесна појава раздреши му уста.

Живећи ангелским животом на земљи, преподобни отац наш Сергије, иако у телу, удостоји се општења са светим бестелесним анђелима. Једном свети игуман служаше божанствену литургију са својим братом Стефаном и братанцем Теодором. У цркви поред осталих бејаше и Исакије молчалник. Свети Сергије, као и увек, вршаше велику тајну са страхом и богобојажљивошћу. Одједном Исакије угледа у олтару четвртог човека који сијаше необичном светлошћу и на себи имађаше врло блиставе одежде; на малом входу са Еванђељем небески саслужитељ ступаше за преподобним, лице му сијаше као сунце, те је просто било немогуће гледати у њега. Чудна појава запрепасти Исакија, и он отвори уста и упита оца Макарија који стајаше поред њега: Како диван призор, оче! Ко је овај необични човек? Макарије такође би удостојен виђења; запањен и поражен њиме, он одговори: Не знам, брате; и ја се сам ужасавам гледајући овако дивну појаву. Сем ако неки свештенослужитељ није дошао са кнезом Владимиром.

Кнез Владимир Андрејевич у то време беше у цркви. Старци упиташе једнога из његове свите, није ли с кнезом дошао свештеник; овај одговори да свештеника није било с њима. Тада иноцима би јасно, да са преподобним Сергијем саслужује анђео Божји. По завршетку литургије они приступише преподобноме и упиташе га о томе. Подвижник испрва не хте да им открива тајну. Какву сте необичну појаву видели, чеда моја? Служили литургију Стефан, Теодор и ја грешни; више никога није било. А када ученици продужише да га упорно моле, он им најзад рече: Чеда моја, када вам је сам Господ Бог открио, могу ли онда ја сакрити то? Онај кога сте видели, био је анђео Господњи; не само данас, него увек када ја недостојни служим свету литургију он, по Божјем благоволењу, служи заједно са ммом. Нови док сам ја жив, немојте никоме говорити што сте видели.

Међу ученицима преподобног Сергеја бејаше један по имену Андроник, родом из Ростова као и сам преподобни. Још у младим годинама он дође у манастир Животворне Тројице и би примљен за монаха. Ту се он подвизавао много година, украси себе врлинама и поднесе многе трудове; зато преподобни и љубљаше силно свог ревносног ученика. Андроник имађаше жељу да подигне свој манастир и заведе у њему општежиће. И жеља му се испуни. У то време митрополитом Московским беше свети Алексије; присно пријатељство и братска љубав везиваху свето! митрополита са блаженим Сергијем; они често вођаху дуге душекорисне разговоре; свети митрополит је много пута питао за савет преподобног игумана. Једном, при посети манастиру, свети Алексије рече преподобном Сергију: Возлзубљени, хоћу да те замолим за једно добро, и мислим да ћеш из љубави према мени испунити моју молбу. А старац одговори архијереју: Владико свети, сви смо ми у твојој власти; за тебе нема сметњи. Тада митрополит рече: Ја хоћу, ако Бог помогне, да подигнем манастир. При нашој пловидби из Цариграда, на мору се подиже силна бура, тако да умало не изгибосмо Сви се почеше молити Богу, па и ја Га стадох молити да нас избави од сигурне смрти. Тада ја дадох завет да ћу подићи храм ономе светитељу, у чији нам дан Господ подари да се искрцамо на обалу. Тог часа бура престаде, тишина настаде, и ми стигосмо на обалу 16. августа Сада ја желим да испуним свој завет да подигнем цркву у част Нерукотворног лика Господа нашег Исуса Христа; и да при њој устројим општежићни манастир. Зато те молим, дај ми возљубљеног ученика твог Андроника.

Преподобни радо испуни митрополитову молбу. Свети Алексије отпутова у Москву и тамо на обалама Јаузе основа манастир, а игуманство у њему повери Андронику. Након неког времена сам преподобни Сергије дође у нову обитељ; благослови свога ученика и рече: Господе, погледај с неба на место ово и посети га милошћу Својом.

Исти митрополит свети Алексије, из захвалности Господу што на његове смирене молитве исцели татарску царицу Тајдулу, основа други манастир у Москви – у спомен чуда светог Архистратига Михаила; и за овај Чудовски манастир свети митрополит измоли од преподобног оца Сергија неколико стараца.

