ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Преподобномученик Стефан

Објављено 18/02/2016

Свети Преподобномученик Стефан
Свети Преподобномученик Стефан

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА СТЕФАНА НОВОГ, ИСПОВЕДНИКА

Престоница византијског царства Цариград је родно место светог преподобномученика Стефана. Родитељи беху побожни и сиромахољубиви. Имајући две кћери они туговаху што немају сина, јер су желели да им наследник буде мушко чедо. Они се усрдно мољаху Богу и многе милостиње чињаху, да им Господ испуни ту жељу. Нарочито мајка преподобног Стефана Ана, у томе слична мајци светог пророка Самуила ревносно изливаше срце своје у сузним молитвама к Богу, просећи Господа да јој подари мушко чедо. Једнога петка, стојећи у цркви Влахерни на молитви, она упре очи своје у икону Пречисте Владичице, и кроз плач јој као живој говораше и мољаше је да јој дарује сина; и при томе јој обећаваше да ће она, буде ли удостојена таког дара, принети дете на дар Јединородном Сину и Логосу Божјем, од Пречисте оваплоћеном. Дуго се тако молећи и многе сузе лијући, она за. дрема мало, и у том сну угледа Владичицу нашу, Пресвету Богородицу, која је блистала неисказаном лепотом и говорила јој: Иди с миром, жено, ето имаш сина у утроби, по молби својој.

– Рекавши то, Владичица постаде невидљива. А она, пренувши се као од страхоте, испуни се велике радости, и вративши се дома она после извесног времена стварно осети да је зачела у утроби својој.

У то време, за царовања благочестивог цара грчког Анастасија II, би изабран и узведен на патријаршијски престо свети Герман. На дан устоличења новога патријарха гомиле народа стицаху се у цркву Свете Софије желећи да виде новоизабраног патријарха. Похита са својим мужем и Ана, већ бременита. И када стајаше у цркви, деси се да патријарх прође поред ње, и она кликну к њему: Благослови, оче, зачето у утроби мојој! – Патријарх, погледавши на њу и унутрашњим очима провидевши будућност, рече: Нека Господ благослови то молитвама светог Првомученика!

Тим речима свети патријарх пророчки предсказа, да ће Ана родити мушко дете, и да ће му бити име Стефан, по првомученику Стефану. Ово пророчанство би потврђено и чудом: јер када патријарх изговараше ове речи, из његових уста са речима излажаше и пламен огњени, што јасно виде Ана, и то после казиваше свима са заклетвом.

Када се наврши време, Ана роди мушко дете, коме дадоше име Стефан, по пророчанству светог Германа патријарха, а крсти га сам патријарх на Велику Суботу. A у дан очишћења свога срећна мајка узевши новорођенче однесе ra y цркву Пресвете Богородице, што је у Влахерни, и ставши пред свечесном иконом Пречисте Владичице, пред којом се раније молила, говораше: Прими, Богомајко, овог милог сина мог, кога си ми Ти даровала; прими онога кога пре зачећа обећах Теби и Јединородном Сину Твом. Теби га, после Бога, поверавам. Ти му буди и Мајка, и Хранитељка, и Промислитељка. – Те и многе друге речи изрекавши у дугој молитви пред светом иконом, она се врати кући својој и веома марљиво гајаше свога сина.

Међутим, после Анастасија II на царски престо ступи Теодосије, а после Теодосија Лав Исавријанин. За то време блажени дечак Стефан растијаше телом и јачаше духом, изучавајући Божанствена Писанија. Помаган благодаћу Божјом, он силно напредоваше у разуму и мудрости Божјој: јер беше веома ревностан у читању светих књига, а нарочито у читању дела светог Јована Златоуста, и поучаваше се у закону Господњем дан и ноћ.

Но настаде велика пометња у Цркви Божијој од иконоборске јереси, чији поглавица беше сам цар Лав Исавријанин. А он постаде иконоборац под утицајем јеврејских мага. О томе постоји оваква повест:

На неколико година пре ступања на царски престо Лава Исавријанина неки Јевреји из Лаодикије Финикијске дођоше код Изита, једнога од Арабијских кнезова. Лажно пророкујући и чинећи чини, они му обећаше четрдесет година владавине над Арабљанима, ако он у целој кнежевини из хришћанских цркава избаци и уништи свете иконе. Изит их послуша и издаде наређење да се свете иконе избацују свуда из цркава и спаљују. Али ударен Божјом казном он ускоро умре, не поживевши ни годину дана. Њега на престолу наследи његов син. Киван на те Јевреје, .он намисли да их као лажне пророке и маге погуби љутом смрћу. Али они, осетивши тај кнежев гњев и намеру, побегоше у Исаврију. И тамо, кад се они одмараху крај једног извора, наиђе један младић Исавријаиин, по имену Лав, крупан и леп, и скрену с пута на извор да се одмори. Ту седе код тих јеврејских мага. А они, гледајући у њега, стадоше му предсказивати да ће бити цар у Грчкој. Лав не поверова Јеврејима, јер је знао да је ниског порекла, и прост, и сиромашан толико да једва себе издржава неким ништавним рукодељем. Али Јевреји упорно тврђаху да ће он бити цар, ако им са заклетвом обећа да ће им, кад постане цар, учинити оно што буду затражили од њега. И он им се закле у оближњој тамо цркви светог Теодора, да ће њихов захтев испунити. И тако се разиђоше.

Убрзо затим тога младића Лава узе у војску патриције Сисиније. У војсци Лав би брзо произведен за спатарија. Потом цар Анастасије II даде му титулу патрицијл и постави га за управитеља области у Малој Азији. После смрти Анастасија за цара би проглашен Теодосије, али га Лав не признаде и подиже буну. По Божјем попуштењу, он успе да збаци Теодосија и сам заузе царски престо. У почетку цар Лав беше побожан и православан, али се касније поквари, јер к њему убрзо дођоше они Јевреји који му помоћу враџбина предсказаше да ће постати цар. Они подсетише Лава на обећање, које им је дао под заклетвом, и говораху да је сада дошло време да испуни оно што они затраже од њега. Цар их упита: А шта ви хоћете од мене? – Они пак, непријатељи Христа и хришћанске вере, не затражише од њега ни злата, ни сребра, нити каква друга блага, него да из светих цркава избаци свете иконе, и говораху: Царе, ако то урадиш, Бог ће ти дати дуго цароваше; а ако то не урадиш, убрзо ћеш изгубити и царство и живот.

Свестан да се њихово прво пророчанство о томе да ће постати цар испунило, Лав се бојаше да се не испуни и ово друго пророчанство о томе да ће изгубити и царство и живот ако их не послуша. Зато он издаде наређење: да се свете иконе избацују из храмова Божјих и из свију кућа, и ногама потиру, називајући свете иконе идолима, а оне који им се клањају – идолопоклоницима.

И настаде велика пометња у Цркви Христовој, пошто се једни покораваху царском наређењу, те избациваху чесне иконе и потираху их ногама, а други се јуначки противљаху и многе муке подношаху. Свети Герман, патријарх Цариградски, такође не пристаде уз царску јерес, и силно се супроћаше безбожном наређењу царевом. Због тога цар срамно прогна светог патријарха, а на његово место постави свога једномишљеника, неког Анастасија јеретика. И многи тада епископи и клирици трпљаху разна мучења због поклоњења светим иконама.

У Цариграду, при цркви Свете Софије налажаше се један огромни дом, зван врт знањељубља. У њему од древних времена беше сабрано велико мноштво књига, око триста хиљада књига. Због тих књига у том дому борављаху многи учени и мудри љуДи. Цар је често покушавао да их приволи на своју иконоборску јерес, али без успеха. Тада цар нареди војницима да се око дома наложе сува Дрва и запале; и на тај начин би спаљен тај дом са књигама и са ученим људима што се налажаху тамо. Новопостављени пак патријарх Анастасије јеретик, угађајући цару нареди да се збаци на земљу икона Спаситељева, која се налазила на гвозденој капији споменутог дома. Извршујући ово патријархово наређење, један војник прислони лествице и поче се пети уз њих са намером да збаци Спаситељеву икону. Али неке побожне жене које се десише ту, запаљене ревношћу из побожности, извукоше му лествице испод ногу и бацише на земљу; са лествицама паде доле и војник, разби се и умре. А жене хитно отидоше у цркву, где се у то време налазио патријарх Анастасије и као „гадост опустошења“ (Мт. 24, 15) стајао на месту светом, и стадоше викати на њега, називајући га најамником и вуком и разоритељем светих догмата, а не пастирем; и притом се бацаху камењем на њега. Патријарх, постиђен и уплашен, похита к цару и обавести га о срамоти што га снађе од жена. Цар се разгњеви и одмах посла војнике са исуканим мачевима, да одмазде женама за срамоту, нанесену патријарху. И те свете жене бише исечене мачевима, за ревност показану из побожности. И тада настаде велика невоља за православне. Многи од њих беху држани по тамницама и у оковима; други беху немилосрдно мучени и убијани; а врло многи напуштаху своје домове, села и имовину, и одлажаху у пуста и забачена места, бојећи се мучења и скривајући се од руку мучитеља.

