ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Мученици Фотије, Аникита и други с њима

Објављено 14/02/2016

Свети Мученици Фотије, Аникита и други с њима
Свети Мученици Фотије, Аникита и други с њима

У граду Витинијске области Никомидији незнабожни цар Диоклецијан подиже отворено гоњење на хришћане; по његовом наређењу усред града бише постављена многобројна оруђа за мучење: мачеви, сечива, кочеви, железни нокти, тигањи, точкови, котлови и друге справе, измишљене за бездушно мучење; беху ту доведени и страшни зверови; свим тим Диоклецијан је хтео да заплаши оне који призивају име Христово. И разасла Диоклецијан грозна наређења у све крајеве римског царства, у којима наређиваше да хришћане свуда гоне, муче и убијају; при томе многе хуле ригаше на Јединородног Сина Божијег.

У то време живљаше у Никомидији један високородни и знаменити великодостојник, по имену Аникита. Испунивши се ревности за Господа Бога, Аникита ступи пред цара и неустрашиво исповеди да је Господ Исус Христос истинити Син Божји и Бог, и красноречиво изложи цару о беспочетном рођењу Сина Божијег и о Његовом оваплоћењу, у потребно време, ради спасења нашег; у исто време свети Аникита исмеја заблуду идолопоклоника, називајући незнабожачке богове глувима и неосетљивима, и најзад рече: Царе, муке које си за хришћане спремио и објавио, ни најмање нас не плаше, јер су све муке ништа за нас, и ми се никада нећемо поклонити бездахним идолима.

Испунивши се гњева и јарости, и не могући више слушати богонадахнуте речи светог Аниките, цар нареди да му се одмах одсече језик. Но свети Аникита, и када му одсекоше језик, говораше јасно, славећи Христа Бога. Затим би воловским жилама жестоко бијен дуго, да му и кости провирише кроз кожу. Међутим свети Аникита, јуначки подносећи то мучење као у туђем телу, громко проповедаше присутном народу да је Христос једини истинити Бог. – После тога цар нареди да Аникиту предаду зверовима да га поједу. И на светог Аникиту би пуштен страховити лав који ужасно рикаше, но када се приближи мученику он постаде кроткији од јагњета и умиљаваше се око светог мученика, и зној који беше избио на челу и лицу мучениковом он обриса својом шапом као сунћером. А свети Аникита повика говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме избавио од зуба овога звера! Молим Те, Господару, и у предстојећем подвигу пружи ми у помоћ десницу Своју, да бих узмогао победити мучитељеву јарост и удостојити се мученичког венца од Тебе.

Пошто се свети мученик помоли тако, настаде земљотрес, и Херкулово идолиште паде са идолом његовим, и одвали се један део градскога бедема, и многи незнабошци погинуше под њиховим рушевинама. Тада нареди цар да мученикову главу одсеку мачем. Но када џелат подиже мач да мученика посече, њему тог часа клонуше руке, и сам паде на земљу, и постаде непомичан као да је мртав. Видећи то, Диоклецијан нареди да мученика привежу за точак који се налазио усред оштрих гвоздених полуга, да подложе огањ и да окрећу точак, да би свети мученик умро кидан оштрим гвожћем и паљен огњем. Но свети Аникита, привезан за точак, овако се мољаше: „Господе Исусе Христе, ослободи ме од овог мучилишта ради присутних, да би они који ме посматрају, видећи Твоју брзу помоћ, могли јуначки противстати мучитељу и примити од Тебе венац победе“. – И тог часа се ланци на светом Аникити одрешише, точак стаде као укопан, и огањ се угаси.

Тада мучитељ нареди да се котао напуни оловом, да се олово растопи, и у врело олово баци мученик. И сви видеше где Анђео Господњи са мучеником улази у котао, и чим се мученик дотаче котла, одмах остину котао са оловом, и постаде као лед.

