ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Никон Радоњешки

Објављено 18/02/2016

Свети Никон Радоњешки
Свети Никон Радоњешки

Свети Никон родио се у граду Јурјеву, недалеко од обитељи преподобног Сергија Радонежског. Родитељи његови беху побожни, и одмалена он би васпитан у закону Божјем. Још у детињству слушао је он о анђелском животу преподобног Сергија, који се са братијом подвизавао у манастиру близу града Радонежа. Слава о подвизима преподобног Сергија ширила се надалеко, и изазивала умилење у души Никона, и срце му је горело од жеље да види овог светог мужа и да подражава његов живот. Скрушена срца и ронећи обилне сузе Никон пламено мољаше Господа Бога: „Боже и Господе, Царе вечни и милосрдни, удостој ме видети овог светог мужа и следовати му васцелим животом мојим, да се спасем и ја њега ради и будем достојан вечних Твојих блага, која си обећао онима који Те љубе“.

И ускоро Никон остави кућу својих родитеља и похита у обитељ преподобног Сергија. Стигавши у обитељ он паде к ногама преподобнога и усрдно га стаде молити да га постриже у монашки чин у светој обитељи својој. Видевши благоразумност и душевну чистоту дечакову, преподобни Сергије га одмах заволе свим срцем. Но, проводећи у њему духовним очима будући светилник Божанске светлости, он не остави Никона без пробања већ поступи с њим као што некада Јевтимије Велики поступи са Савом Освећеним, када овај као младић дође к њему. Он не прими Саву у своју обитељ већ га одасла у далеки манастир к своме саиспоснику, преподобном Теоктисту. Тако и преподобни Сергије одасла дечака Никона к ученику своме Атанасију Висоцком, оснивачу Серпуховског манастира, мужу чувеном по врлинском животу и искусном у монашким подвизима. – Иди без икаквог предомишљања, рече он дечаку, и ако је угодно Богу ти ћеш тамо примити монаштво.

Никон са смиреношћу прими овакво наређење од преподобнога. Горећи љубављу к Богу и к монашењу, он хитно крену к блаженом Атанасију. А кад стиже у његову обитељ, он смерно приђе к вратима келије преподобног Атанасија и тихо закуца на врата. Преподобни отшкрину прозорче и упита га: Шта хоћеш и кога тражиш? – Старац је волео молитвено тиховање и није често излазио из своје келије. Дечак, поклонивши му се до земље, одговори: Велики ава, блажени Сергије посла ме к теби, да ме ти обучеш у монашки чин. – А старац, не гледајући у њега, строго рече: Ти не можеш бити монах: монаштво је велика ствар; ти си млад, а правила стараца су сурова. – Дечак одговори: Оче, нису сви људи једнаки; ти само прими мене, а време ће показати могу ли ја подносити тегобе монашког живота. – Но старац продужи: Многи су долазили овамо, али почевши се лењити они нису могли издржати тегобе испосништва и уздржања и бежали су одавде. Ево и теби говорим: ти нећеш моћи пребивати овде; иди у друго место и предај се посту.

Слушајући ове речи дечак, пун Божанског огња у души. са сузама обећа старцу да ће трпељиво подносити сваку невољу. Старац, видећи обилне сузе дечакове и његову ватрену чежњу за монаштвом, уведе га у своју келију и обрати му се с поуком: Чедо, нека те не вређа оно што ти рекох; монашки подвиг је велика ствар: монаси се називају добровољни мученици, и мучење је њихово двоструко: многи мученици, пострадавши за кратко време, примише кончину; а монаси у току целог живота свог трпе страдања, и премда не добијају ране од мучитеља, ипак, вијани телом и ратујући са мисленим непријатељима, страдају до последњег даха. Зато, сине мој, ако хоћеш да служиш Господу, онда припреми душу своју, да би могао с трпљењем подносити сва искушења и страдања, причињавана од врагова.

Дечак на то припаде к ногама старцу и једва изговори: Смилуј се на мене! – Старац га подиже са земље и рече: Устани, чедо! Господ ће те упутити на пут заповести Својих. Све сам ти ово изговорио зато што сам ја човек грешан, мада сам и узео на себе руковођење дела Божијег. Сада ће жеља твоја бити испуњена. – Рекавши то, старац сатвори молитву и обуче Никона у монашки лик.

