ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Новомученици Јасеновачки

Објављено 19/02/2016

Свети Новомученици Јасеновачки
Свети Новомученици Јасеновачки

ЈАСЕНОВАЦ, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске. Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 100 км јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.

Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени III одељењу Усташке народне службе (УНС), на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало. Преко 700,000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја и Рома.

Стварање Независне Државе Хрватске – 1941

После краткотрајног рата, у априлу 1941, Краљевина Југославија била је подељена међу земљама агресорима: нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Хортијеве Мађарске и Бугарске Бориса III. У међувремену, док се још увек водио рат, оснивање усташке Независне Државе Хрватске објављено је 10. априла 1941; поред територија које су традиционално биле насељене Хрватима прикључене су у ову државу и Босна и Херцеговина и делови Србије.

Више од два милиона Срба живело је у новоствореној марионетској држави, што је чинило више од једне трећине целе популације у НДХ. Такође, био је и значајан број Јевреја, Рома и припадника других националности. Чим је НДХ била проглашена, вођа те итало-немачке творевине, усташки поглавник Анте Павелић, почео је да износи усташки програм стварања „чистог хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“. Наиме, пошто су усташе били екстремни националисти, шовинисти и расисти, почели су да граде своју државу и институције налик онима у нацистичкој Немачкој. Према њиховим идеолозима, услов за стварање чисте хрватске државе било је протеривање Срба („грко-источњака“), Јевреја („Жидова“) и Рома („Цигана“). Тврдећи да су Срби и расно и религијски другачији од Хрвата, они су их убијали, депортовали их или присилно покрштавали. Јевреји и Роми требало је да буду у потпуности истребљени, пошто су били сматрани за нижу расу. Усташка влада и њено законодавство донели су серију закона, наредби и прописа, по којима су нацифашистички методи терора и етничког геноцида учињени легалним (решење о стављању ћириличног писма ван закона, пропис о расном окупљању, пропис о држављанству, пропис о преобраћењу из једне религије у другу итд). Ипак, највећи злочин против Срба, Јевреја и Рома извршен је изван оквира ових закона и правних аката. Усташе су поступале по својој расној, религијској и националној нетрпељивости без обзира на било какве законе или норме. Усташка влада била је подржана од већег дела католичког свештенства и исламске верске заједнице, а и (многи, прим. прев.) хрватски сељаци су јој се такође заветовали на верност.

Почеци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ

Усташка организације била је типична фашистичка организација а њихова војна сила била је инструмент за спровођење усташке нацистичке идеологије.

Усташку војску је организовао Славко Кватерник, „доглавник“, а била је створена од усташких јединица (састављених од добровољаца) под командом централног усташког заповједништва, специјалних полицијских јединица („редарство“) и домобрана, а у августу 1941., основана је и усташка тајна служба („Надзорна служба“), са Еугеном Дидом Кватерником на челу. Уз помоћ ових организација, вршен је највећи геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Да би омогућили да у НДХ живе само Хрвати и Муслимани, спровођено је масовно истребљење, протеривање и присилно покрштавање Срба, упоредо са систематским истребљивањем Јевреја, и готово потпуним уништењем Рома. Масовно убијање Срба почело је већ крајем априла 1941, масакрима по селима око Бјеловара, у Банији у мају, у Лици у јуну, на Кордуну, у Босанској Крајини и у Херцеговини. Сматра се да је само у том периоду, од априла 1941. до средине августа 1942., преко 600,000 Срба побијено, на најбруталнији начин који је могуће замислити, а током читавог рата, у Србију је протерано преко 180,000.

Терор владе НДХ посебно је био уперен ка Српској православној цркви. Три православна епископа и већина православних свештеника убијени су до краја 1941, на најсуровије начине. Током рата, уништено је 450 православних цркава. Тачан број Срба присилно покрштених у католичанство није никада утврђен.