Име светог Сергија везано је са оснивањем и Симоновског манастира у Москви. Братанац светог Сергија Теодор дуго је време пребивао у обитељи великог подвижника, живећи с њим у једној келији и цветајући врлинама. Сви су се дивили томе што Теодор никада ништа није скривао од свога наставника – игумана, већ му је исповедао сваки помисао. Када постаде свештеномонах, он зажеле да оснује негде манастир, и ту жељу своју каза преподобном Сергију. Но преподобни испрва не хте пустити од себе братанца, желећи да му после себе преда игуманство у Радонежском манастиру. А када за Теодора стаде молити велики кнез Димитрије Јоанович, подвижник пристаде да га пусти, а заједно са њим и оне од братије који буду хтели поћи са њим. Вероватно уз пристанак великога кнеза Теодор изабра и место за нову обитељ у близини Москве, звано „Симоново“. Преподобни Сергије дође да разгледа изабрано место, нађе да је згодно и даде свој благослов за зидање нове обитељи. Теодор сазида цркву у име Пречисте Владичице наше Богородице, у част њеног славног Рођења; отвори при цркви манастир и заведе у њему општежиће. Глас о врлинском животу Теодоровом стаде се брзо ширити, и са тим и број монаха у његовој обитељи расти. Сам преподобни Сергије више пута је посећивао ову обитељ и, по предању, узимао удела у пословима братије. Након извесног времена Теодор би постављен за архиепиокопа Ростовског, и својим врлинама јарко сијаше као велики светионик све до своје кончине, 28. новембра 1394. године.

Не само у Москви, него и у многим другим местима ницали су манастири, основани или ученицима преподобног Сергија или пак самим њим. Тако, велики кнез Димитрије Јоанович, желећи да подигне манастир у Коломни на месту званом Голутвино, усрдно моли светог Сергија да благослови то место и да подигне цркву. Дирнут таквом вером великога кнеза и покретан љубављу према њему, преподобни се упути пешке у Коломну, – такав је био његов обичај -, благослови то место и подиже цркву у име Богојављења Господња. На молбу великога кнеза он даде за нову обитељ једнога од својих ученика, свештеномонаха Григорија, човека богобојажљива и побожна. Убрзо и та обитељ, у којој такође би заведено општежиће, Божјом благодаћу, процвета у славу Једног, у Тројици слављеног Бога.

На молбу другога кнеза, Владимира Андрејевича, преподобни благослови место у Серпухову за манастир у част Зачећа Пресвете Богородице. У тај манастир, зван Висоцки, светитељ посла за стројитеља, на упорну молбу кнежеву, једног од својих најомиљенијих ученика – Атанасија, изврсног зналца Светог Писма, који се одликовао необичном послушношћ у и другим врлинама и веома искусног у преписивању књига. – Тако је преподобни Сергаје благосиљао многе обитељи и слао туда своје ученике. И духовни синови његови, и синови синова његових, као звезде су сијали и блистали на све стране чудесним животом својим на корист свима.

Блажени митрополит Алексије, пошто већ беше изнемогао од старости, и видевши да му се приближује крај, позва к себи преподобног Сергија, па скинувши са својих груди златан архијерејски крст, украшен драгим камењем, даваше га преподобнам. А л и преподобни, поклонивши се смирено, рече: Прости ми, владико свети, од младости ја не бих златоносац, а тим пре у старости желим да живим у сиромаштву. – На то му свети митрополит рече: Знам, возљубљени, да си тако радио; но сада покажи послушност и прими благослов који ти дајемо. – И при тим речима он му својим рукама стави крст око врата; па му онда поче говорити: Знаш ли, преподобни, зашто сам те позвао и шта хоћу да ти предложим? Ето, ја сам Богом ми поверену Руску митрополију држао колико Њему би угодно; али сада видим да ми се приближио крај, само не знам дан смрти моје, и желим да за живота свог нађем човека, који би после мене могао пасти Христово стадо, и никога осим тебе не налазим. Мени је добро познато да, почевши од кнеза па до последњег човека, сви желе тебе. Стога, преподобни, прими сада чин епископски, а после мог одласка из овог света примићеш мој престо.

