ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Мученици Леонтије, Ипатије и Теодул

Објављено 13/02/2016

Свети Мученици Леонтије, Ипатије и Теодул
Свети Мученици Леонтије, Ипатије и Теодул

За царовања Веспазијанова живљаше у Риму један сенатор, по имену Адријан, човек свиреп, бездушан и вичан свакоме злу. Чувши за хришћане: да се гнушају многобоштва и идолских жртава, да руже богове обожаване од Римљана и Грка, да проповедају Христа као јединог истинитог Бога, и да многе обраћају у своју веру, – Адријан се испуни ревности за погане богове своје, оде цару и моли га да му да власти над хришћанима: да их приморава на идолопоклонство, а да мучи и убија оне који се не буду хтели клањати идолима. Цар му одмах даде ту власт, и постави га за игемона Финикије са пуномоћијем да гони све који верују у Христа. Отпутовавши из Рима, и приближавајући се Финикији, Адријан би обавештен да се у граду Триполу налази неки војеначалник Леонтије, који ружи древне богове, одвраћа од њих људе, учећи их да им не приносе жртве и да им се не клањају, руши отачке законе, и многе је придобио. Игемон Адријан одмах посла у град Трипол трибуна Ипатија са четом војника, да ухвати Леонтија и држи га под стражом до његовог доласка.

Слуга Христов Леонтије бејаше родом из Грчке, великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама, у којима однесе многе победе. Зато беше веома чувен и уважаван међу војницима. Поред тога Леонтије беше од природе обдарен великим умом и разумом, пун мудрости и животног искуства, као и књижне учености. Знајући да постоји само један истинити Бог – Господ Христос, и верујући у Њега, Леонтије Му непрестано служаше, проводећи свој живот целомудрено. Веома милостив према ништима, он храњаше гладне, одеваше наге, збрињаваше путнике, и украшаваше себе свима добрим делима, због чега и би удостојен победничког венца од Господа.

Када се чета војника приближи к Триполу, трибун Ипатије се изненада разболе од тешке грознице и ватруштине, и говораше својим војницима: Знам због чега ме снађе ова болест: богови се разљутише на ме што им, полазећи на овај пут, не принесох доличне жртве; због тога ме они и кажњавају овом болешћу. – Гледајући свога трибуна како тешко пати, војници га сажаљеваху, и беху утучени што он већ три дана ништа не окуси, а болест се сваког часа нагло погоршаваше и прећаше смрћу. Но када после трећег дана наступи ноћ, трибуну се јави у виђењу анђео Господњн и рече му: Ако хоћеш да будеш здрав, онда заједно са својим војницима завапи три пута к небу: „Боже Леонтијев, помози ми!“ Ако то учиниш, одмах ћеш оздравити.

Тргнувши се и отворивши очи, трибун, још у ватри, угледа светог анђела где стоји пред њим у облику дивног младића, обученог у белу као снег хаљину, и рече анђелу: Ја сам с војницима послан да ухватим Леонтија и да га чувам под стражом до доласка игемона Адријана, а ти ми наређујеш да призовем у помоћ Бога Леонтијевог.

Када то говораше болесни трибун, анђео постаде невидљив за очи његове. Ужаснут, трибун разбуди пријатеље своје што спаваху близу њега и рече им: Чујте, браћо, какво сам виђење имао: тек што у првом сну задремах, преда ме стаде један светли младић и саветова ми да заједно са свима вама призовем Леонтијевог Бога, па ћу оздравити. Пробудивши се, ја очима својим јасно видех тог младића, после чега он постаде невидљив за моје очи.

Није то тешка ствар, рекоше пријатељи трибуну, радо ћемо сви то учинити, само да ти оздравиш. – А један од пријатеља трибунових, по имену Теодул, нарочито се веома дивљаше виђењу болесниковом и марљиво га распитиваше какав бејаше тај младић кога он види у сну и на јави. Болесник му потанко описиваше изглед анђела Божјег, а срце се Теодулово разгореваше љубављу према још непознатом за њега Богу Леонтијевом. Када пак сви војници поустајаше од спавања и, окупљени око болног трибуна, дознадоше за његово виђење, они сви без изузетка. устадоше, и гледајући к небу, заједно са болесником трипут ускликнуше: Боже Леонтијев, помози!