У то време и родитељи блаженога Стефана хоћаху да изађу из свога завичаја због жестоког гоњења православних, да би своју веру сачували беспрекорном. Само они чекаху да им син порасте, да би га посветили на службу Богу у монашком чину, као што су обећали Мајци Божјој. Но при томе њима се није давао син у византијске манастире, који беху препуни прибеглица, гоњених од иконоборских јеретика. Због тога они га дадоше у Авксентијеву Гору, која се налазила у Витинији, а названа је тако no преподобном оцу Авксентију, који се први тамо настанио и проводио живот у молитвеном самовању и тиховању. To место беше усамљено и удаљено од сваке светске вреве и метежа. На врху пак те Горе бејаше пештера, у којој се свети оци један за другим подвизаваху: после светог Авксентија ту се подвизавао Сергије, ученик Авксентијев и подражавалац светог житија његовог; после Сергија – дивни у врлинама Вендијан; затим блажени Григорије; а за овим преподобни Јован. Овоме родитељи и доведоше свога шеснаестогодишњег сина Стефана, и, предавши јуношу светоме старцу, умолише га да њиховог сина обуче у анђелски образ и да га научи служити Богу. Погледавши на Стефана и својим прозорљивим очима провидевши у њему благодат Божју, старац рече: Ваистину Дух Божји почива на овом дечаку. – И с љубављу примивши Стефана, свети старац га постриже у монашки чин, и стаде га уводити у подвиге монашког живота.

Примивши ангелски образ, блажени дечак Стефан уједно узе на себе и ангелски живот, и у самом почетку свом показа се савршен монах: пошћење његово беше велико, молитва непрекидна, имађаше нарав кротку, уста ћутљива, срце смирено, дух умилан, тело са душом, чисто, девство беспрекорно, сиромаштво истинско, нестицање пустињачко; послушност његова беше без роптања, покорност марљива, делање стрпљиво, труд усрдан. Између осталога, вода за пиће беше веома далеко од њих; но блажени Стефан је сваки дан одлазио по њу, прелазећи дугачак пут, и доносећи воду с великом муком се пео на високу гору. И не само воду, него и све остало потребно доносИо је из далеких места, и на тај начин изнуравао себе трудом. При томе се блажени Стефан никада не растужи, нити узропта. Према преподобном пак наставнику свом он имађаше љубав искрену и нелицемерну. A o другим његовим врлинама, подвизима и трудовима, које је од младости .упражњавао, ко ће испричати?

Видећи такво усрђе свога ученика Стефана, преподобни Јован се радоваше духом, и као што ветар пиркањем својим распирује жар који тиња, тако и он својим богонадахнутим речима и поукама распаљиваше у срцу блаженог ученика свог жудњу за све већу љубав к Богу, за све усрдније служење Богу, и за све чистији страх од Бога. А и сам преподобни Јован бејаше муж савршен у врлинама, пун благодати Духа Божија и награђен од Бога пророчким даром.

Једном блажени Стефан, дошавши са неког послушања, затече свог светог старца где наслоњене главе на прозорчић пештере горко плаче. Ставши пред прозорчић, Стефан очекиваше од старца уобичајени благослов. И дуго стајаше он ћутећи и чудећи се горком ридању старчевом, и не смејаше га упитати због чега тако плаче. Међутим сам старац му рече: Мили сине, ти си узрок плачу мом; због тебе ја тако горко плачем; јер ми Господ откри да ће ово место процветати тобом и прославити се, али

ће га иконоборци брзо разорити и опустошити. – Чувши то од свога учитеља, блажени Стефан уздахну тешко и упита га: A шта ти, чесни оче, Господ откри односно мене? шта ће се десити са мном? нећу ли и ја пропасти, заведен пагубним јеретичким учењем иконобораца? – Старац одговори: He, чедо моје, никада то неће бити с тобом; ипак те са апостолом упозоравам: Пази, дакле, добро како ћеш онда живети (ср. Еф. 5, 15); а писано је: који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13). – To и много друго изговори старац Стефану, казујући Стефану све шта ће му се догодити у будућности.

У то време умре родитељ преподобног Стефана. Дознавши за то, Стефан са благословом свога духовног оца отиде у Византију, указа потребно поштовање своме телесном родитељу чесно га сахранивши; затим продаде све имање што беше остало после њега, и новац раздаде сиротињи. После тога он узе мајку и другу сестру, – а једна његова сестра већ се беше постригла и монаховаше у једном женском манастиру у Византији -, и смести их у женском манастиру, подигнутом и освећеном самим гореспоменутим преподобним Авксентијем, који он назва „Трихинарија“, то јест Власеница. А тако га назва, с једне стране зато што је пут ка манастиру био врло тежак и незгодан, а с друге стране зато што је монашки живот у њему био тежак и строг и што су монахиње које су се подвизавале у њему носиле грубе власене хаљине. У том манастиру дакле преподобни Стефан постриже у монаштво своју мајку и сестру; а сам се врати к преподобном наставнику свом и живљаше у уобичајеним монашким подвизима и трудовима.

После не много времена духовни отац и учитељ блаженог Стефана, преподобни Јован пређе ка Господу. Плакавши дуго над њим, Стефан позва оближње пустињаке; и они сабравши се, сви са плачем и ридањем, и са доличним богослужењима сахранише чеоно тело светог оца Јована. И преподобни Стефан остаде сам у пештери, и беше му тада нешто преко тридесет година. Наследивши пештеру преминулог светог учитеља свог и других преподобних отаца који су раније живели у њој, блажени Стефан постаде наследник и њиховог савршеног у врлинама живота. Због тога стадоше долазити к њему пустињаци из оближњих места, желећи да заједно живе са њим и да им он буде наставник и учитељ. Међу таковима бејаше Марин, човек добар и диван; Јован, Христофор, и Захарија муж благочестив; затим два злобна човека, Сергије и Стефан, о којима ће касније бити речи. Дођоше потом к преподобном Стефану још шест других људи, чија су имена записана у књизи оних који раде Христу Господу. На тај начин се при пештери образова манастир. Братија живљаху Богу; преподобни Стефан им беше игуман; храну зарађиваху себи у зноју лица свога, трудом руку својих; сам преподобни Стефан бејаше одличан преписивач књига; преписујући књиге и продајући их, он је хранио себе и остале. И Бог, који је прехранио Израиљ у пустињи, шиљаше и овим слугама Својим све што је потребно, те се на њима испуњаваху речи Светог Еванђеља: Иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33).

Са умножавањем ученика блажени Стефан виде да му се пресеца молитвено самовање и тиховање. Узнемирен тиме, он дозва к себи гореспоменутог Марина и предаде му старешинство и старање о манастиру, а сам се уклони на други брег, те исте горе, начини себи врло малу келију без крова, и затвори се у њој, у своје четрдесет две године. Боравећи тако усамљенички у побожном тиховању, преподобни бесеђаше с Богом непрестаном молитвом. Али и на том новом месту свога подвижништва блажени Стефан се не узможе сакрити од оних који жељаху добити од њега корист за душу своју. Као што се не може сакрити град који на гори стоји, и као што се не може утајити човек који мирисе носи, тако се не може сакрити и утајити врлински човек који је узишао на врх савршенства као на гору и мирише добрим делима као мирисима. Са тог разлога се и преподобни Стефан не могаше ослободити оних који долажаху к њему ради духовне користи. Слава о његовом светом животу брујала је на све стране, и зато се к њему стицаху правоверни, као пчеле на мед, и много користи добијаху од његових поука и строгог живота и извођаху се на тесан пут који води: у живот вечни. И то води не само људе него и жене. Од таквих беше једна високородна и знатна удовица, по имену Ана. Она, оставши после смрти свога мужа млада и бездетна, продаде сва своја имања, и раздаде сиромасима; онда дође к преподобном Стефану; он је постриже у монашки лик и посла у женски манастир Трихинарију.

У то време умре цар Лав Исавријанин. На престо ступи његов син Константин Копроним. Он још страшније од свога оца устаде на Цркву Божју, одбацујући свете иконе и огњем их сажижући. Изобличен због своје јереси од многих славних и мудрих монаха, и разлозима њиховим сатрвен, Копроним са неукротивом јарошћу устаде на монахе: гоњаше их страховито, грђаше их на све могуће начине, називаше монашки лик одећом таме, а саме монахе називаше идолопоклоницима зато што свим усрђем стајаху за молитвено поштовање светих икона. У том циљу, безакони цар сабра велико мноштво неразумних људи који се покораваху његовим наређењима, изнесе пред њих Чесне крстове, света еванђеља и Божанствене Тајне Христова Тела и Крви, и нареди им свима да се закуну: да се неће клањати иконама; да ће иконе називати идолима; да са монасима неће општити, и да из њихових руку неће примати Пречисте Тајне; и да ће сваки, кад сретне монаха, камењем се бацати на њега, називајући га мрачњаком, сином таме, лудаком и идолопоклоником.

