ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети мученици Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест

Објављено 19/02/2016

Свети мученици Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест
Свети мученици Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест

У време царева Диоклецијана и Максимијана у свој римској царевини цароваше безбожна идолопоклоничка заблуда, и људи се као суманути просто такмичаху у служењу идолима. Нарочито када по свима градовима и местима стадоше стизати царске наредбе управитељима области и судијама, у којима се наређивало да се у одређене дане и празнике приносе дарови и жртве боговима. У тим наредбама обећавани су: царска благонаклоност, почасти и високи положаји у држави онима који усрдно служе боговима; онима пак који не буду хтели клањати се идолима и приносити им жртве, претило се прво – одузимањем имања, затим – стављањем на разноврсне муке, и – смртном казном. И велико гоњење хришћана беснијаше по целој царевини, и свуда царски намесници и уопште власти стараху се на све могуће начине да веру Христову потпуно истребе са лица земље.

У то време незнабожни цареви бише обавештени да се њиховим наређењима противе сва Велика Јерменија и Кападокија, и једнодушно верујући у распетога Христа и чврсто се уздајући у Њега хоће да се одцепе од римске царевине. -: Ова вест силно узнемири цара Диоклецијана, и он сазва ове своје велможе, и три дана од јутра до вечера саветоваше се с њима на који би начин потпуно искоренио хришћанство. У том циљу он најпре у Јерменији и Кападокији свргну с власти царске намеснике као неискусне и неспособне да добро управљају повереним им областима и да стишавају народно незадовољство, а на њихова места изабра два Грка, Лисија и Агрикола, људе сурове и свирепе. Ову двојицу он и постави над овим областима: Лисију повери чување и одбрану граница, а Агриколу – општу управу. Њима потчини и сву војску у овим областима.

Када ова два нова управитеља стигоше на место свога назначења, отпоче непоштедно убијање људи свакога узраста, и то без икаквог испитивања, само по најмањој клевети пакосних непријатеља хришћанских. Сваки дан трагаху за хришћанима, хватаху их, и предаваху их, крвожедним управитељима кар крволочним зверовима. Лисије који живљаше у граду Саталиону, чим би пронашао хришћане, људе или жене, подвргавао их је разним испитивањима и многим мукама, па их онда под јаком стражом слао везане Агриколу, који је живео у Севастији, да не би умрли у своме завичају и били по хришћански сахрањени од својих сродника и пријатеља, него да они, поубијани у туђем крају, остану без трага. Исто тако поступаше и Агрикол, шаљући Лисију у Сателион хришћане похватане у Севастији: јер они беху велики пријатељи и сложни једномишљеници, и беху се бедници договорили да хришћанима што више јада задају убијајући их ван њихових завичаја.

У то време живљаше у Саталиону врло угледан човек Евстатије. Мећу суграђанима својим он беше први по високородству и по чину. Војвода по чину, Евстратије се одликовао побожношћу, богобојажљивошћу и беспрекорним животом. Гледајући сваки дан велико гоњење хришћана, он туговаше и срце му се кидаше. Горко уздишући и плачући, и проводећи време у посту и молитви, он вапијаше ка Господу нашем Исусу Христу, да се сажали и смилује на слуге Своје, спасе их од беде и одврати од њих нагрнуло зло. При томе Евстратије и сам жељаше да уђе у подвиг светих мученика и да се удостоји постати учесник њихових мука; али, размишљајући о разноврсности мука и свирепости мучитеља, он се бојао. Напослетку он ипак одлучи да провери своју намеру на следећи начин: свој појас он Даде свом верном слузи и нареди му да га однесе у цркву Аравракијску, откуда и сам он беше родом; презвитер пак у тој цркви у то време беше Аксентије, осведочени слуга Божји; притом Евстратије даде слузи своме овакво упутство: да појас тајно положи у олтару, а сам да се сакрије у цркви и мотри ко ће први доћи и узети појас: ако га узме презвитер Аксентије дошавши на молитву, онда слуга, ништа му не говорећи, нека се врати дома; ако пак неко други од клира дође и хтедне узети појас, онда слуга нека то не допусти него нека одмах врати појас натраг.