И болесни трибун одмах устаде здрав као да уопште ни боловао није. А када дође време ручку, трибун стаде са пријатељима својим јести, пити и веселити се. Но Теодул, видевши такво чудо са трибуном, беше нарочито запањен тиме, и сеђаше издвојен, размишљајући ћутке у себи: Ко је тај Леонтије, и ко је Бог Леонтијев? – Међутим другови зваху Теодула да једе и пије с њима, но он, претпостављајући глад, не хте ништа да окуси. Видећи пак да су војници под утицајем вина заборавили на игемоново наређење, Теодул им рече: Ето, Адријан ће нас сутра или прекосутра сустићи, а ми и не помишљамо да потражимо човека кога нам је наређено да ухватимо. Ако дакле хоћете, ја и трибун поћи ћемо пре вас у град и потражити онога, по кога смо послани.

Рекавши то, и убедивши трибуна да пође са њим, Теодул и Ипатије кренуше заједно ка граду. А кад изиђоше на врх горе, где се налазио град Трипол, гле, Леонтије им изађе у сусрет и поздрави их оваковим речима: Радујте се у Господу, браћо! – А трибун и Теодул одговорише: Радуј се и ти, брате! – Кога сте дошли овде да тражите? упита Леонтије. Они рекоше: Цар Веспазијан је обавештен да у овом граду живи неки човек благородан, паметан, добродетељан и храбар, по имену Леонтије; ми смо послани да пронађемо његов дом; за нама иде игемон Адријан, коме цар повери на управу ову Финикијску област; игемон сам жели да види Леонтија као човека драгог боговима, и да га са великом чешћу пошаље к цару; и сав сенат римски хоће да види Леонтија, пошто је свима позната његова храброст у биткама, вештина у управљању, велика љубав према боговима и многа друга славна дела његова.

Чувши то, блажени Леонтије им рече: Видим да сте странци и не знате шта се у овом граду збива. Него хајдете са мном моме дому, и мало се одморите од пута, па ћу вам ја показати Леонтија, кога ви називате пријатељем богова ваших. Уствари пак он није пријатељ богова које ви поштујете, него знајте да је он хришћанин, верује у Господа Исуса Христа.

Слушајући то, Ипатије и Теодул се питаху међу собом: Ко је овај човек што говори да је Леонтије хришћанин? није ли рођак његов? – И онда упиташе непознатог им човека: Како ти је име? – Он одговори: О имену моме овако пише у књигама: На аспиду и гују наступаћеш и газићеш лава и змију (Пс. 90, 13). Јер мени треба да згазим лава – ђавола, невидљивог непријатеља, и змију – игемона, видљивог непријатеља; исто тако треба да наступим, као на аспиде и гује, на његове саветнике и ревносне служитеље демона. И када будем узликовао над свом војском лава, тада ће од дела заблистати име моје.

Ове речи беху загонетне трибуну и Теодулу; и покушавајући да их објасне себи, они у недоумици и чуђењу иђаху за овим човеком дому његовом. Свети Леонтије их угости, предложивши им трапезу. Пошто једоше, они рекоше: Ми смо, добри човече, веома задовољни твојим угошћењем. А сада доврши своје доброчинство: покажи нам Леонтија, кога ми иштемо. Када пак стигне Адријан, ми ћемо га обавестити о теби добротвору нашем, како си велику љубав показао према нама, и он ће те за то удостојити велике части, и ти ћеш бити у друштву пријатеља царевих. – Свети Леонтије им на то рече: Ја сам Леонтије кога ви тражите; ја сам тај војник Исуса Христа, по кога вас Адријан посла да га ухватите.

Тада трибун и Теодул припадоше к ногама Леонтију, говорећи: Слуго Бога вишњега! прости нам грех наш, и похитај да умолиш за нас Бога твог, да Он и нас избави од идолопоклоничког безбожја и од љутог звера Адријана, јер и ми хоћемо да будемо хришћани. – Затим испричаше Леонтију како се болесном трибуну јави анђео, и како болест би прогнана призивањем Бога Леонтијева.