Док се ово збивало, умре злочестиви патријарх Цариградски Анастасије, кога Лав Исавријанин узведе на патријаршијски престо после светог Германа. А Копроним после Анастасија узведе на патријаршијски престо свог имењака и једномишљеника, монаха Константина. И то га узведе самовласно, без икаквог сабора и избора: сам га узведе на амвон, сам му и омофор стави, објављујући да је достојан патријаршијског чина. После тога се цар и нови патријарх договорише те послаше грамату у све градове и крајеве, позивајући епископе у царску престоницу на сабор ради осуђења и уништења иконопоштовања. И тада се у Цариграду јавно чињаху безбожна, дрска, срамна, безакона дела: свештени сасуди, у којима су се вршиле Божанске Tajнe, гажаху се ногама зато што на њима беху изображене иконе; свете иконе се бацаху у блато, у море, у огањ, секирама их сецијаху и комадаху; а дивне иконе, измалане на зидовима по црквама, злочестиви иконоборци гвожђем остругаваху, или кречом премазиваху. Безаконици не поштедише ни ону знамениту и предивну цркву Пресвете Богородице у Влахерни, која беше неисказано дивно и раскошно украшена: унутра, на зидовима н“еним беху у златном мозанку израђене иконе, које су изображавале цео Спаситељев живот на земљи, сва чудеса Његова, и све догађаје из Његовог живота, почевши од Рођења па све до Распећа и Васкрсења. Безакони цар Копроним нареди да се у овој светој цркви потпуно униште све иконе, од прве до последње, иако су блистале од злата и драгог камења, и да се уместо њих на зидовима намалају слике дрвећа, звериња и птица. И испунише се у то време речи цара и пророка Давида: Боже, незнабошци дођоше у достојање Твоје; оскврнише свету цркву Твоју, Јерусалим претворише у зидине. Трупље слугу Твојих дадоше птицама небеским да их једу, тела светаца Твојих зверима земаљским (Пс. 78, 1-2). Јер тада и нетљене мошти светаца иконоборци избациваху из цркава, и бацаху их: или у огањ, или у провалије и у блатишта. А оне који смело стајаху за поштовање светих икона и моштију, злочестиви јеретици немилосрдно мучаху и горкој смрти предаваху, крв њихову проливајући као воду и тела њихова остављајући несахрањена и бацајући их птицама и зверовима на поједење. Тада за све православне настаде „велика невоља“, каква није била од постања света. Но нарочито се јеретици беху окомили на монахе, те многи монаси напуштаху Цариград и одлажаху на Авксентијеву Гору, и склањајући се код преподобног Стефана искаху од њега добре савете и душекорисне поуке. Угодник Божји их утешаваше својим речима и учаше их да чврсто стоје за побожност, не бојећи се чак и крв своју пролити за свете иконе. Онима пак који не имађаху довољно храбрости и бојаху се мучења, он саветоваше да беже у друге земље где нема гоњења од иконобораца. Тада опустеше Византијски манастири, те се није могао видети монах у престоном граду царском. Јер једни од монаха, чврсто стојећи за Православље, бише побијени, и тако положише душе своје; a други, желећи да заједно са правом вером сачувају и живот свој, побегоше у друге земље и расејаше се по лицу целе земље. У 754. години по Рођењу Христовом, за царовања Копронимова, би сазван у Цариграду иконоборачки сабор, на коме присуствоваху 338 источних епископа, али не беше ниједнога патријарха осим лжепатријарха Цариградског Константина, јеретика и једномишљеника царевог. За место пак где се сабор имао састати би одређена чувена Влахернска црква Пресвете Богородице, која, лишена дивних икона својих, личаше на пустињу и пећину разбојничку. У тој се цркви дакле сабраше сви дошавши епископи, заједно са безаконим царем и лжепатријархом. И после дугих разговора и препирања, цар приволе све епископе да се сложе са њим и безбожним богохулством његовим. При томе, многима од епископа беше јасна царева и патријархова заблуда; али, бојећи се царева и патријархова гњева, и плашећи се да за православне не настану нове невоље, они не смејаху рећи ништа супротно цару и патријарху, и пристадоше на зловерје. Доцније, на правом Седмом Васељенском Сабору, одржаном за царовања Константина Млађег и његове мајке Ирине, они се с покајањем одрекоше иконоборачке јереси и обратише благоверју; но сада они пођоше за нечестивим царем и патријархом, приставши на њихова јеретичка умовања. И бише тамо састављени овакви злочестиви и богомрски догмати: 1) Свете иконе се имају називати: идолима; 2) Сви који се клањају иконама, нека су анатема, а на првом месту бивши патријарх Герман нека је проклет; 3) Сваки је дужан исповедати: не само светитељи, после своје смрти, него и сама Мајка Божија, не могу нам ништа помоћи својим посредовањем; 4) Нека се нико не усуди називати светима апостоле, мученике, преподобне и све који су угодили Богу. 5) Овај сабор се има сматрати и називати Седмим Васељенским Сабором; сваки пак онај који не признаје овај Сабор, нека је анатема, као Арије, Несторије, Евтихије и Диоскор.

На овоме сабору најважнији епископи после патријарха беху: Теодосије епископ Ефески, Константин – Никомидијски, Наколиј – Наколијски, Сисиније и Василије.

И тако извршивши безаконо дело, епископи потписаше састављене одлуке, те се на њима испунише речи Светога Писма: Изиђе безакоње од свештеника вавилонских, од стараца и судија (Дан. 13, 5). Пастири многа покварише виноград мој, оскврнавише део мој, мили део мој обратише у голу пустош (Јерем. 12, 10). По завршетку сабора епископи, који су учествовали на сабору, подстакоше народ да весела и слављенички виче: Данас је спасење свету, пошто се твојим старањем, царе, избависмо од идола.

Међутим безакони цар Константин Копроним чу за преподобног Стефана: да се подвизава на Авксентијевој Гори, да је велики у врлинама, да је мудар у Светом Писму, да се слава његова пронела свуда, да га сви сматрају као једнога од древних светих отаца, да ревнује за свете иконе и да усрдно учи друге да се клањају светим иконама. Дознавши све то, Копроним намисли да преласти блаженог Стефана и да га придобије за свог једномишљеника, сматрајући да ако ње^а привуче на своју страну, онда ће тиме силно утврдити своје зловерје. У том циљу он дозва к себи једног од својих најближих патриција, по имену Калиста, који беше прва личност у државном савету; притом врло искусан и слаткоречив говорник. Калисту нареди цар да отиде к преподобном Стефану и да му саопшти царско наређење: да се одрекне поштовања икона и да својом руком стави свој потпис испод оних пет одлука, донесених од гореспоменутог иконоборског сабора. При томе цар посла преподобноме по Калисту и разне дарове; разуме се, не злато ни сребро, јер је знао да то преподобноме не треба, већ разно воће; урме, бадеме и смокве.

Отишавши к преподобном Стефану, Калист му предложи дарове, и затим му се обрати вешто састављеном речју, дуго убеђујући преподобнога да се покори цару и да потпише одлуке иконоборског сабора. У дугом разговору са Калистом, свети угодник Божји мудро одговараше на све речи његове, и најзад неустрашиво рече: Одлуке вашег сабора, пуне лажи и празнословља, ја потписати нећу, нити ћу икада горко назвати слатким и таму светлошћу, да не бих на главу своју навукао пророково проклетство. Царевих се претњи не бојим, а за свете иконе готов сам умрети.

Затим преподобни, испруживши руку и савивши шаку у прегршт, рече: Када у мени не би било више крви него за ову прегршт, ја је ни онда не бих поштедео пролити је за икону Христову. Дарове пак што си ми од твога цара донео, носи натраг; јер његова блага нису ми потребна, и ја хоћу да поступим по Светом Писму: Уље безбожника да не намаже главу моју, и јеретичка храна да не заслади грло моје (ср. Пс. 140, 5).

Чувши ове речи Калиста обузе стид, и он се врати и исприча цару све што чу од Стефана. Цар, саслушавши то, запали се безмерном јарошћу и сместа опет посла истог Калиста са опаким војницима на Авскентијеву Гору, да преподобног Стефана извуку из његове келије, да га одведу у манастир Трихинарију што је у подножју Горе, и тамо затворе у тамници. Калист и војници тако и постугшше: нападоше на светитељеву келију, обише јој врата ногама, немилосрдно извукоше блаженога, и одведоше га са свима ученицима његовим у манастир Трихинарију, и тамо их све затворише у тамници. И војници чуваху стражу пред вратима тамнице, очекујући од цара даља наређења.

Налазећи се у тамници, блажени Стефан и ученици његови громко певаху: „Пречистој икони Твојој клањамо се, Благи“. И проведоше у тамници шест дана; и за све то време ништа не окусише. Седмога пак дана дође од цара наређење да Стефана врате у његову келију, јер тада цар доби( извештај о нападу Скита на његову царевину. Намеравајући да одбије најезду Скита, цар привремено обустави гоњење преподобнога Стефана.

Међутим Калист, гајећи са царем исту злобу и гњев према преподобноме, тајно дозва к себи једнога од ученика блаженога Стефана раније споменутог Сергија, о коме смо обећали говорити. Калист преласти Cepгија ласкавим речима и великом количином злата и сребра да он, као ученик преподобнога и познавалац његова живота, измисли разне клевете против преподобнога. А Сергије, као други Јуда, заволевши сребро и злато, омрзну учитеља свог и стаде веома усрдно размишљати како да исплете мрежу лажи и клевета против невиног и светог оца. Али у беспрекорном животу преподобнога, као у пресветлом сунцу, он не могаде пронаћи ниједне мрље. Зато изишавши из манастира блаженог Стефана, као заблудела овца која напусти стадо, Сергије се приби уз неког царског чиновника Авликалама, који сакупљаше царски данак у Никомидији. У њему он стече помоћника својој злоби, и они заједно искаху лажне оптужбе против светитеља Божјег. И они се договорише, те написаше опширну књигу клевета, у којој говораху како Стефан, тобож, грди цара и гнуша га се као јеретика, и како он буни народ и све који долазе к њему подстиче на устанак против цара. И многе друге клевете они сачинише против преподобнога, које због њихове безочне лажи нећемо ни да изложимо. Написаше безаконици и о оној блаженој, горе споменутој Ани, која, оставивши свет и његове таштине, би руком преподобнога Стефана пострижена у ангелски Лик, и монаховаше у манастиру Трихинаријском. Клеветници налагаше на њу како се она, тобож, ноћу састајала са Стефаном и чинила са њим грех. За ову клевету они се постараше те нађоше лажног сведока: робињу блажене Ане. За то лажно сведочење они јој обећаше не само слободу и много злата и сребра, него и да ће је удати за високог чиновника на царском двору. Саставивши на тај начин читаву књигу клевета и оптужби против преподобнога, и приложивши уз њу лажно сведочанство Анине робиње, они све то послаше по једноме војнику цару, који се у то време налазио у Скитској земљи.

