ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Мученик Мамант

Објављено 15/02/2016

Свети Мученик Мамант
Свети Мученик Мамант

Свети мученик Мамант родио се у Пафлагонији. Родитељи његови, Теодот и Руфина, беху знаменити људи: обоје из патрицијских породица чувени и богати, и сијаху побожношћу. Пошто нису могли дуго скривати у себи своју веру у Христа и пламену љубав према Њему, они јавно пред свима исповедаху своју побожност и многе привођаху Христу. Због тога они бише оптужени Александру, намеснику града Гангре. А намеснику беше наређено од цара: да на све могуће начине шири и учвршћује поштовање незнабожачких богова, а да мучи и предаје на смрт хришћане и све који се неповињавају овом царском наређењу.

Извевши Теодота на суд, Александар га стаде присиљавати да принесе жртву идолима. Али Теодот није хтео ни да слуша оно што му намесник говораше. Намесник иако беше готов да непослушнога стави на муке, ипак се уздржа од тога због високог порекла Теодотовог; јер није имао право бешчестити и мучити потомке патрицијске без нарочите царске наредбе за то. Због тога Александар упути Теодота у Кесарију Кападокијску кнезу Фавсту. Овај пак кнез уколико беше веома усрдан у своме безбожном многобоштву, утолико беше веома свиреп у односу према хришћанима. Угледавши Теодота, Фавст га одмах вргну у тамницу. А жена Теодотова, блажена Руфина, иако беше бременита, последова своме мужу и заједно с њим уђе у тамницу, и страдаше у њој Христа ради. Теодот пак, знајући немоћ тела свога и приметивши суровост мучитеља, а желећи пре да умре него да се ма чиме огреши о веру за време љутих мучења која му предстоје, обрати се усрдном молитвом Господу. И у молитви својој говораше овако: „Господе Боже сила, Оче возљубљеног Сина Твог, Тебе благосиљам и славим што си ме удостојио да имена Твога ради будем вргнут у ову тамницу! Но молим Те, Господе: Ти знаш немоћ моју, стога прими душу моју у овој тамници, да се непријатељ мој не похвали због мене“.

Бог, који је створио срца наша и зна сва дела наша (ср. Пс. 32, 15), услиши молитву верног слуге Свог, и одмах му даде блажену кончину, и извевши из тамнице душу његову настани је у светлим обитељима небеским. А супруга његова блажена Руфина, трпећи у тамници невољу и муку, и обузета великом жалошћу за својим мужем, роди пре времена мушко дете. Гледајући на новорођенче и на мртво тело свога мужа, она с јецањем и сузама завапи к Богу, говорећи: „Боже, Ти си саздао човека и из ребра његова створио жену, нареди да и ја пођем путем којим пође муж мој, и разрешивши ме овог краткотрајног живота, прими ме у вечне обитељи Своје! А рођено дете Ти сам васпитај како знаш! Ти му буди отац и мајка и чувар живота његова!“

Вапијући тако у својој тузи к Богу, ова чесна и света жена би услишена Богом и разрешена од окова тела, и отиде на вечну слободу, предавши душу своју у руке Господу. А детенце остаде живо између мртвих родитеља својих.

Тада Господ који чува младенце (Пс. 114, 5) благоволи открити о томе једној високородној и побожној жени, која живљаше у Кесарији и зваше се Амија. У ноћном виђењу Он јој преко анђела Свог нареди да измоли од кнеза тела светих који преминуше у тамници и да их чесно сахрани, а детенце да узме код себе и одгаји га уместо сина. Уставши Амија похита да изврши наређење Господње, и замоли кнеза да јој допусти узети из тамнице тела преминулих сужања. Бог склони на милост немилостиво срце кнежево и он изиђе у сусрет жељи те чесне жене. И Амија ушавши у тамницу нађе тела обоје сужања, где леже напоредо, а између њих лепо и весело детенце. Узевши тела светих она их чесно сахрани у своме врту, а детенце узе код себе. Она беше бездетна и целомудрена удовица, и заволе дете као своје, и васпитаваше га по хришћански. Дете растијаше, али до пете године не могаше говорити. Онда прва реч коју изговори и упути Амији, која му постаде друга мајка, беше: „мама“, због чега и доби име Мамант. Потом га Амија даде у школу. У школи Мамант убрзо превазиђе све своје вршњаке тако да се сви дивљаху бистрини ума његова.