Чувши то, свети Леонтије се обрадова због силе Христове и, простревши се крстолико по земљи пред Богом, са сузама се мољаше говорећи: Господе Боже, Ти хоћеш да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1 Тм. 2, 4), погледај на нас у овај час: Ти си учинио да мени следују људи који су дошли против мене; стога Те молим: сачувај и мене, овцу Твоју, и њих са мном заједно просвети светлошћу милосрђа Твог; излиј на њих благодат Светог Духа Твог; изгради чисто срце у њима и, осенивши их светим знаком Твојим, начини их непобедивим војницима Твојим; наоружај их и укрепи против непријатеља – ђавола, и против слугу његових, да би ове слуге Твоје размрскале главу невидљиве змије и видљивог звера злог Адријана.

После тако топле молитве светога Леонтија, светао облак сиђе на трибуна Ипатија и на друга његовог Теодула и, заклонивши их, крсти их оросивши их кишом. Видећи то, свети Леонтије призиваше над њима, док их киша орошаваше, име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. А по чудесном крштењу том он узнесе хвалу Богу, рекавши: Слава Теби, Боже мој! јер не презиреш молитву оних који Те љубе и испуњујеш вољу оних који Те се боје!

Обукавши новокрштене у беле хаљине, свети Леонтије нареди да се пред њима носе упаљене свеће. У то време стигоше у град и остали војници који беху заостали на путу, и распитиваху се за Леонтија, као и за свог трибуна и за Теодула. А кад их нађоше и угледаше трибуна и Теодула у белим хаљинама и упаљене свеће пред њима, чуђаху се и недоумеваху шта то треба да значи. А кад затим дознаше да су постали хришћани и крстили се, војници се узнемирише и негодоваху због тога. Усто и неки грађани, сазнавши за то, стадоше стварати буну по граду, вичући: Нека буду спаљени они који срамоте наше богове! – И настаде велики метеж у граду: једни заштићиваху Леонтија са осталим хришћанима, а други хоћаху да их побију; но ипак се не усуђиваху да им по својој вољи учине неко зло, него очекиваху долазак игемона.

Након два дана игемон Адријан се приближи граду, и сви му изађоше у сусрет, и обавестише га о Леонтију и о осталим хршћанима с њим. Један човек, говораху они, по имену Леонтије а по вери хришћанин, одвраћа све од наших богова неким својим волшебним лукавствима. Он велича некаквог човека, који од Јевреја би шамаран и на смрт предан, а од Пилата бијен и распет. Поред тога, тај исти Леонтије својим уобичајеним чинима заведе чак и царске војнике, привуче их у галилејску веру, и обуче их у беле хаљине; и ево већ је трећи дан откако их непрекидно држи у своме дому, и заједно с њима славећи свога, некада распетога, Христа, безбројним хулама ниподаштава богове наше.

Адријан сместа посла војнике да ухвате Леонтија, трибуна Ипатија и Теодула, да их вргну у тамницу и држе под стражом до судског ислеђења. Затим, ушавши у град, игемон посвети тај дан одмору од пута. Свети пак Леонтије, налазећи се у тамници са својим сасужњима, непрестано их цео дан поучаваше о светој вери и сокољаше на мученички подвиг, указујући им на будућу награду; а сву идућу ноћ он проведе с њима у молитви, псалмопојању и славословљењу Бога.

Сутрадан игемон Адријан седе на судишту, и изведоше пред њега свете сужње из тамнице ради саслушања. Он упита Леонтија: Јеси ти Леонтије? – Јесам, одговори свети Леонтије. – Каквог си чина, продужи игемон, и каквим си то чинима и враџбинама завео ове војнике, који су свагда верно служили цару нашем, те сада служе Богу твоме? – Ја сам, одговори Леонтије, војник Христа мога; ја сам син оне истините Светлости која обасјава свакога човека који долази на свет, и сваки који иде к тој Светлости неће се спотаћи (ср. Јн. 1, 9; 11, 9-10). Ипатије и Теодул знају сада да је почетак, делање и завршетак споменуте мноме Светлости – сам Христос, Син Божји и Бог беспочетни, савечан Оцу, Светлост од Светлости, Бог од Бога; познавши Њега, они оставише богове твоје, начињене од дрвета, камена или костију бесловесних животиња; ти су богови неживи и немоћни, и лако се уништавају.