Када цар прочита послану му књигу, силно се обрадова, и одмах посла своме намеснику у Цариграду Антиту писмо са наређењем, да најхитније отиде у женски манастир у подножју Авксентијеве Горе, изведе отуда монахињу Ану и брзо је пошаље к њему. Добивши ово царево наређење, намесник сместа крену у Трихинаријски манастир, повевши са собом, као у рат, мноштво наоружаних војника. Дошавши пред манастир, они нападоше са исуканим мачевима. У то време све монахиње беху у цркви и читаху Трећи час. Угледавши најезду војника са исуканим мачевима, оне се силно уплашише: и једне од њих побегоше у олтар и сакрише се под сам свети престо, друге похиташе да побегну у гору. Али их војници све похваташе. Тада престарела игуманија, изишавши пред војнике, неустрашиво им рече: Шта ви хришћани радите? Зашто нападосте на посвећене Богу невесте Христове, које вам никакво зло учиниле нису? – Они јој одговорише: Дај нам Ану, блудницу Стефанову; њу од вас захтева цар.

Тада игуманија дозва Ану, и са њом монахињу Теофану, и даде им корисне савете: да будно чувају себе од вражјег искушења, и да неустрашиво стоје за невиност светог и преподобног оца и учитеља свог, Стефана. Затим, поверивши их Божјој заштити, она их пусти с војницима.

Војници, узевши монахиње под стражу, хитно их одведоше цару; а он нареди да их раздвоје, и чувају сваку посебно. Потом, дозвавши преда се Ану, цар јој стаде говорити овако: Без икакве сумње верујем да је све оно што су ми говорили о теби истина. А позвао сам те зато, да ми ти сама без икаквог увијања драговољно испричаш све, нарочито ово: како те онај волшебник и безакони човек преласти и обману да ти онолика имања своја оставиш, да високородно порекло своје згазиш, и да ту црну ризу на себе навучеш? Очигледно је, а тако сам и слушао од неких, да је он све то учинио, да би му ти била блудница. Но какву ти то лепоту нађе у њему, те прелашћена њиме чиниш блуд са њиме безаконо?

Чувши од цара тако погане речи, блажена и целомудрена Ана рече: He, царе! нисам ја родитељско наслеђе и високородност, и сву красоту овога света, оставила, да бих душу своју поробила телесним страстима и блудочинству, као што ти кажеш. Они пак који ме тако оклеветаше пред тобом, по Давидовим речима: изоштрише језик свој као змија, отров је аспидин у устима њиховим (Пс. 139, 3). Ево, тело је моје пред тобом, мучи га гвожђем, огњем и ранама, ја нећу изневерити истину: докле дух мој буде у телу мом, ти нећеш ништа друго чути од мене до то: да је Стефан човек свет и праведан и виновник спасења мога.

Када цар чу ове речи удиви се, и ћуташе читав један car. Затим нареди да Ану одведу под стражу, а да Теофану пошаљу натраг у манастир. Вративши се, она исприча игуманији и преподобном Стефану све што се догодило.

После кратког времена цар се врати из рата у Цариград. Ту он нареди да монахињу Ану затворе у једну мрачну и страшну тамницу; а потом посла к њој свога кувикуларија. Дошавши к Ани, он јој стаде говорити: Сажали се на себе, жено, и скинувши са себе црне ризе изабери себи частан живот, па ћеш с царицом живети у дворцу, само ако сутра, када будеш изведена на испитивање, признаш пред свима истину о себи и о Стефану. Ту има једна робиња твоја, која је готова да ти у очи каже шта си ти починила са Стефаном. И ако ти будеш хтела да што прикријеш, она ће те изобличити; а ја, праведни судија и заштитник правде, издробићу на парчиће тело твоје, и учинићу да познаш шта може цар и шта Стефан. Будеш ли пак послушала овај мој добри савет и пред свима обелоданила Стефанова блудна дела, бићеш удостојена великих почасти од нас. – Чувши то, блажена Ана дубоко уздахну, заплака се и рече: Нека цар чини шта хоће. Ја нећу да лажем и да говорим неправду о праведном и светом оцу. Нека буде воља Господња!

Сутрадан цар изађе из свога дворца, и севши на гледалишту где се беше сабрало много народа, нареди да изведу из тамнице целомудрену Ану и да је пред свима обнаже, и да пред Ану ставе нарамак штапова и лажну сведокињу, робињу њену. И невина жена стајаше нага пред свима, обучена у стид као у хаљину. И када би упитана о ономе због чега су је клеветали, она ћуташе, угледајући се на Господа свога, који неправедним судијама Својим не даде одговора (Јн. 19, 9; ср. Мт. 27, 12-14; Мк. 14, 61; 15, 5; Лк. 23, 9). Међутим бестидна робиња њена лажно сведочаше да је истина оно због чега је оптужена. Затим стадоше приморавати блажену Ану да најзад призна да је Стефан имао грешне везе са њом. Али она, као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста своја (Ис. 53, 7).

Тада мучитељ, разјаривши се и бесно погледавши на њу, назва је блудницом, и нареди да је простру на земљу и немилице бију штаповима. И Ана би прострта на земљи, и од четири снажна војника дуго бијена штаповима по леђима и по стомаку. Трпећи такво мучење, блажена Ана ништа друго не говораше сем ово: He познах ја човека, као што ви говорите, не познах! Господе помилуј! И би толико бијена, да умало не издахну. Међутим цар мучитељ, видећи да она, иако једва дише, ипак неће ништа рђаво да рекне о Стефану, устаде са престола, и препун стида хитно оде у дворац. Потом он нареди да Ану одведу у један од градских манастира који беше пуст, и да је тамо затворе. Ту света Ана кроз неко време сконча и пређе ка Господу.

За то време цар непрестано размишљаше на који начин да окриви Стефана, да би му могао судити као злочинцу. Најзад он смисли овакву ствар. Дозва к себи једног младића по имену Георгија, који му верно служаше у двору и беше му врло мио, па га насамо упита: Георгије, колика је љубав твоја према мени? – Неизмерна, одговори младић. – А можеш ли ти, упита цар, из те љубави твоје према мени поћи на смрт за мене? – Готов сам са усрђем умрети за тебе, одговори младић. – Цар га онда радосно и с љубављу пољуби и рече: Ево новог Исака! – Затим рече Георгију: Ја ти не наређујем да умреш за мене, и нећу чак да ишта зло претрпиш због мене. Само те једна молим: отиди на Авксентијеву Гору к ономе, недостојноме и да се опомене, Стефану, и умоли га да те постриже у монашки чин и причисли својим монасима. Чим то он буде учинио, ти се одмах врати к нама.

Јуноша обећа цару да ће то с радошћу урадити. Цар му даде много вешта и лукава упутства, и јуноша крену на Авксентијеву Гору. А када ноћу стиже под манастир блаженога Стефана, он стаде потресно запомагати: Смилујте се на мене, хришћани који овде живите, смилујте се! Залутао сам с пута и не знам на коју страну да идем, да не бих упао у неку провалију или запао међу зверове. – А Стефан, жалостив и човекољубив, сажали се на залуталог, па дозва монаха Марина и посла да тог залуталог човека нађе и уведе у манастир. Када Марин доведе Георгија, овај паде пред ноге преподобном Стефану просећи благослов од њега. Преподобни осети да је пред њим не прост човек, и стаде га распитивати ко је и откуда је. Георгије не сакри да је на служби у царском двору, али да је ту службу напустио зато што је цар скренуо с правога пута и све који му следују одвлачи у погибао. Ја пак, рече јуноша, једва се освестих, и похитах к ногама твоје светости, да ме обучеш у ангелски лик, за којим силно жудим. Молим те, чесни оче, не одгурни ме као недостојног.

Блажени пак Стефан одбијаше да га прими, бојећи се непријатности од цара. Међутим младић га на све могуће начине увераваше, да се цар неће разгњевити због њега, и веома усрдно мољаше угодника Божјег да га прими међу своје ученике и постриже у монаштво. И говораше: Богу ћеш дати одговор за моју душу, ако ме данас не пострижеш.

Ове речи дирнуше преподобног оца, и он, не осетивши ђавоље лукавство, рече Георгију: Чедо, пошто видим да си дошао овамо од све душе, то ја нећу да идем против заповести Господње, и тебе који долазиш к нама нећу истерати напоље. – И рекавши то он му изговори много корисних поука, скиде с њега световно одело и обуче га у искушеништво, наредивши му да се припрема за потпун монашки лик. После три дана преподобни обуче Георгија и у овај лик. Но чим прими ангелски чин, ова варалица побеже к цару у Цариград.