Пошто посла слугу са таквим налогом, Евстратије донесе у души својој овакву одлуку: „ако појас узме сам презвитер, онда ће то бити знак да сам Бог хоће да Евстратије преда себе на муке за Христа; ако би га пак ко други хтео узети, то ће онда значити да не треба себе да предаје на мучење већ да тајно држи свету веру“. – Након мало дана врати се слуга и исприча господару своме да онога часа, када он положи појас у олтару, наиђе презвитер Аксентије, као нарочито послан, и ушавши у олтар узе појас. – Чувши то, Евстратије се веома обрадова, и лице му сијаше од радости, чему се веома чуђаше пријатељ његов Евгеније.

Убрзо после тога блажени Аксентије би ухваћен са другим хришћанима, испитан на суду и мучен, па бачен у тамниџу, и држан тамо у оковима. Затим опет би усред града устројено судиште на једној узвишици, и Лисије охоло седе на судијску столицу и нареди да се сужњи доведу из тамнице на саслушање. А свети Евстратије, дошавши у тамницу, моли све Христа ради оковане свете, да се помоле за њега, пошто и сам хоће да тог истог дана узме удела у њиховом подвигу. Тада сви свети сужњи, преклонивши колена, помолише се Богу за њега. Када завршише молитву, војници поведоше из тамнице на суд сужње, на челу којих иђаше Евстратије. Дошавши на судиште, чета војника по обичају стаде пред судијом. Лисије нареди да сужње изводе преда њ на суд једног по једног, оним редом као и на првом саслушању. Када отпоче суђење Евстратије рече:

„Према царској наредби, издатој раније, и сада на суду опет прочитаној, сви хришћани, ма где се налазили, подлеже суду. По тој наредби доведен је овамо Аксентије, муж одавно чувен својим пореклом и побожним животом, а сада још чувенији због показаног јунаштва и чврстине, помоћу којих објави себе слугом Христа, Цара Небескога. Стојећи на овоме суду, он се већ подвизавао подвигом бесмртности, судијо, и изобличио твоје безбожје, речима и делима премудро говорећи и јуначки муке трпећи. Од тога дана он као злочинац би метнут у тамницу; а данас ти нареди да га опет изведу на саслушање са светом дружином његовом. И ево, сви они стоје са мном, непоколебљиви и храбри духом и готови да посраме и потпуно развеју све лукаве замисли против њих> на које те тутка отац твој – ђаво!“

Чувши то, Лисије си збуни од неочекиване смелости Евстратијеве, па крвнички погледавши на њега гњевно и бесно хукну и повика грозним гласом: Никада ми се није десило да изречем тако строг суд као данас, када се овај одвратни грешник дрзнуо испричавати се преда мном! Нека се одмах скине с њега појас и војничко одело, и нека је свима знано да се он лишава чина који је досада имао! Затим нека, наг телом и конопцима везаних руку и ногу и прострт на земљи, продужи своју беседу!

Слуге хитно извршише наређење. Тада Лисије рече Евстратију: Не кајеш ли се због свог пагубног потхвата? Ако се кајеш, обасућу те благонаклоношћу и избећи ћеш казну. У сваком случају, пре мучења кажи ми своје име и постојбину, и изложи нам своју веру. – Светитељ одговори: Рођен сам у граду Аравраки; име ми је Евстратије, које на језику мога завичаја гласи Кирисик; а слуга сам Господара свих – Бога Оца и Сина Његовог Господа Исуса Христа и Светога Духа, од повоја научен сам клањати се овоме у Тројици Једноме Богу и веровати у Њега. – Лисије рече: Нека војници кажу колико је година овај у војсци. – Војници одговорише: Већ је двадесет седма година откако је као млад ступио у војну службу.

