ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Мученик Никифор

Објављено 05/02/2016

Свети Мученик Никифор
Свети Мученик Никифор

У Антиохији живљаху два присна пријатеља, Саприкије и Никифор. Они имађаху тако велику љубав један за другога, да многи мишљаху да су рођена браћа. Саприкије беше свештеник, а Никифор обичан прост грађанин. Пошто дуго времена чесно живеше у тако великом пријатељству, позавиде им на томе мрзитељ добра враг, и посеја међу њима кукољ такве мржње, да се потом нису хтели срести ни на путу. Насупрот њиховој пређашњој љубави и пријатељству, међу њима, по дејству ђавола, букну страшна мржња и непријатељство. И пошто им прође доста дана у таквом непријатељству и мржњи, Никифор први дође к себи, и увиде да је та мржња од ђавола. И замоли неке пријатеље и суседе, да отиду код свештеника Саприкија, и умоле га да му опрости пошто се каје, и да Господа ради успостави своју ранију љубав према њему. Али свештеник не хте да му опрости. Но Никифор поново посла к њему друге пријатеље са истом молбом, али их свештеник не хте ни да саслуша. И по трећи пут Никифор посла молиоце, али их Саприкије све одби и не послуша их, нити се склони на милост да опрости брату који га је смирено молио за опроштај. Осуровивши срце своје, Саприкије остаде неумољив, и заборави на речи Господа нашег Исуса Христа који је рекао: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк. 6, 37). И опет: Ако дакле принесеш дар свој к олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, и иди најпре те се помири с братом својим (Мт. 5, 23-24). И опет: Ако ли не опраштате људима прехе њихове, ни отац ваш неће опростити вама грехе ваше (Мт. 6, 15).

Кад Никифор виде да свештеник Саприкије не прима посреднике који су га молили за њега, пође сам к њему, и паде пред ноге његове, говорећи: Опрости ми, оче, Господа ради опрости! – А Саприкије, немилосрдан и немајући ни љубави ни страха Господња, не хтеде ни да га погледа. Ма да је, као хришћанин и свештеник, био дужан да опрости брату и пре но што га је молио. И оде од њега Никифор посрамљен и одбијен, не добивши опроштај.

У то време, за царовања Валеријанова и Галијенова, изненада наста у Антиохији велико гоњење на хришћане. И би Саприкије ухваћен као хришћанин, и изведен пред судију. И упита га судија: Како ти је име? Он одговори: Саприкије ми је име. Судија га упита: Каквог си порекла? Саприкије одговори: Хришћанин сам. Судија упита: Јеси ли клирик? Саприкије одговори: Свештеник сам. Судија рече: Валеријан и Галијен, цареви наши, господари ове земље и свих покрајина римских, наредише да хришћани принесу жртве боговима бесмртним. Ко пак одбије да се покори царском наређењу, нека зна да ће после разноврсних мука бити осуђен на најстрашнију смрт. Саприкије, стојећи пред судијом, одговори: О судијо! ми хришћани имамо Христа Бога за цара, јер је он једини истинити Бог, и Творац неба и земље и мора, и свега што је у њима. А богови идолопоклоника су демони. Нека их нестане са лица целе земље, јер никоме не могу помоћи, пошто су дела руку људских.

Разгневљен, судија нареди да Саприкија вежу за точак, и муче без милости. Мучен, Саприкије рече судији: Власт имаш над телом мојим, али немаш власти над душом мојом, него Господ мој Исус Христос, који ју је створио, има власт над њом. – Дуго мучен, Саприкије јуначки поднесе све муке. И видевши да је непоколебљив, мрски судија изрече овакву смртну пресуду: Наређујемо да свештеник Саприкије буде посечен мачем, зато што је презрео царску наредбу и одбио да принесе жртву бесмртним боговима, и није отступио од хришћанске наде.