Угледавши Георгија у монашкој одећи цар се обрадова, али не зато што је волео монаштво, него што је добио повод да окриви Стефана што је он, тобож, одвукао од њега слугу његовог. И сутрадан цар, изишавши на трг, изведе новопостриженог монаха, и стаде се пред сакупљеним народом жалити на монахе уопште, но нарочито на Стефана, окривљујући га да он својим учењем обмањује људе, као што је обмануо и овог љубљеног слугу његовог. На то народ стаде викати: Смрт одвратном варалици!

Тада цар нареди да са Георгија свуку монашку одећу и баце на земљу. Чим то би учињено, народ стаде ногама газити ту анђелску одећу, ругајући се монаштву и грдећи га. После тога цар нареди да донесу воду и да оперу Георгија од монашког чина као од блата. Затим га обуче у војничко одело, стави му шлем на главу и даде му чин ипокома. И одмах посла мноштво војника на Авксентијеву Гору да разоре Стефанов манастир.

Војници напавши на манастир као вуци на стадо, распудише све монахе и манастир са црквом запалише, а самог преподобног Стефана разбојнички извукоше из његове келије и с бешчешћем поведоше у Халкидонско пристаниште. Путем они га вређаху и немилосрдно злостављаху: једни га бездушно вуцијаху, други га штаповима бијаху по леђима и по глави, трећи му пљуваху у очи и чињаху неисказане пакости. А када стигоше на морску обалу, војници посадише преподобнога у лађу и одвезоше у Филипиков манастир што је у Хрисопољу, недалеко од Цариграда. У том манастиру држаше под стражом седамдесет дана светитеља окована у ланце, и за све то време он ништа не окуси. И премда му цар шиљаше многа јела, он ништа окушао није и све их је враћао натраг.

По истеку седамдесет дана цар и патријарх послаше к преподобноме Стефану најчувеније јеретике, и то: Теодосија епископа Ефеског, Константина Никомидијског, Наколија, Сисинија и Василија са већ споменутим Калистом и другим вештим говорницима, да се са Стефаном препиру о вери и да га придобију за иконоборство. Када ови изасланици дођоше у Филипиков манастир, они наредише да се доведе пред њих блажени Стефан. И блажени би доведен пред њих, окован у тешке ланце; од тежине окова он није могао ни стајати ни кретати се: он иђаше између два човека који су га придржавали и на које се он ослањао.

Пре свих Теодосије, епископ Ефески, стаде говорити блаженом Стефану, овако: На основу чега, човече, ти сматраш нас за јеретике и стављаш себе изнад царева, патријараха, епископа и свих осталих хришћана? Еда ли сви ми залутасмо и срљамо у пропаст?, – На то светитељ одговори кротко: Почујте шта се у Светом Писму говори о пророку Илији, како он одговори Израиљском цару Ахаву: He развраћам ја Израиљ, него ти и дом оца твога (3 Царст. 18, 18). Тако и сада: He стварам пометњу у Цркви ја, него они који, нарушивши предања древних светих Отаца, уносе у Цркву нове догмате. Јер Василије Велики каже: „Све што је у старини предано од светих Отаца, достојно је поштовања; новачења пак врло су неумесна и не могу имати важности“. Такве су и ваше одлуке против поштовања светих икона, одлуке које саставише не синови Цркве Васељенске него прељубочинци. Стога у прави час дође ми на ум пророкова реч: Цареви земаљски заједно са лажним пастирима и најамницима усташе на Христа и на чесну икону Његову (ср. Пс. 2, 2).

Када свети Стефан то рече, епископ Никомидијски Константин скочи са свога седишта, јурну на преподобнога који је седео на земљи, и удари га ногом у лице. Тако исто један од присутних оружјеносаца разјарен, удари светитеља ногом у стомак, и блажени паде на леђа, а оружјеносац га стаде газити ногама по прсима.

Видевши то патриције Калист узнегодова против таквог бесрамног и безочног поступка, и нареди да сви ћуте. Потом се обрати Стефану следећим речима: Пред тобом су, Стефане, два излаза: или да потпишеш одлуке недавно одржаног сабора, или да умреш као онај који одбацује закон Отаца, Богом научених. Изабери дакле себи једно од тога двога.

Богонадахнути Стефан на то повишеним гласом рече: Обрати пажњу на речи моје, господине патриције! Ово са великим апостолом Павлом ја изјављујем: Мени је живот Христос, а умрети за чесну икону Његову добитак (Флб. 1, 22). Ја ти већ једном рекох, и опет ти кажем: када би у себи имао само шаку крви, ја бих и њу пролио за свете иконе Христове. Уосталом, нареди да ми се прочитају одлуке вашег сабора, да бих знао разлоге због којих одбацујете божанствене иконе.

И одмах Константин Никомидијски узе књигу и поче читати: Књига имађаше овакав наслов: „Предање светог васељенског седмог сабора“. Чим овај наслов би прочитан, блажени Стефан махну руком захтевајући тишину, и онда громко рече: О, необичне лажи! На како несигурном темељу засновасте своју трошну грађевину! Јер на основу чега ви сабор свој називате светим? Та ви назив „свети“ одузесте свима светитељима, и наредисте да се нико не усуди називати светима ни апостоле, ни пророке, ни мученике. Како онда сабор ваш може бити свет, када гази и оскврнављује све што је свето? Ви сабор свој називате васељенским. Но како он може бити васељенски када на њему не беше ниједан од патријараха, нити бејаху њихови изасланици, нити упутише посланице у којима би дали свој пристанак на сазивање сабора. He може се сабор ваш називати васељенским, јер је лажан. Још га ви називате седмим. Но како он може бити седми када одбацујете првих шест Сабора? Ако је хтео да буде седми, он је дужан био да следује Шестом, Петом и осталим пре њега одржаним Саборима. Јер без Првог, и Другог, и Трећег, и Четвртог, и Петог, и Шестог како може бити Седмог? Тако, сабор ваш није сабор седми него први, пошто одбаци предања претходних шест Сабора!

На ове речи епископи узвратише: Које то предање, предано од шест Сабора, ми одбацујемо? He, ми не одбацујемо претходне Саборе и њихова предања, него примамо све то. – Светитељ одговори: Нису ли пређашњи Сабори одржавани у светим црквама? Несумњиво у црквама које беху украшене иконама. Први Сабор би одржан у Никеји, у огромној цркви тога града; Други у Цариграду, у цркви свете Ирине; Трећи у Ефесу, у цркви светог Јована Богослова; Четврти у Халкидону, у митрополитској саборној цркви; Пети и Шести опет у Цариграду, и то Пети у храму Свете Софије, а Шести у дворском храму званом Трул. Све те цркве не беху ли украшене светим иконама? И ниједан од споменутих Сабора не одбаци их, а ваш сабор их одбацује. Одговорите ми на то.

Задивљени оваквим речима његовим они ћутаху. Само један од њих рече: Заиста је тако као што говориш Стефане. – А преподобни Стефан, уперивши очи к небу и подигавши руке, уздахну из дубине срца и громко ускликну: Ако ко не поштује Господа Исуса Христа, изображеног по човечанској природи на иконама, анатема да буде! и да има удела са онима који су викали: узми, узми, распни га! (ср. Јн. 19, 15).

Тада нечестиви јеретици, видећи да нису у стању ништа више противставити светом исповеднику, наредише да га одведу у тамницу, а сами посрамљени вратише се к онима што их беху послали. Када дођоше к цару, цар их упита: Шта урадисте? – Епископи хотијаху да сакрију своју срамоту, али Калист каза сву истину цару. И говораше: Побеђени смо, царе, побеђени смо! Велики је оно муж у мудрости, велики и у речима. Неупоредива је сила његова, и неустрашиво срце: он се ни саме смрти не боји, акамоли претњи.

Цар се веома разгњеви и нареди да се преподобни Стефан пошаље на заточење у Хелеспонтске крајеве, на острво Приконис.Полазећи тамо, блажени Стефан додиром руке своје и молитвом исцели и са постеље болесничке подиже игумана Филипикова манастира, који беше тешко болестан и већ умираше. Затим седе у већ спремљену за њега лађу, и отплови у место свога прогонства. Када стиже на острво Проконис он стаде крстарити по пустим и забаченим местима на њему, и нађе једну дивну пештеру коју житељи тога краја називаху Кисуда. У њој беше мала црква свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Преподобни се силно обрадова тој пештери, и начини себи келију крај ње. И ту живљаше Богу, хранећи се корењем зеља које је ту расло. Међутим ученици преподобног Стефана, истерани из његовог манастира на Авксентијевој Гори, разиђоше се по разним крајевима, као овце које немају пастира. Али чувши да се њихов отац и учитељ налази у заточењу на острву Проконису, они се с радошћу стекоше к њему сви сем двојице који отпадоше од тог светог пастира као Јуда од Христа или Димас и Ермоген од Павла. Та двојица беху: Сергије који састави књигу клевета и клеветничких оптужби против преподобног оца, и Стефан који најпре беше мирски свештеник, а затим пострижен за монаха од блаженог Стефана. Али се он потом одрече монашког чина и самога Бога и обуче у световно одело, па отиде к цару и рече му: Твојим старањем, царе, ја се избавих из чељусти Сатане, и свукавши са себе мрачну одећу ја се обукох у светлу. – Цар се силно обрадова овоме, и заволе га, и постави га за управитеља Софијске палате, куда је сам често одлазио. При томе цар Копроним називаше њега оцем весеља, њега кога је требало оплакивати због његове погибли.