У то време цароваше у Риму незнабожни Аврелијан. Он присиљаваше све да се поклањају идолима, и то не само људе и жене него и малу децу, при чему нарочиту пажњу обраћаше на децу, надајући се да се деца као мала и незрела лако могу завести и склонити на свако зло дело. Поред тога безакони цар сматраше да ће деца, ако се израна навикну јести идоложртвено месо, под старост бити усрдни идолопоклоници. Стога их он разним ласкама привођаше своме многобожју. Многа деца и младићи стварно се подаваху саблажњивим ласкама и повињаваху се вољи царевој. А л и она деца и младићи што с Мамантом иђаху у школу, држећи се Мамантових поука, чињаху супротно томе. Јер Мамант, имајући у младим годинама старачку мудрост и чист живот, доказиваше вршњацима својим ништавност многобожачких богова, бездахних и немоћних, и учаше их да знају јединог истинитог Бога, кога сам знађаше, и да Њему приносе разумне жртве: дух скрушен и срце смирено.

У то време би послан од цара у Кесарију на место Фавста други кнез, по имену Демокрит. Он дисаше претњом и убиством на хришћане, јер беше велики ревнитељ свог незнабожног и безбожног зловерја. Њему би оптужен свети Мамант, да се не само он сам не клања боговима него и остале дечаке који уче школу са њим развраћа и учи хришћанској вери. А Маманту беше тада петнаеста година од рођења. Он већ поново постаде сироче, пошто друга мајка његова Амија, оставивши свом усињенику светом Маманту, као једином наследнику, велико имање на земљи, отиде к небеском богатству, уготовљеном онима који љубе Бога.

Чувши за Маманта Демокрит посла по њега. Када га доведоше пред њега, Демокрит га упита је ли он хришћанин и је ли истина да се не само он не клања боговима него и другове своје развраћа, учећи их да се не повињавају царевом наређењу. А Мамант, у младим годинама зрео човек, неустрашиво одговори: Ја сам тај који ни у шта не сматрам ваше седине. Ви сте скренули с правога пута и толико сте залутали у таму, да чак не можете ни да погледате на светлост истине; оставивши истинитог и живог Бога, ви сте приступили к демонима клањајући се бездахним и глувим идолима. А ја од Христа мога никада одступити нећу, и старам се да приведем к Њему све које могу.

Запањен таквим неустрашивим одговором Мамантовим, разјарени Демокрит нареди да Маманта одмах воде у храм поганог бога њиховог Сераписа и да га тамо силом натерају да идолу принесе жртву. А Мамант, ни најмање се не бојећи разјарености кнежеве, спокојно му узврати: Не треба да ме вређаш, јер сам високог рода, син сам родитеља који су били сенаторског високородија. – Тада Демокрит упита присутне о Мамантовом пореклу, па дознавши да је пореклом од древних римских великаша, и да га је Амија, угледна и богата жена, одгајила и начинила наследником свога огромног имања, не одлучи се да га стави на муке, пошто уствари није имао право на то. Стога, метнувши Маманта у железне окове, посла га к цару Аврелијану који се тада налазио у граду Егеји и објасни му у писму све односно Маманта.

Примивши писмо Демокритово и прочитавши га, цар нареди да му одмах приведу младога Маманта. Када мученик предстаде цару, цар га стаде на све могуће начине приволевати на своје зловерје, час плашећи га претњама, час мамећи ласкама и обећавајући му дарове и почасти, и говорећи: Дивни младићу, ако приступиш великоме Серапису и принесеш му жртву, онда ћеш живети с нама у двору, и бићеш царски васпитан, и сви ће те поштовати и славити, и бићеш заиста срећан; а ако ме не послушаш, онда ћеш зло погинути. – Но млади Мамант му одговори мушки: О, царе! не било тога да се ја поклоним бездахним идолима, које ви поштујете као богове. Колико сте безумни, клањајући се дрвету и безосећајном камењу а не Богу живоме! Престани опсењивати ме ласкавим речима, јер када мислиш да ми добро чиниш ти ме у самој ствари мучиш, а када ме мучиш онда ми добро чиниш. Знај дакле, сва та добра, дарови и почасти које ми ти обећаваш, били би за мене тешке муке када би их заволео место Христа; а тешке муке које ми обећаваш да ћеш ме на њих ставити ради Христа, биће за мене велико добротворство, јер смрт за Христа мени је дража од сваке почасти и добитка.