Преподобни Атанасије обучаваше младога монаха врлинама и поучаваше га да подноси сва страдања која воде к Богу, старајући се да душу његову испуни храброшћу и крепошћу и служећи му у свему као пример. А Никон, упражњавајући молитве под његовим руководством, напредоваше у врлинама, у подвизима поста, у недремљивом стражењу над собом; он чуваше чистоту, смиреност, кротост, и усрдно изучаваше Свето Писмо. Видећи такву марљивост код дечака – монаха, преподобни Атанасије се очински стараше о њему, и подстичући га на даље подвиге он припомагаше његово постепено монашко усавршавање.

Када Никон стиже у зрело доба, онда по жељи преподобног Атанасија и све братије би одликован свештеничким чином. као достојан да буде предстојатељ пред Богом. А сјајни Никон. удостојивши се двоструке благодати примањем свештеничког чина, стаде пројављивати још већу ревност за подвиге побожиости.

Након неког времена преподобни Никон се запали несавладљивом жељом да поново види великога старца и подвижника преподобног Сергија, да би добио од њега благослов и богомудро поучење. И он се пламеном молбом обрати преподобном Атанасију да га, пошто се помоли Богу за њега, отпусти с миром из обитељи. Преподобни Атанасије није задржавао Никона: и помоливши се за њега он га отпусти од себе.

Дошавши у лавру преподобног Сергија и угледавши богоноснога оца Никон с врелим сузама припаде к ногама његовим и мољаше од њега благослов. Преподобни га не само с радошћу прими као посетиоца него га и остави у својој обитељи.

После тога преподобни Сергије нареди Никону да са сваком марљивошћу служи братији у обитељи. И Никон свим срцем вршаше наложено му послушање, неуморно упражњавајући молитву и бдење. За такве подвиге и побожно живљење преподобни Сергије указа Никону нарочиту љубав и поверење: одреди га да пребива у истој келији са њим. Ту, у разговору са богомудрим наставником, преподобни Никон нађе себи највишу школу духовне философије, и у блиском примеру светитељевом – нов подстрек за подвиге у врлинама. У светитељевом пак прозорљивом руководству и силној молитви Никон налажаше силу за отклањање искушења, и окрепљење од немоћи, и рајску утеху у овој заједничкој молитви. Препуно љубављу срце преподобног Сергија беше за Никона отворени извор, из кога су се изливали на њега благодатна светлост и мир; Но и верно срце Никоново према преподобном Сергију беше потпуно отворено: он своме духовном оцу откриваше све своје помисли и намере, да никаква магла сумње или смућености не би помрачивала чистоту његове савести. И тако Никон, као дрво усађено крај нотока, примајући са вером учитељеве савете и поучења, показа у делима својим обилне плодове врлина.

Мудри наставник, преподобни Сергије, унутрашњим очима провидећи пресвету благодат која је имала засијати у Никону, намисли да Никона постави за настојатеља обитељи место себе. Зато он прво пренесе на Никона део својих брига о братији, поставивши га као првог после настојатеља. Ово ново елужење Никон обављаше са свом пажњом и будноћом, непрекидно се старајући о повереној му братији, и према свакоме се односећи с љубављу и очинском брижљивошћу. Нашавдш у Никону тако искусног руководиоца братије, блажени Сергије се радоваше духом. И најзад, на шест месеци пре свога престављења, он призва Никона и повери му пред свима, као искусном вођи, бригу о манастиру и о братији. Никон, иако није желео примити се тешке дужности руковођења васцелом лавром, ипак се не усуди непослушати свога наставника, већ се као послушни син са смиреношћу покори његовом наређењу.

Ускоро затим преподобни Сергије отиде ка Господу“. Велика туга испуни срце вернога ученика. Цвилећи и проливајући силне сузе, он се обраћаше светом учитељу свом као живом, говорећи: Ти оде, преподобни оче, сва надо моја! У коме ћу наћи ја, после Бога, прибежиште, и где ћу наћи утеху? – И припавши к светитељевом одру и грлећи његове чесне мошти, он радије жељаше да буде сахрањен заједно са учитељем својим него да се растане са њим.