Тако дакле ова двојица, Сергије и Стефан, отпавши од стада ученика преподобног Стефана, пропадоше, а остали се сви сабраше око преподобног Стефана и устројише манастир. Затим дођоше к преподобноме мати његова са својом ћерком, a cecтром његовом, Теодотијом, и близу његове пештере начинише себи обиталиште, и живљаху у врлинама, наслађујући се медоточивим речима свога наставника, преподобног Стефана. Потом преподобни начини себи стуб, и на њему тесну колибу. Узишавши на стуб, он се затвори у тој колиби; а беше му тада четрдесет девет година. За велике пак подвиге Бог му даде дар чудотворства. Тако, блажени Стефан отвори очи слепоме, ослободи бесомучног младића од злог духа, крвоточиву жену исцели молитвом, много пута утиша морску буру и многе лађе спасе од потопљења; осим тога морнари су га понекад виђали где иде по води, или где управља лађом, или развија једра.

Док преподобни Стефан тако сијаше чудесима на острву Проконису, у другој години његовог заточења његова чесна и света мајка отиде ка Господу. А када отхођаше ка Господу ћерка Теодотија плакаше крај ње. А она јој рече: Немаш зашто да плачеш, јер ћеш и ти са мном поћи ка Господу Христу. – Тако и би: у седми дан после смрти блажене Ане, мајке преподобнога Стефана, престави се Теодотија.

У TO време на острву Проконису налажаше се неки војник Стефан, родом Јерменин. Он иђаше из Европских крајева, и путем се разболео од тешке болести, од које му се читава половина тела сасуши. Чувши да преподобни Стефан исцељује сваковрсне болести, он са тешком муком дође к ггреподобноме, паде пред њим на земљу и са сузама га мољаше да се смилује на њега и да га исцели. Преподобни му нареди да се поклони иконама Господа Христа и Пресвете Богородице. Овај то свесрдно учини, и тог часа постаде потпуно здрав. А кад се овај војник врати к својим друговима, они га стадоше распитивати како оздрави. Он, не скривајући милост коју Бог указа њему, каза им: Када се поклоних иконама Господа Христа и Пресвете Богородице, као што ми нареди монах Стефан који се налази на Проконису, ја оздравих од своје болести.

Војници известише о томе свога старешину, управитеља Тракије. Овај позва к себи исцељеног војника и, испитавши га на који је начин оздравио, он га сместа упути цару. Цар га подробно испита о његовом оздрављењу, па кад дознаде да се исцелио од болести поклонивши се светим иконама, он га стаде називати идолопоклоником, и јаросно га грђаше као да је учинио веома зло и безбожно дело. Тада исцељени војник, стидећи се цара, покаја се што се поклонио иконама, и пред свима се јавно стаде одрицати поштовања икона, обећавајући да им се никада више неће поклонити. Због тога он постаде мио цару, и цар га награди чином стотника. Но када тај бедни војник, изишавши из царског двора, хтеде да уседне на свога коња, коњ се изненада разбесне, па збацивши га са себе, стаде га ногама газити, и газаше га све док овај не испусти душу. Такву казну доби тај неблагодарни одступник.

Ово чудо, и многа друга чудеса која чињаше блажени Стефан, подстакоше злог цара на силан гњев и јарост; јер цару беше познато да преподобни, живећи на Проконису, чини славна чуда и учи народ да се клања светим иконама. Зато он намисли да светитеља убије, због чега и нареди да га доведу из заточења. Када светитељ би изведен пред безаконог цара Копронима, цар нареди да га најпре окују у ланце, да му ноге забију у кладе и да га затворе у тесну и мрачну тамницу, звану Фиалска.

Након неколико дана цар Копроним, налазећи се са своја два најглавнија доглавника у једном од својих двораца изван града, нареди да му доведу блаженог Стефана. Вођен ка цару, преподобни путем измоли од једног богољупца новчић, који је имао на себи царев лик, и кришом га метну у своју камилавку. Цар пак, угледавши преподобног, поче викати: О невоље! О беде! О шта ја трпим! И овај се руга мојој царској власти! овај љага мене и не сматра ме низашта! – Међутим светитељ стајаше ћутећи и гледајући у земљу, а цар дишући јарошћу као огњем говораше светитељу многе прекорне и увредљиве речи. Затим цар рече: Зашто ми ништа не одговараш, одвратна главо? – Тада блажени Стефан стаде кротко говорити цару: Ако си царе, наумио да ме убијеш, убиј ме одмах. А ако си ме извео преда се да ме за нешто питаш, онда треба да укротиш свој гњев и да спокојно разговараш.

Чувши такве речи, цар упита светитеља: Кажи нам, којим се то отачким предањима ми не покоравамо, те нас називаш јеретицима? – Преподобни одговори: Ви одбацујете поштовање светих икона, које нам је из старине предано од богоносних Отаца. – Мучитељ узврати на TO: He називај то светим иконама; иконе нису свете, него су оне изображење идола. И какву заједницу имају идоли са светињом? – На то свети муж одговори: Клањајући се икони, ми се не клањамо вештаству: јер поклоњење које указујемо лику прелази на Прволик, као што каже свети Василије Велики. – Мучитељ рече преподобноме: Зар је могуће изображавати помоћу вештаствених боја оно што у себи има много тамног, те се не може ни умом постићи ни речима објаснити? И је ли умесно кроз вештаство клањати се онима, чија природа није никоме позната?

Преподобни одговори: Ко од људи који имају разума каже да се вештаственим бојама може изображавати невештаствена природа Божанства која превазилази сваки ум? Изглед те природе се не може умом описати, а камоли бојама изобразити. Али када ми на икони изображавамо Христа, ми изображавамо не Његову Божанску природу него Његов Богочовечански изглед, или лик, сличан нашем, који апостоли видеше и опипаше, као што свети Јован Богослов рече: Што видесмо очима својим, што размотрисмо, и руке наше опипаше (1 Јн. 1, 1) А ако ме ти упозориш на Мојсијеве речи: He гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4), онда ћу ти рећи да сам Мојсије начини златом изображење двају херувима, о чему божанствени апостол говори овако: херувими славе, који осењаваху олтар (Јевр. 9, 5). Но и сам олтар, и скинија, и Светиња над светињама, изображаваху обличје небеских ствари, као што каже исти апостол: служе обличју и сенци небеских (Јевр. 8, 5). Шта онда незаконито чинимо ми, када човечански лик Христов изображавамо на икони, и клањамо се њему? Или када се ми клањамо крсту, начињеном од неког вештаства, еда ли се вештаству клањамо? Исто тако када почитујемо свештене сасуде, на нашој савести нема никаквог греха, пошто знамо да се сасуди освећују призивањем Христова имена. Зашто ви устајете против свега тога? После тога ви ћете пожелети да одбаците свето Христово Тело и Крв, који се тајанствено предлаже под видом хлеба и вина, који изображавају оно тело Христово које је страдало на крсту, а сада је на небу, и којима се ми клањамо и, причешћујући се њима, наслеђујемо вечна блага. А ви, не правећи никакву разлику између светог и несветог, називате идолима Христову икону упоредо са изображењем Аполоновими икону Пресвете Богородице упоредо са кипом Артемидиним, и газите их ногама и спаљујете у огњу.

На то цар одговори: О ти, слепи умом! најнедостојнији непомениче међу свима непоменицима, зар ти сматраш да ми газећи иконе, Христа газимо? – Тада богомудри Стефан, желећи да по обичају искусних бораца победи непријатеља његовим сопственим оружјем, извуче из своје камилавке онај новчић са изображеним на њему ликом злочестивог цара Копронима, који он измоли од једног човека за овакву прилику. Показавши цару тај новчић, преподобни упита цара Христовим речима: Чији је ово лик и натпис? (Мт. 22, 20). – Зачуђен, цар одговори: Ничији до царев. – Светитељ онда упита: А шта би било када би неко с презиром бацио на земљу царев лик и стао га газити ногама? He би ли он био кажњен због тога? – Присутни одговорише: Да! велику би казну искусио такав човек зато што је увреду нанео царевом лику. – Тада преподобни уздахнувши дубоко, са болом у срцу рече: О, како сте ви страховито слепи и безумни! Када за увреду нанету лику цара земаљског и смртног и трулежног кажњавате великом казном, каквој онда казни подлежете ви који лик Сина Божјег и Његове свебеспрекорне Матере газите и у огањ бацате?

Рекавши то преподобни пљуну на новчић, и бацивши га на земљу стаде га газити ногама. Видевши то, присутни бесно полетеше на светитеља, са намером да га из палате баце у море, јер се та палата уздизала над морем. Но цар, иако му срце узавре бесом, претварајући се кротак, забрани им да то ураде, и нареди да преподобнога окована одведу у народну тамницу и тамо затворе. Улазећи у тамницу светитељ рече: Ова тамница биће одмориште садашњег живота мог; ту ми ваља остати до последњег даха, јер ово место изабрах себи због поштовања светих икона.

Закључан у најудаљенијем одељењу тамнице, блажени нађе тамо триста четрдесет и два монаха, који беху из разних покрајина и маиастира дотерани и у тамницу бачени због поштовања светих икона. Некима од њих беху носеви одсечени, некима уши откинуте, некима очи избодене, некима руке одрезане, нарочито онима који су састављали и писали књиге у одбрану иконопоштовања. Некима тела беху у ранама од батина, које још не беху зарасле; некима лица беху смолом намазана и опечена; некима главе острижене на подсмех. Видећи све то, преподобни похвали њихово трпљење и подвиге, и стаде силно туговати што се он не удостоји да претрпи такве муке за свете иконе. А сви ти свети оци, када угледаше преподобнога Стефана, с љубављу га окружише и изабраше себи за наставника и учитеља. И тамница та постаде као манастир, и у њој се вршаху уобичајене службе и молитве по манастирском поретку и уставу.

