ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Мученици Мануил, Савел и Исмаил

Објављено 13/02/2016

Свети Мученици Мануил, Савел и Исмаил
Свети Мученици Мануил, Савел и Исмаил

Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил беху рођена браћа, Персијанци, од угледних родитеља, оца незнабошца и мајке хришћанке. Мајка као што их одоји својим материнским млеком, тако их од најранијег детињства запоји и хришћанском побожношћу и однегова у страху Божјем; а блажени презвитер Евноик препороди их бањом светог крштења и научи их Светом Писму. Када браћа достигоше пунолетство, бише узети на војне дужности. И служаху телом персијском цару Аламундару, а духом служаху Небеском Цару, Господу нашем Исусу Христу, држећи свете заповести Његове и угађајући Му сваковрсним добрим делима. Једном их цар њихов посла грчкоримском цару Јулијану Одступнику ради учвршћења мира. Јулијан их испрва прими с чешћу и, указујући им своју велику благонаклоност, он се пријатељски опхођаше с њима. Али када потом сазнаде да су они хришћани, испуни се гнева против њих и, противно општепризнатим међународним обичајима и законима, он ове персијске изасланике стави на муке због њихове вере у Христа и погуби. А мучење њихово би на овај начин. Једном безакони цар намисли да путује у Витинију, у место звано Оргија Тригон јер је тамо ускоро имао наступити један од поганих незнабожачких празника. Када се цар превезе лађом из Цариграда у Халкидон, и стиже у споменуто место, он стаде са мноштвом народа који се беше сабрао тамо празновати погани празник, клањајући се идолима и приносећи безбројне жртве демонима. И приређиваху се велике гозбе са певањем, музиком и играма, и чињаху се многа одвратна безакоња у част пагубних богова незнабожачких.

Слуге Христове Мануил, Савел и Исмаил, беху тамо са царем. Али, не желећи ни да гледају то богомрско празновање, они се склонише подаље устрану, и плакаху и ридаху због обмане и заблуде толиких људи, и мољаху се Христу Богу за себе да се сачувају од учешћа у идолопоклоничком жртвоприношењу, а и за заблуде, да их Господ приведе к познању истине. И говораху: Не остави, Господе, да ови људи обитавају у таком понору зала, и не допусти да разумно саздање Твоје пропада у толиком безумљу. Ето, они се показују неразумнији од камења и дрвета које обожавају: јер камени и дрвени идоли, пошто су без душе и без осећања, не знају ништа шта им се чини; а ови људи, иако су почанствовани од Тебе душом разумном, иако су Твоја слика и прилика, не знају и не разумеју шта чине и кога обожавају, ходе у тами, блуде и хрле у вечну погибао.

Док света браћа тако стајаху подаље, плакаху и мољаху се, цар, посматрајући оне што приносе жртве и пирују с њим, и не видећи крај себе персијске изасланике, нареди да их потраже и доведу к њему, да се и они заједно с њим провеселе. Један од царевих коморника пронађе их на усамљеном месту и позва на царску гозбу, јер је сматрао да су и они идолопоклоници. Али слуге Христове једнодушно одговорише царевом коморнику који их је звао: Иди од нас, јер се нећемо одрећи вере у којој смо од детињства васпитани, и нећемо оставити Бога нашег, нити ћемо се поклонити демонима што су међу вама. Не било тога, да се ми придружимо јавној заблуди! Ми нисмо толико безумни и неразумни, да презремо Бога живога, Саздатеља нашега, и служимо бездахном саздању. Та ми смо тако дугачак и тежак пут превалили и дошли овамо, не да се вере своје одрекнемо, него да мир утврдимо између персијског и грчкоримског царства. Ово нека зна цар твој и његови једномишљеници: неће нас одвратити од истинитог богопоштовања и привући нас к своме безбожију, макар нас ставили на огањ и муке и лишили нас живота.