Тако неустрашиво говораше пред царем свети Мамант, који у младалачком телу имађаше разум и срце зрелог човека. Јер сила Божија може и малог јуношу показати непобедивим као Голијата, из уста мале деце начинити себи хвалу (Мт. 21, 16 = Пс. 8, 3), и малолетног дечака умудрити тако да буде разумнији од стараца, – што се све могло видети у младом Маманту. Њега не надјачаше речи безаконог цара, не саблазнише дарови, не устрашише муке које он са већом радошћу прими него велике почасти. Јер разгњевивши се мучитељ одмах нареди да Маманта простру по земљи и непоштедно бију. Тако бијен по дивном телу, свети Мамант подношаше мучење с таквим трпљењем као да не осећаше никакав бол. А цар му говораше: Само устима реци да ћеш боговима принети жртву, па ћеш одмах бити ослобођен мучења. – Но мученик одговори: Ни срцем, ни устима нећу се одрећи Бога и Цара мог Исуса Христа, па макар ми нанели десет хиљада пута више рана од ових, јер ме оне сједињују са многожељеним Господом мојим; и ја желим да не малакшу руке оних који ме бију, јер уколико ме више бију утолико ми већа блага стичу у Подвигоположника Христа.

Аврелијан, видећи да се Мамант ни најмање не боји страдања, нареди да му свећама пале тело. Али огањ, као стидећи се тела мученикова, не додирну га него се устреми на лица мучитеља. И горе се цар мучитељ запали гњевом и опали јарошћу него мученик Христов огњем вештаственим: јер уколико мученик не обраћаше пажњу на огањ, утолико се срце мучитељево опаљиваше. И нареди цар да камењем засипају светога Маманта. Но светом мученику, обузетом љубављу према Христу, ово засипање камењем беше тако пријатно као да га засипаху мирисним цвећем. Тада цар, видећи да ничим не може да постигне оно што жели, осуди мученика на смрт: да буде бачен у море. Везавши мученику око врата тешко олово, слуге цареве га поведоше к мору. Али Господ ни тада не остави слугу свога, јер анђелима Својим заповеди да га сачувају (ср. Пс. 90, 11). И гле, на путу ка мору јави се Анђео Господњи сијајући као муња. Угледавши га, слуге цареве оставише светога Маманта и од страха побегоше натраг. А Анђео узевши мученика одвеза му олово, и одведе га на гору високу у пустињи близу Кесарије, и нареди му да тамо живи.

Живљење у пустињи Мамант отпоче постом. На тој гори он се пости четрдесет дана и четрдесет ноћи, и би као други Мојсије, коме се даде у руке нови закон: јер сиђе к њему с неба и глас и жезал. Када Мамант прими жезал, глас му нареди и он удари тим жезлом у земљу, и тог часа из дубине земље изиђе Еванђеље и Мамант га узе. После тога Мамант подиже једну малу цркву, и у њој се мољаше и читаше Свето Еванђеље. По наређењу пак Божјем к светоме Маманту сабираху се из те пустиње зверови као овце к пастиру, и као неки разумни створови слушаху га и покораваху му се. Храна му беше млеко дивљих звери, од кога он прављаше сир не само за себе него и за сиромахе: јер чим би спремио много сира, он га је односио у Кесарију и раздавао сиротињи.

Ускоро се у граду Кесарији разнесе глас о Маманту. Тада Александар, не онај што га раније споменусмо него други, који у то време би постављен за намесника у Кападокији, човек суров и веома зао, дознаде све о Маманту. И сматрајући Маманта за чаробњака он посла војнике на коњима у пустињу да га про нађу и доведу к њему. А кад они тражаху по пустињи светог Маманта, он сам сиђе с горе и сревши их упита их, кога траже. А они мислећи да је то чобанин који пасе овце своје на тој гори, одговорише: Тражимо Маманта који живи негде у овој пустињи; не знаш ли ти, где је он сада? – Зашто га тражите? упита их Мамант. Војници одговорише: Оптужен је намеснику да је чаробњак, па нас намесник посла да га ухватимо и одведемо на мучење. – Мамант им онда рече: Пријатељи, ја ћу вам испричати о њему, но најпре хајдемо у моју колибу да се мало од труда одморите и храном поткрепите.