Са великим плачем и ридањем сахранивши свето тело свога учитеља, преподобни Никон прими после њега старешинство над лавром. Он одлучи да тачно испуњује све што је завео и заповедио велики оснивач обитељи преподобни Сергије; и радећи са братијом, као настојатељ обитељи, он се брињаше и стараше о сваком. Оне који напредоваху у служењу Господу он подстицаше да не ослабљују своје подвиге; небрижљиве пак и лењиве он са тугом поучаваше да не заборављају да су се одрекли света, и бринући се о свом спасењу не треба да се подају световним бригама, да не би изгубили вечну награду. Он имађаше обичај да обилази сва места обитељи где рађаху монаси, подстичући их и саветујући их да с трпљењем подносе труд; при томе он сам беше пример братији узимајући удела у општим пословима. Својом кротошћу, својим очинским старањем о братији, мудрошћу у управљању и саветима, преподобни Никон не само стече поштовање и љубав братије, него се слава о њему разнесе надалеко, и име Никона као „освећење неко“ слављаше се свуда, по градовима и селима. К њему одлажаху многи побожни и угледни људи ради душекорисних поука; и он их све примаше с очинским благорасположењем, јављајући се као велики духовни лекар.

Међутим преподобни Никон, који изнад свега љубљаше испосничко тиховање и молитву у осами, не даваше се завести овом славом људском коју осећаше као огроман терет. Уверен да онај који жели творити вољу Божију мора пре свега презирати и ненавидети све саблазни света, преподобни Никон се стаде повлачити са управе над својом паством, и најзад се затвори у усамљеничку келију. Братија силно туговаху због тога, и не желећи да их он напусти и остави без свога руководства, са сузама га мољаху да их не оставља као овце без пастира. Али он остаде непоколебљив у својој одлуци, молећи братију да му не парају срце својим молбама. Видећи такву непоколебљивост код преподобнога, братија га престаде задржавати знајући да се он уклања испод јарма старешинства не ради телесног одмора већ зато што жуди за вишим подвизима и богочежњивим молитвеним тиховањем усамљеничким. He могући остати без старешине, братија изабраше једнога између ученика преподобнога Никона, по имену Саву, мужа који је блистао врлинама, и са благословом блаженога Никона поставише за игумана над собом.

Шест година живљаше блажени Никон у усамљеничком молитвеном тиховању, док паством управљаше преподобни Сава, пасући је с ревношћу, притом помаган молитвама блаженога Сергија. Ho no истеку шест година и преподобни Сава остави старешинство. Тада братија оде к преподобном Никону и са сузама га мољаху и салетаху да их поново прими под своје руководство. Видећи да је преподобни и сада намеран да се не прими старешинства и власти, говораху му: He доликује. теби, оче, да иштеш користи себи једноме; побрини се и о спасењу ближњих. – Ова неодступна молба монаха и њихова љубав натераше преподобнога да се растане са омиљеном усамљеношћу и он испуни жељу братије, али под условом: да му сваког дана допусте да извесно време проведе у усамљеничким подвизима и молитви.

Тихо и богоугодно тецијаше живот у светој обитељи. Блажени Никон неуморно пребиваше у молитвеном бдењу, поучавајући се у речи Божјој и светоотачким књигама. Но почеше се проносити гласови о најезди на земљу Руску дивљих хорда свирепога Едигеја. Приближавање татарских хорда приводило је у ужас и трепет сву земљу Руску. Преподобни Никон, пламено се молећи за избављање од злог непријатеља, призиваше у молитвама великога оснивача ове обитељи – преподобног Сергија: да он простре своју молитву пред престолом Владара свих Христа, да свету обитељ не преда у руке нечестивих агарјана на опустошење. И гле, једном ноћу преподобни Никон седе да се одмори после молитвених трудова, и беше у полудремежу или лаком сну. Одједном види он где уђоше к њему у келију светитељи: Петар и Алексије, у пратњи преподобног Сергија, који обративши се њему рече: Тако је по вољи Господу, да се догоди ова најезда иноплеменика и захвати ово место. Али ти, чедо, не тугуј, буди храбар, и нека јача срце твоје: искушење ће бити краткотрајно и манастир неће запустети него ће се још више проширити. – Затим, давши Никону благослов и мир, светитељи постадоше невидљиви. Никон, дошавши к себи, брзо устаде и приђе к вратима своје келије, но нађе их закључана. Он их откључа и изиђе, и угледа светитеље како се удаљавају од келије ка цркви. Тада њему би јасно да је ово не сан него истинско виђење.