Коморник оде и саопшти цару одговор светих. Цар се одједном испуни гнева, али их не хте тог дана стављати на муке, да не би пореметио безбожно празновање своје, него одложи то до сутра, наредивши да слуге Христове баце у тамницу. А они, идући ка тамници, певаху говорећи: „Ходите, запевајмо Господу, ускликнимо Богу Спаситељу нашем! Изађимо пред лице његово с хвалом, и у песмама покликнимо Му! (Пс. 94, 1-2). Који је Бог тако велик као Бог наш? (Пс. 76, 14). А ми смо људи Његови и дело руку Његових, и свагда ћемо Га призивати“.

Сутрадан мучитељ Јулијан, севши на судишту, изведе преда се персијске изасланике и стаде им овако говорити: Вас је, добри људи, цар ваш послао к нама као људе верне њему и расположене према нама, да устројите жељени мир између обадва царства. Но тај се мир може устројити једино помоћу узајамног пријатељства и љубавне слоге. Међутим, каква слога може бити између вас и нас и каква љубав ваша према нама, када ви јуче не хтедосте да узмете учешћа у нашем празновању и да се наслађујете весељем у част оних богова које и ви Персијанци поштујете? Ето Персијанци, као и ми, поштују сунце, месец и звезде, и пресветлу огњену силу, и остале богове. Зашто онда ви одбисте да им заједно с нама укажете поштовање и не узесте удела у нашем свеопштем служењу боговима, макар ради тога да би наши услови за закључење мира били јачи и чвршћи? Ако пак ви презирете и ниподаштавате наше богове и нисте наши једномишљеници, онда то значи да сте ви дошли к нама не ради утврђења мира него ради разорења мира и ради обновљења непријатељства и рата.

На то свети мужеви одговорише: Ми смо дошли к теби од нашег цара ради утврђења услова мира: да ваши војници не прелазе нашу границу, нити наши војници вашу; да не пустошимо један другоме земљу; и да наши трговци слободно и несметано одлазе у вашу државу и излазе из ње, исто тако као и ваши у нашу. Ето, ради тога смо ми послани к теби, а не ради расправљања о боговима. Сваки нека поштује Бога каквог хоће и како хоће. Због вере не бивају ратови међу царствима, него распре, непријатељства и борбе настају због градова, покрајина и њихових граница. А ти, оставивши преговарање о миру, због кога смо ми и послани к теби, почињеш да говориш о стварима ради којих ми нисмо послани. Јер ти не разговараш с нама о благостању твоје царевине и о мирним односима са нашим царством које се граничи са твојим, него заговараш о боговима и распитујеш о вери. Ако пак хоћеш, онда знај: иако смо по рођењу Персијанци, ми смо по вери хришћани, од родитељке наше васпитани у побожности, и од духовног оца нашег, презвитера Евноика, утврђени у истинитој вери. И у нашем отачаству бејаше много таквих који су хтели да нас одврате од Христа Бога нашег ка идолопоклонству, али не успеше, јер благодаћу Господа нашег ми остадосмо непоколебљиви и непобедиви у исповедању вере наше. А надамо се и сада у помоћ Господњу, да нас и овде нико не може одвратити од свете вере наше и убедити да служимо демонима, јер је служење демонима бесмислено, препуно прелести, заблуде и лажи.

Испунивши се гнева, мучитељ им рече: Како се ви, простаци и незналице, који чак ни грчки језик не знате, усуђујете да тако безочно, и тако безумним речима, ружите веру нашу, коју држимо ми, људи образовани и који смо у потпуности изучили књижну мудрост? А није нам непознато и ваше учење. Ви знате, ја сам некада изучавао и ваше хришћанске књиге, али увидевши да је у њима све сама лаж и ни трунке истине, ја их тог часа одбацих, да не бих због нејасности у њима пао у неку заблуду. И ко је од оних људи, који верују вашим књигама и поступају по њима, икада показао себе добрим и савршеним, и шта је славно и незаборавно учинио? Стога вам саветујем: оставите то детињасто и ништавно умовање и верујте ономе чему одавно уче најбољи философи. Ако пак не узажелите послушати мој корисни савет, онда ћете, и против своје воље, послушати због мука на које ћу вас одмах ставити.