Војници одоше с њим у његово обиталиште, и он им изнесе сир да једу. А кад они јеђаху, дођоше по обичају кошуте и дивље козе да их свети подвижник помузе. Мамант их помузе, и постави млеко војницима да пију, а сам стаде на молитву. И стадоше наилазити врло многи зверови. Видевши то, војници се уплашише, па оставивши храну притекоше к Маманту. Он их успокоји, и онда им рече да је он Мамант кога они траже. Они му тада рекоше: Ако хоћеш да идеш к намеснику, онда хајде с нама; а ако нећеш, онда нас отпусти саме, јер ми не смемо да те водимо. Но молимо те, да нас звери не дирају. – Он их успокоји, и наложи им да они најпре иду, говорећи: Идите прво ви, а ја ћу сам поћи за вама.

Војници отидоше, и код градске капије чекаху долазак Мамантов, јер вероваху речима тако дивног човека, и ни помислити не могаху нешто рђаво о њему. А Мамант, узевши са собом једнога лава, пође за војницима ка граду. И када Мамант уђе на градску капију, лав остаде ван капије; а војници, узевши Маманта, одведоше га пред намесника Александра. Угедавши светитеља, намесник га одмах стаде испитивати: Јеси ли ти тај чаробњак о коме сам слушао? – Светитељ одговори: Ја сам слуга Исуса Христа, који свима који верују у Њега и творе вољу Његову даје спасење, а враче и чаробњаке и идолопоклонике предаје вечноме огњу. Реци ми, зашто си ме позвао к себи? – Зато сам те позвао, одговори намесник, што не знам каквим си то мађијама и чинима укротио дивље и љуте звери, те обитаваш међу њима и живиш усред њих, па им, како чујем, и заповедаш као разумним створењима. – На то му свети Мамант рече: Ко служи Богу јединоме, живоме и истинитоме, тај неће никако пристати да живи са идолопоклоницима и злотворима. Због тога и ја више волех да живим са зверињем у пустињи него са вама у насељима грешничким. Јер звери се укроћују и покоравају мени не мађијама, као што ти мислиш, јер ја и не знам шта су то мађије, но мада су неразумни створови, они ипак знају бојати се Бога и поштовати Његове слуге. Међутим ви сте далеко неразумнији од зверова, јер не познајете истинитога Бога и бешчестите слуге Његове, немилосрдно их мучећи и убијајући.

Испунивши се јарости, намесник одмах нареди да светог мученика обесе, бију и железним ноктима стружу тело његово. Међутим мученик, иако страховито кидан и мучен, све то трпљаше тако јуначки, као да не осећаше никакав бол: он нити јаукну, нити зајеча, већ само с умилењем подижући к небу очи своје, очекиваше отуда помоћ, коју стварно и доби. Јер изненада дође к њему глас с неба који говораше: „Буди чврст и храбар, Маманте!“ – Овај глас чуше многи од верних који тамо стајаху, те се тиме још више утврдише у својој вери. А свети Мамант, потпуно окрепљен тим гласом, не мишљаше уопште на муке. Пошто дуго мучише светитеља стружући му тело, најзад га бацише у тамницу док се не спреми пећ, у којој намесник намисли сажећи мученика. У тој тамници беше и других сужања, до четрдесет људи. Када они изнемогоше од глади и жеђи, свети Мамант се помоли; и гле, кроз прозорче улете у тамницу голуб, носећи у кљуну храну, сјајну као бисер и слађу од меда, спусти је пред светим Мамантом, па излете напоље. А та храна се умножи за све сужње, као што се некада у пустињи умножише мали хлебови за мноштво народа ( М т . 14 , 19 – 20 ) . Окусивши од те чудесне хране сужњи се окрепише. И опет у поноћи, када се свети Мамант помоли Богу, тамничка се врата отворише, и сви сужњи изиђоше, само свети Мамант остаде једини. А када се пећ силно ужеже, мученик би изведен из тамнице и бачен у ту огњену пећ. Но Бог, који некада ороси Вавилонску пећ за Три Младића (Дан. 3, 8), ороси и за Маманта огањ, и усред разбукталог пламена начини хладовину слузи Своме. И мученик, појући и славећи Бога, проведе у тој пећи три дана, док пећ потпуно не остину и жар се у пепео не претвори. А после три дана намесник, дознавши да је Мамант жив, зачуди се и рече: О, како је велика сила овог чаробњака, да га се ни огањ не може дотаћи! – Међутим многи из народа, видевши да се огањ уопште не дотаче светитеља, нити му нашкоди, познадоше истинитога Бога, и приписујући Њему то велико чудо прослављаху силу Његову.