Чувши ове речи преподобни, пошто је сматрао себе недостојним таквога чина, веома се смути, па одговори архијереју: Прости ми, владико, то никада бити не може, јер ти хоћеш да ми натовариш бреме које је изнад мојих сила. Та ко сам ја грешни и најгори од свих људи, да се дрзнем дотаћи се таквога чина! – Блажени митрополит дуго убеђиваше светитеља, наводећи речи Светога Писма, да би га приволео на свој предлог, али се љубитељ смирености никако не даде приволети. Напослетку рече ово: Владико свети, ако не желиш да отераш моју ништавност из ових крајева и да никада не чујеш за мене, онда ми немој више говорити о томе, нити икоме другоме допусти да ми се обраћа са таким речима, пошто нико не може наћи у мени пристанак на то.

Видећи да је светитељ несавитљив, свети митрополит престаде да му говори о томе: бојао се да преподобни не отпутује у неке далеке крајеве и пустиње, и Москва се лиши таквог светила, Но пошто га утеши духовним речима, он га отпусти с миром у манастир.

Не дуго после тога свети митрополит Алексије отпутова из овог живота, 12. фебруара 1378. године. Тада сви упорно и усрдно мољаху блаженог Сергија да прими престо Руске митрополије. А л и он остаде неумољив и непопустљив. Након дванаестогодишње смутње која настаде после престављења светог митрополита Алексија, на престо Московске митрополије би узведен свети Кипријан.

У то време по попуштењу Божјем би за грехе наше најезда татарског хана Мамаја на Руску земљу. Велики кнез Димитрије Јоанович стаде се спремати за рат. А л и пре но вдто крену у рат, он оде у манастир Пресвете Тројице да од његовог светог игумана, преподобног Сергија, добије благослов за свој ратни поход. Свети Сергаје га наоружа благословом и молитвом, и изрече му овакво пророштво о победи: Иди против варвара; ни најмање не сумњај, Бог ће ти помоћи и ти ћеш победити непријатеља и здрав се вратити. – Велики кнез, уздајући се у помоћ Божју и у молитве светог угодника Божјег Сергаја, крену са војском у рат, и на Куликовском пољу страховито потуче непријатеља 8. септембра 1380. године, тако да се сам цар Мамај једва спасе бекством са малом дружином. Међутим за све време док се водила Куликовска битка преподобни Сергије, сабравши братију, стајаше с њима на молитви и усрдно мољаше Господа да дарује победу православном војинству. Имајући дар прозорљивости, свети Сергије јасно гледаше што се дешавало на даљини као да се дешава пред његовим очима; и каза братији о победи великога кнеза Димитрија над Татарима, помену по имену многе православне војнике који падоше у боју, и учини помен за њих. А све му то би откривено од Бога. Велики пак кнез Димитрије, по победоносном повратку из рата, дође у манастир к преподобноме и принесе му велику благодарност за помоћ коју му указа својим усрдним молитвама к Богу.

Преподобном оцу нашем Сергију многи се обраћаху, молећи га за помоћ и заштиту, и он је увек помагао невољне и штитио угњетаване и убоге. Недалеко од манастира живљаше један човек тврдица и немилосрдан; он учини неправду своме сиромашном суседу: узе од њега свињу, закла је, и не хте му је платити. Оштећени сиромашак се пожали преподобноме и замоли га да му помогне. Преподобни позва код себе тог човека и рече му: Чедо, верујеш ли да има Бога? Он је Судија и праведнима и грешнима, Отац је сирочади и удовицама; Он је готов на одмазду, и страшно је пасти у руке Његове. И како то да се ми не плашимо одузимати туђе, чинити неправду ближњем и чинити сваковрсно зло? Зар ми још нисмо задовољни оним што нам Он по Својој доброти даје, него се полакомљујемо на туђе добро? Како можемо не обраћати пажњу на Божју дуготрпељивост? Зар ми не видимо како они што неправду чине осиромашују, куће њихове постају пусте и спомен о њима губи се занавек; и у оном свету њих очекује мучење. – И много других поука светитељ изговори овом човеку и наложи му да оиромашку плати свињу, додавши: Никада не угњетавај сиротињу. – И немилосрдни човек се раскаја, обећа да ће се поправити, и исплатити свињу своме суседу. А л и после нешто времена он промени своју намеру и не исплати дуг сиромашку. Но кад уђе у одају где лежаше месо од заклане свиње он виде како се сво месо уцрвљало, иако је била зима. Уплашен тиме он одмах исплати свињу сиромашку, а месо баци кучићима.