Боравећи у тамници, преподобни добијаше храну од неке богољубиве жене, супруге једног тамничког стражара. Она сваке суботе и недеље доношаше у тамницу мало хлеба и воде, и кришом даваше преподобноме. Спочетка блажени не хте примати из њених руку доношену храну, пошто није знао да ли је она побожна и клања ли се светим иконама: јер се светитељ гнушао јеретика и ништа није хтео узимати из њихових руку. Међутим та жена, да би доказала своју побожност, донесе преподобноме свете иконе Пресвете Богородице и светих првоврховних апостола Петра и Павла, које је тајно чувала код себе. Поклонивши се пред преподобним Стефаном тим светим иконама, она их целива, па их предаде њему, да би он, имајући код себе те свете иконе, помињао њу у светим молитвама својим.

Једнога дана свети отац наш Стефан разговараше са осталим преподобним оцима сужњима о многим и разноврсним мучењима, којима побожне хришћане подвргаваху царски намесници, антипати и игемони. Између осталога, један од сужања, Антоније Крићанин, исприча о мученичкој кончини кипарског монаха Павла. Епарх Крита Теофан, звани Лардотир, метну на земљу пред њим с једне стране икону Распећа Христова, a c друге оруђа за мучење, и рече му: Павле, изабери себи једно од двога: или икону Христову изгази ногама, да би остао жив; или умри мучен љутом смрћу, ако нећеш да урадиш што ти се наређује. – Храбри Павле громко викну: Никада то бити неће, Господе Исусе Христе Јединородни Сине Божји, да ја свету икону Твоју ногама изгазим. – Рекавши то, Павле преклони колена и побожно целива свету икону Христова Распећа, показујући тиме да се он не боји мучитељевих претњи и да је готов умрети за Христову икону. To мучитеља страховито разјари, и он нареди да најпре тело исповедниково чврсто стегну двема железним даскама; затим обесивши Павла главачке, одраше му цело тело железним гребенима; најзад наложише под њим велики огањ. И тако храбри Павле сконча сажежен огњем, поставши миомирисна жртва Богу.

Када Антоније то причаше, сви оци роњаху топле сузе. По сле тога стаде говорити други сужањ, по имену Теостирикт, муж стар и удостојен презвитерског чина, коме за свете иконе нос беше одсечен и сво лице опрљено врелом смолом. Једном, причаше он, у нашем манастиру, званом Пеликита, вршаше се на Велики Четвртак Бескрвно Жртвоприношење. Изненада нападе на манастир мучитељ Лаханодракон са војницима. Ушавши у цркву и у свети олтар дрско, он нареди да се прекрати богослужење, и баци на земљу свете и животворне Христове Тајне. Затим издвоји четрдесет два најодабранија монаха, и окова их у ланце. A са осталима поступи овако: некима љуте ране нанесе кидајући им тела; некима браде и лица намаза смолом, па осмуди; некима носеве одсече, међу којима бејах и ја. После тога запали цркву и цео манастир. А она четрдесет два најодабранија монаха, оковане у ланце, мучитељ посла на заточење у Ефеску област, тамо их затвори у неком старом купатилу и улаз зазида. И тамо сви они бише уморени глађу.

Слушајући са сузама ова казивања, преподобни Стефан саветоваше братију на слично јунаштво и трпљење. При томе он се и сам опомену неког Петра који је живео у Влахерни. Изведен пред цара на испитивање, тај Петар за верност иконопоштовању би немилице дуго бијен воловским жилама, али при томе показа такво трпљење, да нити јаукну, нити узвикну, као да не осећаше никакав бол. Штавише, он се не побоја и самог цара изобличити оштрим речима, називајући га новим Јулијаном Одступником. Блажени Стефан такође помену и неког Јована, кога цар не мога приморати да ногама изгази иконе Христа и Пресвете Богородице. Цар онда нареди да Јована зашију у мех, привежу тежак камен о мех, па баце у море и потопе светог исповедника.

Причајући један другоме такве примере, преблажени оци и сужњи Христа ради распаљиваху се ревношћу да јуначки страдају за свете иконе и један другога укрепљаваху, говорећи: Потрпимо, браћо, Господа ради, и страдајмо за Њега до последњег даха свог. Јер ако с Њим срадамо, с Њим ћемо се и прославити. Јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 17-18).

Блажени Стефан проведе у тој тамници једанаест месеци. Онда му Бог откри време смрти његове на четрдесет дана раније. А кад после тог откривења дође к њему гореспоменута жена тамничког стражара која му храну доношаше, он јој рече: Нека те Господ награди за добро које си ми чинила. Ти си ми доста послужила. Одсада ми немој више доносити те трулежне хране и пића. – Чувши то, жена се ожалости сматрајући да је се светитељ гнуша. Видећи је ожалошћену, преподобни јој рече: Приближи се време кончине моје, и по истеку четрдесет дана ја ћу умрети. Стога, желим да у току тих дана појачам своје монашке подвиге и проведем без хране и пића, да бих себе припремио за смрт.

И тако отпустивши стражареву жену, преподобни се предаде молитвеним подвизима, и провођаше на молитви дан и ноћ. А долажаху к њему неки грађани који се тајно држаху правоверја, само преобучени у подеране хаљине, и наслађиваху се његовим душекорисним и богомудрим поукама и добијаху благослов од њега.

Када одређени рок од четрдесет дана прилажаше крају и већ настаде тридесет осми дан, преподобни позва опет гореспоменуту жену и у присуству свих светих отаца који се налажаху у тамници, рече јој: Нека ти Бог стоструко узврати за милостињу твоју којом си ми послужила, и нека погледа на тебе милосрдним оком са висине Своје, јер си постала истинита ученица Онога који је рекао: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40); који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт. 25, 41); ко вас напоји чашом воде у име моје, неће му пропасти плата (Мк. 9, 41). Ти си све то испунила служећи мени; нека те стога Господ не лиши награде твоје.

Затим јој светитељ даде оне свете иконе што му их она беше донела, и рече јој: Прими натраг ово скупоцено благо своје. Оно ће ти бити заштита од свакога зла и сведочанство твога правоверја у садашњем и будућем веку. – Рекавши то, преподобни уздахну и рече: Прексутра ћу изаћи из овог живота и прећи у други свет, где ћу предстати Небескоме Цару.

На ове речи жена та горко заплака. Затим узевши иконе и добивши од светог Стефана благослов, уви иконе и отиде дому своме, плачући због растанка са великим оцем и учитељем својим. Преподобни пак преостало време до смрти његове проведе са сасужњима својим у појању свештених песама, славећи Бога.

Када настаде тридесет девети дан, цар са својом трећом женом, Евдокијом, празноваше незнабожачки празник, звани Врумалија, јер богомрски јеретик, поред многих својих Богу одвратних злодела, не остављаше ни незнабожачка празновања. У време тог празника неки од зловерника оптужише цару преподобнога Стефана, да је тамницу претворио у манастир и својим учењем обмањује многе који долазе к њему, те се клањају идолима. Цар се разљути и одмах посла џелата да Стефана изведе изван града и посече мачем. Но када Стефана окованог вођаху на посечење, цар се покаја што осуди Стефана на тако брзу и лаку смрт. И говораше: Шта би било пожељније за Стефана Hero да брзо сконча кроз посечење мачем? – И желећи да преподобнога умори најљућом смрћу, он нареди да Стефана поново врате у тамницу. Сам пак приреди тога дана велику вечеру за своје великаше и једномишљенике, и они играху и весељаху се уз звуке музике. Но усред пира цар се сети преподобног Стефана, па насамо позва два дворска младића, два рођена брата, који беху веома лепи и храбри, и рече им: Отидите у народну тамницу и реците Стефану са Авксентијеве Горе: Овако ти говори цар: Видиш ли колико се старам о теби? Ето, вратих те из чељусти смрти и поклоних ти живот. А ти, докле ћеш се противити мојој вољи? – Реците му све то. Ја знам да се он неће покорити мени, него ће ме још више почети грдити; ви га онда ухватите и силно бијте дотле док га не убијете.

Саслушавши царево наређење, младићи одоше у тамницу. Но угледавши лице Стефаново где сија као лице ангела, они се постидеше светости његове, па припадоше к ногама његовим, просећи од њега благослов и молитве. Затим се вратише к цару и рекоше му: Тај монах се показа непокоран, зато га ми бисмо без милости, и остависмо Једва жива. He очекујемо да ће доживети зору, тако смо га силно тукли. – Чувши то, цар се обрадова, и весело продужи пировати са својим једномишљеницима.

Међутим преподобни Стефан сву ту ноћ престоја на молитви, спремајући се за смрт. А када стаде свитати, он сазва све преподобне оце, сасужње своје, и рече им: Последњу жељу мира и последњи целив дајем вам, оци и браћо. Ево, већ се приближи час моје кончине, и мене очекује венац мученички. Ви пак останите до краја тврди у Православљу.