Но безумни намесник не хте познати свемогућег Бога, него извевши мученика из пећи и видевши да му огањ ништа наудио није, приписа то враџбинама и многе хуле изговори на истину. Затим он осуди мученика: да га зверови поједу. Довевши светог мученика у гледалиште, испустише на њега гладну мечку: притрчавши к светитељу она му се поклони, и лежаше крај ногу његових грлећи му стопе. Затим испустише леопарда, но и он му благо обгрли шију, па му целиваше лице и лизаше зној на челу. Док се то догађаше, гле, дотрча онај лав што са светитељем дође из пустиње, и ускочивши у гледалиште на арену, проговори к светитељу људским гласом, јер Бог, показујући свемоћну силу Своју, отвори уста зверу, као некада Валаамовој магарици (4 Мојс. 22, 28). А речи које изговори звер беху ове: „Ти си пастир мој који си ме пасао на гори!“ – И изговоривши то, лав одмах јурну на људе, којих беше тамо врло много, и Јелина и Јевреја, и одраслих и деде. А капија гледалишта затвори се сама од себе, пошто је Бог тако хтео, и лав растргну много људи, да се сам намесник једва спасе; и мало њих што беху на гледалишту избегоше јарост лава који је бесно хватао све и растрзао. Но светитељ укроти лава и одасла га у пустињу.

Међутим намесник поново ухвати светитеља, подржа га неко време у тамници, па опет изведе у гледалиште, и пусти на њега најљућег лава. Но и овај лав одједном постаде кротак и лежаше крај ногу светитељевих. Видећи то незнабожни народ од гњева шкргуташе зубима на светитеља и викаше к намеснику: „Одведи лава, да ми овог чаробњака камењем убијемо!“ – И стадоше бацати камење на мученика. А један идолски жрец, по наређењу мучитеља, силно удари светитеља трозупцем по стомаку и расече га, те му испаде сва утроба. Покупивши своју утробу, свети Мамант пође из града носећи на својим рукама своју утробу. А крв његову која течаше као вода једна жена хришћанка сабираше у суд. Прешавши око два потркалишта свети Мамант обрете у стени једну пештеру, и заспа у њој. И дође му с неба глас позивајући га у вишња .насеља, и он с радошћу предаде дух свој у руке Господа свог, за кога усрдно пострада.

Тако свети Мамант прими венац мученички. Свете пак мошти његове бише погребене од верних на месту кончине његове, и гамо биваху многа чудеса, као што се јасно види из речи светог Василија Великог, који у својој проповеди народу у спомен светог мученика Маманта каже: „Сећајте се светог мученика ви који га видесте у виђењу, ви ко и га имађасте као помоћника, ви који га призивасте и он вам делима поможе, ви које он из заблуде изведе на пут живота, ви које он исцели од болести, ви чију децу већ умрлу он поврати у живот, ви којима он живот продужи, сви ви саберите се уједно и принесите хвалу мученику“.

Ове речи светог Василија Великог показују, да су се на гробу светог мученика Маманта збивала многа исцељења и чудеса Али не треба прећутати ни ово чудо. Када Јулијан Одступник још као млад човек, желећи оставити за собом споменик побожности, мада и у то време бејаше вук у овчијој кожи, поче зидати у част светог мученика Маманта над његовим гробом великољепну цркву (а то чињаше не из побожности већ из сујете и лицемерства), тада се заиста могло видети преславно чудо. Јер што се дању зидаше, ноћу се рушаше: намештени стубови претвараху се у рушевине; једно камење не могаше се лепо узидати, друго бејаше тврдо па се не могаше тесати, а неко се у ирах расипаше; креч и опеке сваког јутра налажаху се као ветром разбацани и развејани са свога места. И ово би изобличење Јулијанова зловерја и знамење његовог будућег гоњења на Цркву Божију. Такво се чудо збиваше над гробом светитељевим: јер светитељ није желео да му цркву подиже онај који ће ускоро разоравати веру.

Господе, молитвама твога мученика Мамапта учини с нама знамење на добро и избави нас од оних који нас гоне, да славимо Тебе са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.