С покорношћу вољи Божјој преподобни Никон очекиваше испуњење предсказања. Ускоро варвари, поплавивши својим хордама земљу Руску, стигоше и до обитељи преподобнога Сергија и све у њој порушише и спалише. Преподобни Никон и братија, упозорени обавештењем с неба, благовремено се удаљише из обитељи поневши са собом неке светиње и келијске ствари. Тако бише сачуване неке књиге и утвари преподобнога Сергија, и досада стоје читаве.

Када мину опасност, преподобни Никон и братија се вратише на згариште свете обитељи. Манастир је био спаљен до темеља и свето место оскврнављено од неверних. Али преподобни се не подаде тузи и чамотињи и не попусти у подвизима. Као што храбар војник при првом поразу од непријатеља не бежи, него јуначки прибира снаге и односи победу, тако и преподобни поче са спокојном истрајношћу радити на изграђивању манастира. Као добри пастир он најпре сабра расејану братију и зидаше с њима манастирске зграде. Није требало ни пуне три године a манастирске зграде, неопходне за монашко општежиће, бише сазидане; за заједничке пак молитве првобитно су се сабирали, вероватно, у трпезарији. У то исто време преподобни Никон жури са подизањем дрвенога храма, у име Животворне Тројице, који и би освећен 1411. године 25. септембра, у дан престављења светог Сергија.

Када се глас о повратку преподобног Никона и о обновљењу манастира разнесе по околним местима, к њему се одасвуд стадоше стицати мноштва монаха и мирјана. Преподобни их све примаше с очинским расположењем, и као добри пастир о свакоме се посебно брињаше, свакоме даваше корисне поуке, просвећујући им душу и предлажући им правила за изграђивање свога живота. Манастир пак препорођаваше се на своме згаришту и шираше се све више и више. Завршни грађевински подвиг ревносног игумана Никона беше то што подиже камену цркву у име Животворне Тројице над гробом свога учитеља, светога Сергија.

У самом почетку радова, при копању темеља за цркву, догоди се обретење и прослављење нетљених моштију преподобног Сергија. Ово откриће моштију великога учитеља преподобни Никон прими као радосни венац и драгоцену награду за свој труд и трпљење. При оцштем ликовању, свете мошти преподобнога бише положене у нови кивот и привремено постављеие у дрвеној цркви док им не буде спремљено место у каменој цркви. Као место покоја за мошти великога Сергија, нова црква се градила и украшавала са побожном љубављу и свесрдним молитвама. За зидање ове цркве преподобни Никон сабра мудре неимаре и искусне каменаре, који с помоћу Божијом, брзо обавише посао. Нова црква би освећена, и при њеном освећењу бише пренете и смештене у њој свете мошти преподобнога Сергија. Као дело светитеља и почивалиште преподобног Сергија, ова прекрасна црква траје кроз векове, освећујући и сада све који се у њој моле, и руке нечестивих непријатеља нису је се дотицале.

Блажени Никон се стараше и о унутрашњем украшењу цркве и малању икона по зидовима. У том циљу он призва два монаха-испосника, чувена по врлинском животу: Данила и Андреја, искусне иконописце. Њиховим трудом и под њиховим руководством, црква би дивотно украшена иконописом. Када украшавање цркве малањем икона би завршено, преподобни Никон с великом радошћу узнесе благодарност Богу; и говораше: Благодарим Ти, Господе, и славим пресвето име Твоје што ниси презрео молбе моје, него си мене недостојна удостојио да све ово видим очима својим.

У ово време блажени Никон већ беше зашао у дубоку старост, али га ревност и бодрост духа не напуштаху, и немоћ телесна не ослабљиваше строгост његових подвига. Достигавши савршенство у подвизима, он поседоваше све врсте онога богатства којим се човек богати у Бога. Он као да гораше незадрживом тежњом к животу по Богу: храна му беше уздржање, богатство – сиромаштво; његово старачко тело беше покривено само једном власеницом.