Тада Лисије рече исповеднику: Евстратије, ти сам видиш какву си муку навукао на себе својом непокорношћу. Остави се свога безумља! предомисли се и не упропашћуј своју част и чин, које си стекао тако дугим службовањем у војсци! призови милостивну силу богова и умоли царску кротост и човекољубље суда! – Свети Евстратије одговори: Одвратним демонима, и глувим идолима начињеним од људи, нико ко има здрав разум никада није сматрао за потребно клањати се. Зато се у нашим Светим Књигама каже: богови који нису створили небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11). – Судија на то рече: Онда, здрав разум има не онај ли који се клања Богу Распетоме, као што то чините ви препуни заблуде?! – Свети Евстратије му одговори: Да твоја духовна чула нису изопачена служењем сујети, и да душа твоја није сва погружена у умовање о земаљском, ја бих ти доказао да Тај Распети и јесте истинити Спаситељ и Господ и Саздатељ свеколике твари, који је пре векова у Оцу и који је Својом неисказаном мудрошћу оживео кроз препород омртвелост нашу.

У том тренутку силовити судија прекиде светитељу говор и рече: Нека овај безобразник буде конопцима обешен у ваздуху и нека се испод њега разгори огањ од кучина, а одозго нека га бију по леђима са три мотке, па нека онда води красноречиву препирку своју с нама!

Тако мучен, светитељ трпљаше дуго време, одоздо паљен а одозго свирепо бијен и кидан. Но и у таквим мукама светитељ не пусти ни гласа од себе, нити се измени у лицу, и изгледаше као да страда у туђем телу, тако да се и сам мучитељ веома дивљаше. Најзад Лисије нареди да попусте са мучењем и, осмехнувши се пакосно, рече мученику: Шта мислиш, Евстратије, хоћеш ли да ти мало ублажим болове од нанесених ти рана?

Рекавши то, мучитељ одмах нареди да се донесе слана вода помешана са сирћетом, па да се њоме обилно заливају ране мученику и снажно трљају оштрим цреповима. Но страдалац јуначки претрпе и ту муку, као да не осећа никакав бол. А мучитељ мишљаше да Евстратије помоћу неких мађија чини себе неосетљивим за болове. Тада му свети Евстратије рече: Стављајући ме на овакве муке, ти си ми и против своје воље учинио велико добро, јер си одагнао од мене маглу која се дизала у мени од телесне огрубелости душе моје, и учинио си ме победитељем над искушењима мог самовласног ума која ме одавно узнемиравају, и омогућио си ми да савладам све иападе страсти и немире душе; усред ратоборних напасти ти си сачувао унутрашњу чврстину мога духа, – залог бесмртног живота мог, где је за све верне сабрано богатство непропадљиво; и показао си ми пут скраћен и бестрастан, којим ја могу и у овом трошном телу постићи ангелски живот и наслађивати се вечности небеске. Сада знам да сам ја црква Бога Живога и Светога Духа који живи у мени. Стога: одступите од мене сви који чините безакоње, јер Господ чу плач мој, Господ молитву моју прими. Ваистину, душа ће се моја радовати о Господу, и веселиће се о спасењу његовом. Све ће кости моје рећи: Господе: ко је као Ти, који избављаш страдалца из руку силника, и ништега и убогога од оних који га упропашћују. Зато похитај, слуго ђавољи! немој изоставити ниједно од оруђа мучења што ти стоје на расположењу! испитај ме као злато у огњу, па још и јаче! Но у мени нећеш наћи омиљену ти поганштину којој ти служиш делима. Јер богови твоји су гадост која влада тобом и твојим безумним царем.

Мучитељ на то узврати: Изгледа ми да ти се од силних болова телесних пореметио ум, те зато и говориш многе бесмислице. Када би тај твој Бог могао, како ти кажеш, учинити тебе бесмртним, онда би те он избавио и од ових рана. Стога престани заваравати себе празним надама и сањаријама, и постарај се прихватити избављење које ти нудим. – Евстратије одговори: Хоћеш ли, ослепљених чула човече, поверовати да Богу моме ништа није немогуће? Пази и гледај на мене, кога мислиш умртвити и погубити помоћу мука измишљених тобом.