Једном допутова у Москву из Цариграда неки епископ, који беше много слушао о светом угоднику Божјем, али није веровао томе. И мишљаше у себи: Зар се може у овим крајевима појавити тако велики светилник? – Са таким мислима он крену у манастир да види старца. А кад се приближи манастиру, њега обузе неки страх; и тек што крочи у манастир и угледа светитеља – он ослепе. Тада га преподобни узе за руку и уведе у своју келију. Епископ му са сузама исприча о своме неверју, и кајући се за свој грех мољаше светитеља да му поврати вид. Смирени игуман се дотаче његових очију, и епископ тог тренутка прогледа. После тога преподобни стаде кротко и благо разговарати с њим, и говораше да се не треба гордити; и епископ стече потпуно уверење да је преподобни Сергије заиста Божји човек и да га је Господ удостојио видети земног анђела и небесног човека. И преподобни са доличном чешћу испрати епископа из свог манастира, и епископ отпутова славећи Бога и Његовог угодника Сергија.

Једном ноћу блажени отац стајаше пред иконом Пречисте Богоматере вршећи уобичајено молитвено правило, и погледајући на свети лик Њен говораше у молитви: Пречиста Мати Христа мога, заштитнице и моћна помоћнице рода људског, буди посредница за нас недостојне, увек се молећи Сину Твом и Богу нашем, да погледа на ово свето место. Тебе, Матер слаткога ми Христа, призивамо у помоћ ми слуге Твоје, јер си Ти свима нада и пристаниште спасења. – Тако се преподобни мољаше; и прочитавши благодарни канон Пречистој и акатист он седе да се мало одмори. Одједном он рече своме ученику Михеју: Чедо, стражи и бди, јер ћемо сада имати чудесну и страшну посету. – Тек што преподобни то рече, изненада се чу глас који говораше: Ево долази Пречиста. – Чувши то, светитељ брзо изађе из келије у предсобље; и гле, светлост велика, јача од сунчане, обасја светитеља, и он одмах угледа Пречисту са два апостола, Петром и Јованом, у неисказаном сјају. Угледавши то, светитељ паде ничице, јер не могаше поднети тај неподношљиви блесак. Но Пречиста својим рукама додирну светитеља и рече: Не плаши се, изабраниче мој! Ево дођох да те посетим, јер је услишена молитва твоја о ученицима твојим. Немој туговати више о обитељи својој: одсада ће она изобиловати у свему ве само за живота твога на земљи, него и по одласку твоме ка Господу. Ја никада нећу оставити обитељ твоју, снабдевајући је оним што је потребно, чувајући је и крилећи је.

Рекавши то, Пречиста Богоматер постаде невидљива. А светитељ као у вансебности ума беше сав обузет страхом и трепетом. И кад мало после дође себи, он угледа свога ученика где од страха лежи као мртав, и подиже га. Тада Михеј поче правити метанија старцу, говорећи: Оче, Господа ради објасни ми ову чудесну појаву што би; умало се душа моја не разлучи од тела мог због блеска појаве ове. Но светитељ беше обузет великом радошћу, и лице му сијаше од те неисказане радости, и он не могаше ништа друго говорити него само ово: Чедо, стрпи се мало, јер и у мени сва душа трепти од чудесног виђења И преподобни стајаше неко време ћутећи и задивљен. Онда рече своме ученику: Чедо, позови ми Исака и Симона. Када ови дођоше светитељ им исприча све по реду, како виде Пречисту Богородицу са апостолима, и шта му Она рече. Чувши то они се испунише велике радости, и сви заједно одслужише молебан Богородици. Светитељ пак сву ту ноћ проведе без сна, размишљајући о милостивој посети Пречисте Владичице.