На то свети одговорише: Ми смо од Господа нашег научени – не бојати се оних који убијају тело, и не мислити шта треба одговарати онима који нас муче, јер ће нас сам Дух Свети укрепити у страдању и дати нам реч и слободу у одговору. Ми те дакле питамо: какво безумље видиш у нама ти, који сматраш себе мудријим од свих људи? и ко је безумнији: да ли онај који је познао јединог истинитог Бога, Створитеља свега, и побожно Га поштује, или онај који, оставивши живог Бога, клања се бездахној твари, камењу и дрвећу, и чему другом сличном? Ваистину је безуман онај који уместо Бога поштује мртву ствар, а разуман је онај који служи Богу живоме. Јер прва дужност човечијег разума јесте: знати Бога Творца свог, даваоца свих дарова, и веровати у Њега, и служити му усрдно. А не знати Њега, Творца и Добротвора свог, и служити непријатељу свом – душегубном демону, то је крајње безумље. И древни философи ваши, боравећи у тако пагубној заблуди, само изгледаху мудри, а у самој ствари беху крајње безумни, по речи светог апостола: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рм. 1, 22), и помрачи се неразумно срце њихово (Рм. 1, 21). Ето, ти си раван њима, па си чак и гори од њих: јер они борављаху у својој заблуди, не знајући и никада раније не исповедајући праву веру; а ти, просвећен светим крштењем и васпитан у хришћанству, одрече се Христа Бога, и сада сви који знају истинитог Бога називају те уместо хришћанином – јелином, уместо побожним – незнабошцем и безбожником.

Силно раздражен и неизмерно разјарен оваквим речима светих мученика, мучитељ Јулијан сместа нареди да их ставе на жестоке муке. Најпре их дакле обнажише и на земљу положише, па их сировим кајишима бездушно бише по леђима и по стомаку. Затим их обесише на мучилишту, високо им приковавши на дрвету руке и ноге, па им железним гребенима стругоше тело. А мученици Христови, јуначки трпећи тешке муке, подизаху к небу очи своје и мољаху се Господу говорећи: О, Владико! Ти си и сам био прикован на дрвету од неверних Јевреја и Својим страдањем и смрћу на крсту истребио грехе света, погледај на нас који сада висимо на дрвету приковани и овим свирепим стругањем тела лишавани; а пошто је природа наша немоћна, пошљи нам с неба помоћ и олакшање у патњама, јер само надајући се у Тебе, ми се усудисмо ући у овај подвиг. Како су љуте, и горке ове муке, Ти сам, Господе, знаш и видиш; али из љубави према Теби, о сладчајши Исусе, оне су нам слатке!

Док се свети мученици тако мољаху, изненада стаде пред њих анђео Господњи; но њега видеше само свети мученици, а нечисте очи безбожника не бише удостојене тог виђења. Утешивши страдалце, анђео им даде тако олакшање у мукама, да они више ни најмање не осећаху болове од рана, и беху као да у туђем телу трпе те муке.

Потом Јулијан нареди да мученике скину са мучилишта; па им онда, као подсмевајући им се, рече: Видите како вас штедим, не предајући вас на теже муке, јер се надам да ћете ви, стављени на ове мале муке, постати наши једномишљеници. – А свети мученици, схвативши добро заводљивост ових речи његових, одговорише му са великом неустрашивошћу: Не мисли, нити се надај, непријатељу Божји, да ћемо се ми поколебати у Христовој вери. Ево, мучи, колико хоћеш мучи тела наша, ми смо готови трпети све. Јер и ране, и огањ, и мач, и све друго што је страшније од тога, ми ћемо сматрати пре за сладост него за муку, јер смо готови да све то са највећим задовољством трпимо за возљубившег нас Исуса!

Видећи да Мануил, као најстарији међу браћом мученицима, говори више и смелије од друге двојице, безакони цар Јулијан нареди да га одвоје и одведу устрану. Онда са осталом двојицом, Савелом и Исмаилом, стаде лукаво разговарати, говорећи им: Ма да сте деца истих родитеља, ипак нисте исте нарави. Ваш најстарији брат није достојан ни назвати се вашим братом, јер је тврдоглав, зао, хвалисав, свадљив и бестидан; не расуђује правилно, и остајући упорно у безумљу свом он и вас вуче за собом и неда вам да изаберете оно што је боље по вас. А ви сте, како видим, добре нарави, кротки, несвадљиви, благоразумни. Стога послушајте сада мој савет: оставите свога брата нека пропада у сујетној заблуди својој и у безумном противљењу свом, а ви приступите обожавању богова наших, па ћете добити од њих велику милост, а од нас велике дарове и почасти.