Расрђен слободном речју Леонтијевом, игемон нареди слугама да га снажно бију. А он бијен, подиже очи своје к небу, откуда очекиваше помоћ Божју, и говораше игемону: Безумни мучитељу! ти сматраш да мене мучиш, а уствари ти себе сама више мучиш, једући се у срцу свом.

После дугог бијења светог Леонтија, игемон нареди да га понова одведу у тамницу. Затим, обраћајући се Ипатију и Теодулу, игемон их упита: Зашто ви одбацисте отачке обичаје у којима се од детињства васпитавасте, и остависте војничке плате, те ожалостисте цара? – Свети одговорише: Ми добисмо боље плате од Цара Небеског: јер нам Он даде хлеб који силази с неба и никад се не може потрошити, и чашу вина која истиче из ребара Христових.

Адријан им на то рече: Тим непотребним и бесмисленим речима вас је научио погани Леонтије; а ја вам кажем: учините по вољи цару. Еда ли не знате његово наређење: великим почастима и великим чиновима награђивати војнике који поштују богове, а на љуте муке стављати и убијати оне који се одвраћају од богова? – Одговарајући на то, свети Ипатије и Теодул рекоше: Наше војниковање је на небесима, а ти чини с нама шта хоћеш; ти си ревнитељ поганих богова твојих и окомио си се на нас невине; али ће ускоро погинути и твој живот, јер је скраћено време дана твојих.

Испунивши се јарости, Адријан нареди да трибуна нагог обесе на мучилишном дрвету и да му железним ноктима стружу тело, а да Теодула простртог на земљи бију без поштеде. Јуначки трпећи те муке, свети мученици ништа друго не говораху, него се само Богу мољаху, као што их свети Леонтије беше научио, и ове речи произношаху: Спаси нас, Боже, јер неста светих (Пс. 11, 1). Видећи да мученици остају чврсти и непоколебљиви у Христовој вери, мучитељ их осуди на смрт: да им се секиром одсеку главе. Вођени на смрт, свети Ипатије и Теодул певаху: „Ти си прибежиште наше, Господе! У руке Твоје предајемо душе своје“. – И с радошћу подастреше под секиру главе своје за Христа, и посечени, они отидоше ка Господу да из Његове деснице приме припремљени им венац.

После тога свети Леонтије би понова изведен пред игемона на суд. И рече му игемон: Леонтије, поштеди свој живот, да не би искусио оне тешке муке, које искусише заведени тобом трибун и Теодул. Послушај ме, па принеси боговима жртву, да се удостојиш великих почасти не само од мене него и од самога цара и од целог римског сената, јер цар и великаши силно желе да те виде. – Свети Леонтије одговори: Ја не желим да видим лице твога цара, који је противан и мрзак Богу мом. Него ако хоћеш, Адријане, постани ти пријатељ Христу моме. Учиниш ли то, ја ћу ти показати колику ћеш част, и богатство, и спасење добити у вечном животу.

Насмејавши се од беса, Адријан упита: Такво ли спасење желиш да добијем какво добише трибун и Теодул? Или не знаш, свепогана главо, каквом смрћу они погинуше? – Светитељ узврати: Та смрт коју си им нанео, није смрт него живот и мир и радовање, јер се они сада радују и веселе заједно са анђелским чиновима, међу којима бораве. – На то Адријан рече: Леонтије, саслушај пажљиво ово што ћу ти рећи: ко од људи, који ума имају, икада презре ово сјајно сијање сунца и велике богове: Јупитера, Аполона, Нептуна, Венеру и остале, да би срамном и љутом смрћу окончао живот свој? Ваистину нико, сем опчињених тобом. – У одговор на то свети Леонтије упита игемона: Ниси ли чуо речи Светога Писма: Богови незнабожаца су демони; и какви су они, онаки су и они који их граде и сви који се уздају у њих (Пс. 95, 5; 134, 18); и ко би од људи, који имају здрав разум, зажелео да се уподоби немом камењу и мртвим стварима, какви уствари и јесу ваши богови, и да, приносећи им жртве, погине бесконачном смрћу?

Бесан од јарости, мучитељ нареди да мученика, прострта по земљи, немилице бију четири снажне слуге, а да за то време нарочити биров виче: Таквом ће смрћу изгинути они који ниподаштавају богове наше и не покоравају се наредбама царским! – Свети мученик би бијен све док не изнемогоше слуге који га бијаху. А свети говораше к мучитељу: Ако ми и цело тело ранама издробиш, ипак нећеш победити ум мој, нити постати господар душе моје.