Чувши такве речи, преподобни оци горко плакаху, топлим сузама омивајући лица своја. Свети пак Стефан стаде скидати са себе одећу. Тада му преподобни оци рекоше: Боље ће бити, оче, да смрт сретнеш у светој монашкој одећи. – Али богонадахнути Стефан рече: Борац треба да изађе у борбу наг. Поред тога није лепо да свети монашки чин буде гажен ногама безаконих људи. – Рекавши то, блажени скиде са себе сву одећу, и огрнувши се само једном кожном мантијом, сеђаше са светим оцима, очекујући свој смртни час.

Оне ноћи, када цар после пира спаваше на постељи својој, ђаво, који се стално налазио поред њега, обавести га да она два младића које он посла у тамницу к Стефану, не учинише Стефану никаква зла, него му се, напротив, поклонише и узеше од њега благослов. Пренувши се из сна, цар хитно изиђе из унутрашњих одаја свога дворца на једно крило палате, и стаде као лав рикати, говорећи: О невоље! о унижења мог великог! немам помоћника, немам верног слуге! Нико ме низашта не сматра, и ја не знам шта да радим са оним непоменицима (тако он обично називаше монахе, сматрајући да нису достојни ни да их спомене).

Чувши цареву вику, сви се у дворцу узбунише и узбудише, и потрчаше к цару. А он, погледавши на њих, рече: Куда идете и кога иштете? – Они му смерно рекоше: Ми дођосмо к теби, нашем благом господару и цару. – Нисам ја ваш господар, громко повика цар, нисам ја ваш цар! Ви имате себи другога цара, другога господара, пред чијим ногама ви падате и од кога благослов и молитве просите. И нема никога који ме слуша и који ми верио служи, да би уништио непријатеља мог и утешио дух мој. – Дворјани онда стадоше са болом у души распитивати цара који је тај непријатељ његов, кога они поштују више него самога цара. Тада Копроним одговори: Стефан са Авксентијеве Горе је ваш цар, а не ја.

Тек што цар изговори ове речи, сви са страховитом грајом и виком полетеше у народну тамницу, и обраћајући се стражи викаху: Дајте нам Стефана Авксентијанина! – Међутим преподобни Стефан сам изађе к њима из тамнице, лица весела и душе радосне, и рече им: Ја сам кога ви тражите. – Они онда шчепаше светитеља као вуци овцу, бацише га на земљу, покидаше окове на њему, па га немилосрдно вуцијаху на главни трг, ритајући га ногама и бијући штаповима. Када блаженога извукоше из тамнице и бејаху према цркви светог великомученика Теодора, он се рукама ослони о земљу, па онако вучен подиже колико је могао главу своју и поклони се последњи пут светом великомученику пред његовом црквом, и тако усред љутих мука и рана учини благочестиво дело. To виде један од крвопија који вуцијаху светитеља по имену Филоматије, па дохвати мотку и силно удари њоме светитеља no глави, и разби му је. И тог часа преподобни предаде дух свој у руке Божје. А на убицу Филоматија на том истом месту изненада нападе ђаво, и Филоматије, завапивши страшним гласом, паде пред свима на земљу и ужасно викаше грчећи се целим телом и пену бацајући и шкргућући зубима. Дотле би мучен ђаволом док у страшним мукама не изврже бедну душу своју.

He обзирући се на то, руља разјарених крвопија који вуцијаху блаженог Стефана не преста са изругивањем над телом блаженога: јер и над мртвим телом они искаљиваху своју зверску љутину, вукући по улицама тело преподобнога и бијући га камењем. И отпадаху делови од светог тела тог и ваљаху се по путу: онде прсти, онамо руке, тамо изнутрица. Јер један од безаконика дохвати огроман камен и удари у стомак преподобнога, и тог часа се раседе стомак и просу сва утроба; и тако се улице града обагрише крвљу светитељевом, коју проливаху као воду. Па не само људи него и жене, и деца излазећи из својих школа бацаху камење на мртво тело светитељево. Јер од цара беше издата оваква наредба: Ко не баци камен на Стефана Авксентијанина, тај је противник цару и биће кажњен. Стога сва руља зловерних јеретика, од малог до великог, каменоваше убијенога. А када тело светитељево би довучено на марвени трг, кафеџија неки, који у то време куваше рибу, угледавши тело које вуцијаху, и мислећи да је светитељ још жив, дохвати распаљену главњу и силовито удари њоме по глави светитеља и просу му мозак.

За овом метежном руљом која се издеваше над телом преподобнога иђаше један православни муж, по имену Теодор, који је хтео да види где ће бацити многострадално тело светитељево. Угледавши просут по земљи мозак светитељев, он се тобож спотаче и паде на земљу, и кришом покупи мозак у чисту мараму, сакри га у недра, па опет крену за руљом.

У то време још беше жива најстарија сестра преподобног Стефана, монахиња у једном од женских манастира у Цариграду. Ка том манастиру и вуцијаху тело преподобнога, да би и сестра преподобнога, по царевом наређењу, бацила камен на њега. Међутим она, сазнавши за то, побеже из своје келије и сакри се у једном гробу. Њу свуда тражише, али је не могоше наћи. Тада тело преподобнога Стефана одвукоше одатле на место, звано Пелагијино гробље. Тамо се раније налазила црква свете мученице Пелагије, која се од старости срушила; злочестиви цар нареди, те јој и темеље раскопаше, и на том месту дубоку јаму ископаше, у коју стадоше бацати лешеве убијаних незнабожаца. До те јаме и довукоше свето тело преподобнога Стефана и бацише га у њу, метнувши праведника међу безаконике.

Тако сконча преподобни отац наш Стефан двадесет осмог новембра, у педесет трећој години живота. Беше тај дан од ранога јутра веома ведар, и сунце сијаше јарко; но у девет сати тога дана изненада се на источној страни, где се налазила Авксентијева Гора, појави огњен облак изнад врха под којим бејаше манастир преподобнога Стефана. Затим се над градом зачас страховито смркну и дан се претвори у ноћ. Онда настаде силна олуја и паде у Цариграду ужасан град, који многе усмрти.

Но сва та видљива знамења Божија не уразумише злочестивог цара. Штавише, он смрћу казни она два брата које ноћу посла у тамницу да убију преподобног Стефана, а они се оглушише о његово наређење. Потом он на разне начине погуби и оне преподобне оце који са блаженим Стефаном беху заједно у тамници.

Међутим Теодор, који сабра просути мозак преподобног Стефана, оде у манастир светога Дија, и тајно предаде игуману мозак блаженог исповедника, испричавши му подробно све што је знао о смрти светог Стефана. Игуман са уздисањем и сузама саслуша Теодорово казивање, и проклињаше цара као јеретика и одступника; мозак пак светитељев он прими као скупоцено благо, положи га у чист сасуд, и сакри у цркви светог првомученика Стефана. Али и то се не могаде сакрити од злобног цара. To ce десило на, овај начин.

Када игуман положи чесни мозак светога Стефана у сасуд и сакри у цркви, то он учини у присуству једнога младића који живљаше у том манастиру. После неког времена тај младић стаде молити игумана, да му да ђаконски чин. Но игуман, сматрајући да је он недостојан тога чина, одби његову молбу, Младић се због тога наљути на игумана, па оде к цару и исприча му што је знао о мозгу светог Стефана. Цар одмах нареди да му се донесе тај сасуд и отвори пред њим. Кад сасуд донесоше и отворише, нађе се да је потпуно празан, јер по промислу Божјем мозак блаженог Стефана би невидљиво узет и сакривен на месту које никоме није познато и досада. Цар се разгњеви, и тог младића посла у прогонство као клеветника.

Треба овде споменути и необичну казну Божију која постиже ону девојку, робињу блажене монахиње Ане, која оклевета Ану и блаженог Стефана и лажно сведочи пред царем, као да су се они тајно састајали ноћу ради греха. Она би удата за неког чиновника, скупљача царскога данка у Витинији, и роди два близанца. Једне пак ноћи када она са децом спаваше на постељи, деца се изненада узнемирише, и, добивши неку необичну силу, помамно дохватише дојке своје мајке и стадоше их сисати не као деца већ као лавићи или мечићи, тако да их несрећна мајка није могла отргнути од својих груди. И тако зверски сишући своју мајку, деца је уморише. Затим и сама деца, као пород аспидин, и сама умреше заједно са њом. Таква казна постиже бедну лажну сведокињу. Блажени пак преподобномученик Стефан, као невин и чист срцем, гледа Бога у Тројици једнога, Оца и Сина и Светога Духа, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПОСТРАДАЛИХ ЗА СВЕТЕ ИКОНЕ
са светим Стефаном Новим, међу којима:
ВАСИЛИЈЕ, два ГРИГОРИЈА, АНДРЕЈ, ПЕТАР, ЈОВАН и остали

ПРИ Константину Копрониму многи православни војници, оставивши војничко звање, примише монаштво. Многе од њих безакони цар подвргаваше страшним мукама, па онда убијаше. Једнога, по имену Василија, он најпре ослепи. А када свети Василије и после ослепљења продужи клањати се светим иконама, цар мучитељ сам зари мач у стомак Василију и овоме се просу утроба, и тако блажени страдалац предаде душу своју у руке Божије. У то време за свете иконе пострада у Цариграду и свети Стефан Нови. Осим њих бише послани у заточење два Григорија, са неким другима, где и скончаше. Исто тако за свете иконе пострадаше у тешким мукама Андреј и Петар, заједно са светим Стефаном. Најзад, свети Јован би прогнан у Дафну, где, по наређењу царевом, њега често бише, и тако убише. И тако сви они добише венце мучеништва.