Оснивање концентрационог логора „Јасеновац“

Усташки логор под именом „Јасеновац“ основан је по узору на логоре у нацистичкој Немачкој 21. августа 1941. и представљао је место највеће тортуре и погубљења које је икада постојало у Југославији. Поред свих страхота, то је био највећи концентрациони логор и трећи по броју жртава у целој окупираној Европи током ратних година 1941– 1945. По садизму и патолошким злочинима, усташе су превазишле и своје нацистичке учитеље у Немачкој.

За разлику од немачких логора, где се спроводио серијски геноцид, као на индустријској покретној траци, у Јасеновцу се тај исти геноцид вршио на начин незабележен у историји људског рода. Све оно зло, патолошко и криминално, чиме се иначе одликовао усташки покрет у целини, досегло је свој врхунац у Јасеновцу.

Логор „Јасеновац“ простирао се на преко 240 квадратних километара, дуж обале реке Саве, од Старе Градишке на истоку, до села Крапје на западу, и од Струга на северу до линије између Драксенића и Бистрице на југу.

До избора овако широког подручја Јасеновца за тај монструозан логор дошло је из неколико разлога. Један од њих био је свакако погодан географски положај. Пруга Загреб–Београд била је у близини, и веома важна за транспорт затвореника. Терен је окружен рекама Савом, Уном и Великом Стругом, у сред мочварног Лоњског поља, тако да је бекство из логора било скоро немогуће. На другој обали реке Саве, подручје Градине тешко је приступачно и често је плављено, ненасељено и далеко од било каквог сведока. Било је то идеално место за сакривање масовних убистава. Други могућ разлог за избор овог места биле су тамошње фабрике; то су биле радионице за израду ланаца, циглане, стругаре и томе слично, те је логор било лако представити јавности као радни.

Стратишта у Јасеновцу

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

Истрага усташких злочина у Јасеновцу, 1945.

Тешко је утврдити број жртава убијених у концентрационом логору Јасеновац, пошто су многи документи уништени. Документи затвореника били су уништавани два пута (почетком 1943. и у априлу 1945.) али и да су сачувани, били би од мале помоћи у откривању истине, зато што су усташе често убијале новопридошле затворенике одмах, без завођења њихових имена у датотеке. Ово поготово вреди за оне који су стигли из Славоније, Срема и са Козаре, јер је било записано само то да је стигло 155 вагона. На пример, врло мали број Рома је забележен, само пар стотина, иако се зна да је целих 25,000 до 35,000 из НДХ побијено у Јасеновцу. Јеврејска заједница у Југославији је утврдила број од око 20,000 Јевреја, побијених у Јасеновцу. Број побијених Срба заиста варира. Инострани извори помињу бројеве од 300,000 до 700,000. Било како било, највећи број побијених људи у Јасеновцу били су Срби. Тачан број убијених је још непознат, али се сигурно креће око неколико стотина хиљада.

Хрватски национални комитет за истраживање злочина окупационих снага и њихових сарадника тврди у свом извештају од 15. новембра 1945. да је од 500,000 до 600,000 људи убијено у Јасеновцу.

Скрнављење меморијалне области (1991)

(…) Крајем септембра 1991. (почетак распада Титове Југославије, прим. ур.), хрватска војска силом је ушла у јасеновачки меморијални парк. Према Хашкој конвенцији о заштити историјских и културних споменика, хрватска војска је грубо прекршила споразум уласком у заштићено подручје. Иако је међународна јавност била обавештена о скрнављењу меморијалног парка, није било никаквог одговора.

Српске снаге су ослободиле Меморијално подручје Јасеновац 8. октобра 1991. Током повлачења, хрватска војска је минирала мост на Сави који је повезивао две стране Меморијалног парка; такође су дигли у ваздух гробове, уништили музејске експонате и украли музејску опрему. Захваљујући храбрости и ентузијазму појединаца који су радили у Меморијалном парку, нека историјска грађа и предмети били су сачувани. (После Дејтонског споразума 1995. подручје Јасеновац је припало Републици Хрватској, прим. ур.)