Док се свети Аникита тако подвизаваше за Христа, сродник његов Фотије, видећи силу Христову како чудесно чува слугу Свога, одбаци сваки страх, изађе испред присутног народа, притече к светом мученику, и с љубављу га грљаше и целиваше, називајући га оцем и посредником свога спасења, и тиме показујући да је готов поднети за Христа свакојаке муке. Затим, обраћајући се цару, Фотије рече: Застиди се, идолопоклониче! богови су твоји ништа. – Тада цар с јарошћу викну војницима: Посеците га мачем! – Но када један од војника замахну мачем да мученика удари њиме по врату, силом Божјом се руке његове с мачем окренуше на њега самог, те он удари себе по коленима, и паднувши на земљу издахну.

После тога светог Аникиту и Фотија оковаше у ланце и обојицу заједно вргоше у тамницу. Након три дана Диоклецијан изведе мученике преда се и рече им: Ако ме послушате и боговима се поклоните, ја ћу вас обасути великим почастима и обогатити имањима. – Светитељи одговорише: Почасти твоје и богатство твоје нека остану с тобом на погибао твоју.

Разјаривши се, мучитељ нареди да их наге обесе на мучилишту и да им тела стружу железним ноктима, жегући им ране свећама, па да их затим камењем бију. Но све те муке светитељи подношаху с радошћу, и благодараху Бога, јер не осећаху никакав бол: Господ их чуваше неповређене ради славе светог имена Свог. Потом они бише привезани за ноге дивљим коњима, који их вукоше. Али ни таквим мучењем Диоклецијан ништа не постиже: јер их Господ опет сачува без повреде, и свети мученици, вучени коњима, као да се вожаху на колима, слављаху непобедиву силу Господњу и сокољаху један другога; а дивљи коњи изненада стадоше, и ноге се светима одрешише, и они устадоше потпуно здрави. Онда мучитељ поново нареди да их свирепо бију, и да им ране поливају сланим сирћетом. После тога их вргоше у тамницу. У тој тамници свети мученици проведоше три године.

По истеку три године свети мученици бише опет изведени на мучење. Мучитељ нареди да се народно камено купатило загрева три дана, па у њега затворе мученици. Но свети Аникита и Фотије у том купатилу молише се Богу, и купатило се раседе, и изби извор воде који им ствараше свежину. А када стражари трећега дана отворише купатило, угледаше свете мученике живе где ходе по њему и певају хвалу Богу, па известише о томе цара. Цар пак, просто не верујући томе, прође лично сам да то провери. А свети мученици, угледавши цара, рекоше му: Ето, мучитељу, у свима мукама ми се јависмо победиоци, а ти си побеђен и посрамљен.

Цар се врати дома са стидом, и нареди да мученике узму и држе у оковима док он не смисли како да их погуби. И по његовом наређењу би начињена огромна пећ, учвршћена на четири гвоздена стуба; у њој је могло стати мноштво људи. И као некада Навуходоносор, он нареди да се та пећ усија, намеравајући да у њој спали не само ова два света мученика него и све хришћане које буде пронашао. А хришћани, не чекајући да их незнабошци хватају и бацају у пећ, сами заједно са женама и децом хитаху журно к пећи громко кличући: Хришћани смо! поштујемо Бога јединога!

У пећ најпре уђоше свети мученици Аникита и Фотије; затим и све мноштво хришћана, који се беху сабрали тамо, подигавши руке к небу и помоливши се, улетеше у пећ. И из пламена хришаћни клицаху: „Благодаримо Ти, свесилни Боже Оче, што си нас Јединородним Твојим Сином, Господом нашим Исусом Христом, сабрао на овај мученички венац; молимо Ти се, Свемилосрдни, пружи одозго руке Своје и прими душе наше у вечни покој који си уготовио исповедницима Твојим“. – И тако молећи се скончаше. А свети Аникита и Фотије остадоше три сата живи у тој усијаној пећи. Затим, помоливши се, предадоше душе своје у руке Божије. А када слуге гвозденим справама извукоше тела светих слугу Божјих, Аниките и Фотија, они видеше да су им не само тела остала неповређена од огња него им и коса беше потпуно нетакнута огњем. И многи од незнабожаца повероваше у Христа Бога нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.