Једном преподобни служаше свету литургију, а гореспоменути ученик његов Симон, човек савршен по животу, беше тада еклесиарх. Он виде где по светом престолу кружи огањ, обасјавајући олтар и служашчег оца Сергија, тако да светитељ стајаше у огњу од главе до ногу. А кад настаде време причешћу, божански огањ се подиже, и савивши се као неко најтананије платно спусти се у свету чашу, из које се и причести достојни служитељ свети Сергије. Пошто се причести, преподобни се одмаче од светог престола, и осетивши да се Симон удостојио виђења, дозва га и упита Чедо, од чега се тако уплашила душа твоја? Он одговори: Оче, ја видех чудесну појаву: видех благодат Духа Светога која делује са тобом. Тада му преподобни забрани да никоме не прича о томе: Не говори никоме што си видео док ме Господ не позове к Себи. И они обојица заблагодарише Господу на таквој милости.

Поживевши много година у великом уздржању и трудовима, и учинивши многа чудеса, преподобни отац наш Сергије достиже дубоку старост: наврши седамдесет осам година Провидевши свој одлазак к Богу, он на шест месеци пре тога сазва к себи братију и предаде старешинство своме ученику Никону, који иако беше млад по годинама, али му ум цветаше духовним искуством и мудрошћу, и у целокупном животу свом он подражаваше свог учитеља и наставника преподобног Сергија. Поставивши дакле Никона за игумана, преподобни се предаде потпуном безмолвију, потпуном молитвеном тиховању, и стаде се припремати за одлазак из овог временског живота Септембра месеца он се разболе, и осетивши свој скорашњи одлазак к Богу он позва код себе братију и обрати им се последњи пут са поуком. Пошто их богомудро посаветова и поучи, он се опрости са свима и благослови их све. Напослетку им рече: Ја одлазим к Богу који ме позива, и вас поверавам свемогућем Господу и Пречистој Матери Његовој; нека вам Она буде прибежиште и одбрана од вражјих замки и клопки.

У последњим тренуцима свога земаљског живота преподобни се причести светим Тајнама Христовим. Затим подигавш и руке своје он са молитвом предаде Господу свету душу своју. Чим светитељ издахну, неисказани миомир разли се по његовој келији; лице му беше светло и сијаше небеским блаженством. Братија горко оплакаше свога учитеља и наставника, и чесно тело његово погребоше, положивши га у цркви Животворне Тројице, са десне стране.

Тридесет година после престављења преподобног Сергија бише откривене његове свете мошти. И то на следећи начин. У близини манастира живљаше у то време један побожан човек; имајућ: „велику веру к светоме Сергију он често долажаше на његов гроб и усрдно се мољаше угоднику Божјем. Једном ноћу после пламене молитве он задрема, и тада му се јави свети Сергије и рече: Иди и упитај игумана обитељи: зашто ме тако дуго остављају под земљом у сандуку, где вода опкољава моје тело? – Пробудивши се овај се човек испуни страха, али у исто време осети и необичну радост у срцу свом; и одмах исприча о виђењу ученику преподобног Сергија Никону, тадашњем игуману. Никон обавести братију, и настаде велико ликовање међу монасима. Глас о скором открићу моштију угодника Божјег пронесе се далеко, и много се народа стече у манастир. Када откопаше гроб и отворише сандук, одмах се дивни миомир разли наоколо. Тада угледаше дивно чудо: не само свете мошти преподобног Сергија беху читаве и нетљене, него се трулеж не беше дотакла ни одеће његове; са обе стране сандука видела се вода, али она није додиривала ни мошти преподобнога, ни хаљине његове. Видећи то, сви се обрадоваше и узнесоше хвалу Богу који прослави Свога угодника. Са великим слављем бише положене свете мошти преподобнога у нови кивот. Ово обретење моштију преподобног Сергија би 5. јула 1422. године. При обретењу светих моштију догодише се многа исцељења. Но и надаље од чесног кивота његовог као од извора теку исцељења свима који са вером приступају: јер како. за живота свог на земљи, тако и по престављењу свом овај велики чудотворац чини велика и неизбројна чудеса, у славу Христа Бога нашега, коме част и благодарење кроза све векове.