Када је Саприкије био вођен на губилиште, и хитао к небеском венцу, чу за то блажени Никифор, па потрча и сустиже га, и паде пред њим молећи га и говорећи: Молим те, мучениче Христов, опрости ми што ти згреших! – А он му не одговори, јер срце његово беше обузето демонском злоћом. Мало после свети Никифор опет изађе на пут пред њега, и припадајући к ногама његовим мољаше га: Мучениче Христов, опрости ми што ти као човек сагреших, јер ето теби се даје с неба венац од Христа, што Га се ниси одрекао, него си пред многим сведоцима исповедио свето име Његово! – А Саприкије, ослепљен мржњом и немилосрдна срца, остаде неумољив, и не хте да му опрости. Нити рече реч брату који га је молио, тако да се и сами мучитељи чуђаху Саприкијевој немилосрдности, и говораху Никифору: Никада не видесмо тако луда човека, као што си ти. Ето, овај иде на смрт, а ти тако усрдно молиш од њега опроштај! Зар ти он после смрти може чиме нашкодити? Какву потребу имаш да се мириш са оним који ће кроз неколико тренутака умрети? – Одговори им свети Никифор: Ви не знате шта иштем од исповедника Христова, а Бог зна. – И кад дођоше на место, где је Саприкије имао бити посечен, опет му се свети Никифор обрати: Молим те, мучениче Христов, опрости ми, ако ти што као човек сагреших. Писано је: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Ево, ја иштем, дај ми дакле опроштај!

Иако је Никифор говорио ово, и слично томе, сурови Саприкије се не хте ни обазрети на толике молбе, нити се сети реченога: Љуби Господа Бога свим срцем својим, и ближњега свог као себе самог (Мт. 22, 37.39), него запуши уши срца и тела свог, као глува гуја не чујући глас бајача. Пошто Саприкије не указа потребну пажњу реченоме у Еванђељу: Опраштајте, и опростиће вам се! и: Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити, – праведни Судија, Бог, праведним судом својим одузе од Саприкија благодат Своју, и он тог часа отпаде од Бога, и лиши себе припремљеног му венца. Јер када му џелати рекоше: Клекни, да ти главу отсечемо! он им одговори: Зашто хоћете да ми главу отсечете? Они му рекоше: Зато што ниси хтео да принесеш жртву боговима, него си презрео царску наредбу због неког човека, звани Христос. Чувши то, бедни Саприкије им одговори: Немојте ме убијати! Поступићу по наређењу царева; поклонићу се боговима, и принећу жртву. – Тако га ослепи мржња, и лиши благодати Божје! И то њега, који се у толиким мукама не одрече Христа Господа! И кад је већ био дошао до краја, и имао да прими венац славе, он се одрече вечнога живота и постаде отпадник.

Чувши кукавне Саприкијеве речи, свети Никифор га са сузама преклињаше, говорећи: О брате возљубљени, не чини то, не чини! не одричи се Господа нашег Исуса Христа! не губи венца небеског, који си исплео себи подношењем многих мука! Ево, пред вратима стоји Господ Христос; Он ће ти се одмах јавити, и даће ти вечни живот као награду за тренутну смрт ову, коју би Њега ради примио на овом месту. – Али Саприкије не хтеде ни да се осврне на ово, него срљаше у вечну погибао, погубљујући бесконачни живот, који је имао добити једним ударцем мача по врату.

Када свети Никифор виде да Саприкије потпуно отпаде од свете вере, и одрече се Христа, истинитог Бога, стаде громко викати ка џелатима: Ја сам хришћанин! и верујем у Господа нашег Исуса Христа, кога се Саприкије одрече! Зато посеците мене место Саприкија!

Али џелати не смејаху да га убију без судијиног наређења. И сви се веома чуђаху што се добровољно предаје на смрт, и сасвим слободно виче: Хришћанин сам, и нећу да принесем жртву боговима вашим! – УTO један од џелата отрча к судији, извести га да је Саприкије обећао принети жртву боговима. A има неко други тамо, говораше џелат судији, који хоће да умре за некаквог Христа, и громко виче: Хришћанин сам! боговима вашим нећу да принесем жртву! царским наредбама се не покоравам! – Чувши то, судија нареди да Саприкија пусте на слободу, а тог другог хришћанина да мачем посеку.

И би место Саприкија светом Никифору отсечена глава за Христа 9. фебруара 260. године. И оде радујући се ка Христу Господу, да из његове деснице прими венац победе, и да Mу предстане са ликом светих Мученика, који славе Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме част и поклоњење, слава и моћ вавек, амин.