Најзад се преподобни Никон већ приближи својој кончини. Делимично старост, а исто тако велики испоснички подвизи и многе дуге болести изнурише његово тело, и он изнеможе у својој снази. Унапред сазнавши за свој блиски одлазак ка Господу, Никон наложи да му призову братију. И кад братија окружише његов одар, стојећи са сузама, преподобни се приподиже и упути им последње поучење. Он им остави завештање: да држе установљени у манастиру поредак молитава дневних и ноћних; да не излазе често из манастира; да имају трпљење у искушењима; да слушају старешине у манастиру; да мрзе беспосличење – гнездо порока, а да воле трудољубље, сједињујући га с певањем свештених псалама; да с радошћу негују молитвено тиховање, јер је оно мајка свих врлина и води савршенству. Спајајући са тим поуку о човекољубљу, он завешта братији: „Ако је могуће, никога не пуштајте од себе празних руку, да не бисмо неприметно показали презир према самоме Христу који вам се јавио у обличју просјака. Стражите и непрестано се молите, да би Господ и вас сачувао неповређене од врага, и ви сачували завет целомудрија и послушности, сагласно са мојим саветима“.

Завршивши своје поуке братији: да држе сва завештана им правила, преподобни Никон умуче. И гле у виђењу, још до разлучења душе од тела, њему би показано место будућег упокојења заједно са преподобним Сергијем. He откривајући то јасно братији, по смирености својој, блажени Никон на самом издисају неочекивано рече: „Однесите ме у ону светлу палату која ми је спремљена молитвама оца мога; не желим више овде остати“.

Рекавши то, преподобни се причести Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове. После тога, упозоравајући братију на приближавање кончине своје, он рече: „Ето, браћо, ја се разрешавам од телесног савеза и одлазим ка Христу“. – Онда даде братији последњи благослов. И обраћајући се самоме себи рече: „Изиђи, душо моја, тамо где ти је припремљено пребивати; греди с радошћу: Христос те зове“. И осенивши себе крсним знаком, блажени отац наш с молитвом предаде Господу своју чесну и трудољубиву душу. To би 17. новембра 1428. године.

Преподобни отац наш Никон проведе као настојатељ тридесет шест година, не нарушавајући ни у чему монашки подвиг, богоугодно пасући поверену му Христом паству и научивши је највишим подвизима врлина. Братија много туговаху и сузе проливаху због растанка са својим оцем и учитељем. Испративши га са певањем псалама и надгробним песмопјенијима, братија с почастима, као што и приличи уваженоме оцу, предадоше чесно тело његово земљи, положивши га близу кивота преподобнога Сергија, где се и досада врши спомен над њима у славу Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа.

За своје велике подвиге и свети живот преподобни Никон би удостојен од Господа за живота дара провиђања, а после смрти дара чудотворења. Од многих чудееа преподобнога споменућемо овде неколико.

Једном преподобни Никон беше намеран да неког од својих монаха, по имену Акакија, пошаље у једно село које је припадало обитељи светог Сергија. He желећи да то послуша, Акакије рече: Ја се нисам за то одрекао света, да обилазим градове и села. – Преподобни дуго мољаше Акакија, али он нипошто не хте да изврши наређење свога игумана. Тада преподобни предсказа: Пази, Акакије, да ти се не деси да и против своје воље мораш боравити тамо, и тада ћеш добити казну за своју непослушност.

Ускоро после тога преподобни Никон се престави ка Toeno ду. Акакије пак беше предао забораву све што му предсказа свети отац, и отиде у оно село куда га је слао преподобни Никон. И гле, њега тамо изненада постиже Божји суд, предсказан светитељем: он мрдну памећу, те га братија вратише натраг у манастир. Ту му се јави свети Никон, и држећи у рукама жезал прекорно му рече: „Акакије! зар си се ти зато одрекао света, да обилазиш градове и села?“ – Тада Акакија спопаде велики страх, и он стаде бесно викати. У таком тешком стању он се налажаше неколико дана, боравећи крај кивота преподобних: Сергија и Никона, и с плачем се молећи да му се отпусти грех. Братија се такође усрдно мољаше за њега. И тада, по благодати Христовој и на молитве светих, Акакије доби отпуштење свога греха и исцели се. О свему томе он сам са сузама казиваше онима који су га питали.