Тада игемон нареди да мученика обесе на мучилишном дрвету и да му цело тело, ребра и голени стружу оштрим железним оруђима. Дуго струган тако, свети мученик у тим тешким мукама подизаше к небу очи своје и говораше: Боже мој, у Тебе се надам, спаси ме, Господе! – Мучитељ затим рече слугама: Скините га с дрвета, јер знам да зато подиже очи своје к небу, да умоли богове наше да му пруже олакшање. – Чувши то, свети Леонтије громко са гневом викну ка игемону: Иди у погибао с богбвима твојим ти, бедни и гадни мучитељу! Ја се Богу моме молим, да ми подари храброст и силу да поднесем муке на које ме ти стављаш.

Тада мучитељ нареди да га понова обесе, и то главачке, са тешким каменом о врату. И дуго време висијаше тако свети мученик, и мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си слуге Твоје Ипатија и Теодула укрепио при исповедању пресветог имена Твог, – укрепи и мене, смиреног и грешног слугу Твог, да бих могао издржати ове муке. Не одступи од мене, Надо моја! – Ја знам, Леонтије, рече игемон, да ћеш ти постати пријатељ боговима нашим. – Ја сам слуга Бога вишњега, одговори мученик, а ти си слуга богова твојих, са којима ћеш ти и војници твоји погинути.

У таквим мукама проведе свети Леонтије цео дан. А када сунце стаде нагињати западу, игемон нареди да светог мученика скину са мучилишног дрвета и баце у тамницу до сутрадан. Свети Леонтије сву ноћ певаше у тамници: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога да се бојим? (Пс. 26, 1). И јави му се анђео Господњи и рече: Буди јунак, Леонтије! Господ Бог коме ти верно служиш, посла ме к теби, да неодступно будем с тобом. – И радоваше се свети и весељаше о Господу Богу свом.

А када грану сунце, игемон Адријан понова седе на судишту, и изведен би пред њега свети Леонтије. – Је ли, Леонтије, шта си смислио? упита га игемон. – Једно сам смислио, одговори свети мученик: да не обраћам пажњу на твоје празне речи. Много сам ти пута рекао, и сада понављам: ја никада нећу оставити Бога мог, Творца неба, земље, мора и свега што је у њима, Господа Исуса Христа, Сина Божјег, који ради нашег спасења претрпе крсне муке; у Њега јединог положих сву наду своју.

На то му игемон рече: Послушај ме, Леонтије! принеси боговима жртву! Послушаш ли ме, кунем ти се боговима мојим, добићеш од цара и велику част и многа богаства. – Свети Леонтије одговори: Која је то у поднебесју част, и која су то богатства, ради којих би ја послушао тебе и одрекао се Бога мог? Сав свет није вредан Христа Владике мог, кога свим срцем својим љубим, и из љубави према коме страдам и готов сам претрпети све; а демонима твојим нећу принети жртве.

Убедивши се коначно, да непобедивог војника Христовог не може победити и на своје незнабожачко безбожје приволети, игемон изрече овакву смртну пресуду светом Леонтију: Наређујем да Леонтије буде на мучилишту растегнут на четири стране и да буде дотле бијен док љуто не извргне душу своју, зато што се не само не хтеде наредби царској покорити и боговима жртве принети него и богове наше отачке изружи.

Тако свети Леонтије, растегнут између четири колца и привезан, би од четири снажна војника дуго и жестоко бијен, и у таквим мукама предаде свету душу своју у руке Божије. А тело његово извукоше ван града и бацише. Но верни узеше ово свето тело и чесно погребоше близу пристаништа Триполског.

Ово страдање светог мученика Леонтија описа слуга Христов кир Нотарије, који је све то очима својим гледао. То он написа на оловним таблицама и положи их поред мученикових моштију у гробу ради потоњих поколења хришћанских, да би сваки који то чита или слуша, подигао к небу руке своје и дао славу Богу, који слугу Свог укрепи на такав подвиг.

Страдање своје свети мученик Христов Леонтије заврши у осамнаести дан месеца јуна, за царовања у Риму Веспазијана, а у Цркви – Господа нашег Исуса Христа, коме нека је слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.