Но свети мученици, не желећи ни да слушају ове лукаве речи цареве, стадоше громко осуђивати лукавство његово и пљувати безумље његово. А Јулијан, запаливши се понова гневом, нареди да их одведу на мучилиште и свећама пале ребра њихова. Јуначки трпећи те муке, мученици све време слављаху Бога а ругаху се мучитељу. Потом Јулијан нареди да понова доведу Мануила, и стаде га опет час ласкама, час претњама приморавати на идолопоклонство. А када виде да је он као стена непоколебљив у Христовом вероисповедању, поче га понова мучити, као и браћу његову: свакоме од њих заби у главу по гвоздени клинац, а под нокте на рукама и ногама укова им оштре шипке. Напослетку их осуди на посечење мачем, и да им се потом тела спале.

Када свети мученици бише изведени на место погубљења, звано Константиново, они пред проливање крви своје узнесоше к Богу последњу молитву, говорећи: Боже предвечни, беспочетни, Ти си све из небића привео у биће, Ти си у последње време ради спасења нашег умањио Себе, у обличју слуге боравио с људима и претрпео крст, да би нас ослободио од окова греха и учинио наследницима царства Твога, – прими у миру слуге Твоје и приброј нас к сабору оних који су Ти од памтивека угодили, јер ми ради светог имена Твог добровољно примамо ово посечење мачем и одлазак из овог живота; – и обрати к Теби, милосрдни Владико, овај обманом ђавољом заробљени народ, који нас у таком мноштву окружава, и дај им просвећење ума и прав разум, да би, познавши Тебе јединог истинитог Бога, Теби јединоме служили и спасење добили.

Док се свети мученици тако мољаху, чу се глас с неба који им говораше: Ходите, да примите венац славе, јер добро завршисте подвиг свој.

И светим мученицима бише одсечене чесне главе у седамнаести дан месеца јуна. А када нечестиве слуге хтедоше да изврше друго наређење свог поганог цара: да спале тела Христових мученика, – тог часа се, по наређењу Божјем, затресе земља, и место на коме лежаху света тела Христових мученика раседе се, и земља прими тела светих мученика и сакри их, да их се више не би дотакла прљава рука мучитеља, и да их сила огња не би претворила у пепео. Слуге пак од страха побегоше.

Тада многи од тамо присутног народа, видевши такво чудо, повероваше у Христа и, одбацивши јелинску заблуду, присајединише се хришћанима.

А после два дана, у току којих хришћани непрестано дан и ноћ узношаху на том месту молитве ка Господу, земља се понова раседе и изнесе на површину тела светих мученика која изливаху из себе неисказани миомир. Испунивши се велике радости, верни с љубављу узеше тела светих и чесно их погребоше на дивном месту. И од гроба светих мученика обилно се изливаху исцељења свима болесницима.

Безбожни пак богоодступник Јулијан ускоро погибе са шумом. Јер после погубљења персијских изасланика, светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, цар Јулијан крену на Персију са свом војском својом. На то га наведоше демони преко својих гатара – лажних пророка, обећавши му победу над Персијанцима. А цар персијски, чувши за погубљење својих изасланика, веома се ожалости и неизмерно разгневи; и дознавши да на њега иде законопреступни Јулијан, он сабра војну силу своју и поседе границу своје земље, очекујући гордог непријатеља свог. И када се војске сударише, настаде велика битка. Но Персијанци убрзо надвладаше, и победише грчкоримску војску, и тако сломише Јулијанову силу. Усто и гнев Божји постиже богоодступника Јулијана: погани цар би невидљивом руком поражен и у великим мукама изврже бедну душу своју, те тако постаде предмет подсмеха за Персијанце, на које беше пошао охоло са бесмисленом надом, и разлог радости за демоне којима он вероваше и у које се уздаше.

Хришћани пак, ослободивши се на такав начин жестоког гоњења и насиља, слављаху свог Избавитеља, Христа Бога, коме и од нас нека је част и слава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.