За време свог живота на земљи преподобни оци Сергије и Никон беху веома блиски један другоме. Та међусобна блискост их не оставља ни у вечном животу, јер љубав светих, као љубав Божанствена, не подлежи закону времена. Оба се они много пута заједно јављаху и заједнички чудотвораху.

Један житељ Москве, по имену Симеон, који се беше родио по предсказању светитељевом, разболе се тако страшно, да није могао ни покренути се, ни заспати, ни храну примати. Просто, он на постељи својој лежаше као мртвац. Мучећи се тако, он једном ноћу стаде призивати к себи у помоћ светога Сергија: „Помози ми, преподобни Сергије! избави ме од ове болести! још за живота свог на земљи ти си био тако милостив према мојим родитељима и предсказао си им моје рођење; не заборави мене који се мучим у овако тешкој болести!“ – И гле, одједаред пред њега стадоше два старца: један од њих бејаше Никон. Болесник га одмах познаде, јер је овог светитеља лично знао још за његова живота на земљи. Тада болеснику би јасно, да је други од јавивших се светитеља сам преподобни Сергије. Дивни старац прекрсти болесника, после чега наложи Никону да узме икону која се налазила крај. постеље. А ту икону некада беше поклонио Симеону сам преподобни Никон. Затим се болеснику учини, да му се сва кожа одвоји од тела. После тога светитељи постадоше невидљиви. И у том тренутку Симеон осети да је потпуно оздравио: подиже се на својој постељи, и већ га нико више није придржавао. Тада он разумеде да му је не кожа спала, него да га је болест напустила. Радост његова беше велика: уставши он поче ватрено благодарити светог Сергија и преподобног Никона за своје неочекивано и тако дивно исцељење.

Нарочито многа чуда учинише преподобни Сергије и Никон у време опсаде Тројицког манастира од стране Пољака под предводништвом Лисовског и Сапјеге, када света обитељ доживе од непријатеља мноштво беда. Свети Никон и преподобни Сергије су се често пута заједно јављали не само опсађенима, бодрећи их и крепећи их надом на помоћ Божију, него и непријатељима који су опсађивали лавру, застрашујући их и претећи им гњевом Божјим. Многи од опсађених, и њихови војеначалници, виђали су како по манастирским бедемима ходају два Лучезарна старца, подобна Сергију и Никону: један кади бедеме кадионицом а други их кропи светом водом.

Једном када се за време те опсаде манастира међу опсађенима појавише од глади и других разних оскудица болести, свети Никон се јави у сну црквењаку Иринарху и рече му: „Кажи свима болеснима да ће ове ноћи пасти снег, и нека сви који желе да се исцеле од болести, трљају себе тим снегом“. – Иринарх се с трепетом пробуди и ујутру исприча својој околини оно што му каза чудотворац Никон. И стварно, ноћу паде снег, и који се год са вером натрљао тим снегом постајао је здрав.

Ево и случаја из недавних времена, 1846. године. У манастирској болници се жестоко паћаше од нервне грознице расофорни послушник Гаврило; неколико дана он беше у несвестици, те су мислили да неће преболети. Ноћу уочи празника преподобног Никона види он да се душа његова као раздваја од, тела и јури у некакав бездан. Мислено стаде он молити преподобне оце Сергија и Никона да га врате у живот, еда би се покајањем припремио за вечност. А лежаше он наочиглед других без свести и покрета. Одједанпут види он као да се врата отворише: улазе два светлоносна мужа – старци, један са жезлом. – у њему он препознаде преподобног Сергија, а у другом – преподобног Никона. Преподобни Сергије, указујући жезлом преподобном Никону на болесника, говори: „Помози!“ – Преподобни Никон приђе, и самим приближењем испуни болесника снагом и радошћу. Болесник се придиже, прекрсти се, а преподобни оци постадоше невидљиви. Гаврило дође к свести; болест нестаде, остаде само малаксалост.