Тада сви погледаше у њега и посматраху га с великом пажњом; и гле, изненада красте од рана спадоше с тела његова као крљушт, и он постаде потпуно здрав, без икаквог трага од рана на телу његовом. И сви, видевши такво чудо, прославише Јединог Истинитог Бога. А Евгеније, Евстратијев пријатељ, суграђанин и савојник, кликну громким гласом: Лисије! И ја сам хришћанин! и проклињем веру твоју; и као господин мој Евстратије одбијам да се покорим царевој наредби и твојој вољи!

Лисије мучитељ се страховито разјари, и нареди да Евгенија одмах ухвате и поставе усред судишта, и рече: Испитивање свих ових захтева много времена и труда; међутим преда мном стоје народни послови које морам сада средити. Стога наређујем: овога чаробњака и мађионичара Евстратија, као и Евгенија, његовог једномишљеника, чврсто оковати у ланце. па бацити у тамницу заједно са другим хришћанима, и држати нх тамо до следећег ислеђења.

Рекавши то, Лисије устаде са свога места и прекину суђење. А свети, обрадован и толиком неустрашивошћу и трпљењем светог Евстратија и спасоносним чудом које Господ наш Исус Христос показа на њему, бише одведени у тамницу. Када уђоше у тамницу, они сви једногласно отпеваше псалам: Како је лепо и красно, кад сва браћа живе заједно … (Псал. 132, 1 …). И завршивши молитву седоше, а свети Евстратије их поучаваше и припремаше за предстојећи подвиг.

Тако прође тај дан. Ноћу Лисије нареди војницима да се спремају за пут, пошто је намеравао да путује у град Никопољ.

Док се војници припремаху, Лисије сам оде у тамницу, позва преда се Евстратија и, смешећи се лицемерно, рече му: Здраво, драги Евстратије! – Светитељ одговори: Свемогући Бог коме служим, нека те достојно награди за твој поздрав, судијо! – Лисије на то рече: О угаћању Богу се и старај; а сада прими чизме и обуј се, да би с нама весело кренуо на пут. – А те чизме беху гвоздене и изнутра начичкане дугачким и оштрим клинцима. Њих навукоше на ноге светом Евстратију, чврсто их кајишима притегоше уз ноге светитељу, па Лисије својим прстеном запечати кајишне чворове и нареди да светитеља воде за њим окована са другим сужњима, и да га целим путем бију и гоне да би што брже ишао. Сам пак Лисије са својим војницима иђаше испред њих. Кроз два дана они стигоше у град Араврак, постојбину Евстратијеву и Евгенијеву.

Када се они приближише Аравраку, сви житељи града изађоше им у сусрет, желећи да виде блаженог Евстратија. Али се нико од пријатеља и познаника не усуди да му приђе, бојећи се да не буде ухваћен, пошто беше познато да је погани мучитељ већ био издао такво наређење. На путу пак ка Аравраку живљаше неки Мардарије, човек простога порекла, средњег имовног стања, но потпуно задовољан тиме. Када провођаху Евстратија и друге хришћане он беше заузет прављењем крова на својој новој кући. Погледавши на спровођене свете сужње, он угледа међу њима као светлу звезду светог Евстратија, па сиђе с крова и рече својој жени по јерменски: Видилш ли, жено, властелина ове земље, познатог по свом пореклу и богатству, и у високом војничком чину? Видиш ли како све то он презре, и иде да постане жртва благопријатна Богу? Блажен је он, јер и у овом животу беше славан, а и у Владике нашег Христа добиће велику награду и биће удостојен неисказаног блаженства са анђелима. – Благочестива жена одговори мужу: Драги супруже мој, шта смета теби да и ти пођеш путем којим он иде и да се заједно с њим удостојиш свете кончине, да би на небу био заступник мени и нашој малој деци и свему роду твоме? – Мардарије јој рече: Дај ми обућу, да пођем жељеним путем.

Она му с радошћу брзо донесе обућу. Обукавши се, обувши се и опасавши се, Мардарије загрли два мала синчића своја, па се окрену истоку и помоли се Богу говорећи: Владико Боже, Оче Сведржитељу, и Господе Исусе Христе и Свети Душе, Једно Божанство и Једна Сила, помилуј ме грешнога, смилуј се и буди чувар овој слушкињи Твојој и дечици овој, заштитниче удовица и хранитељу сирочади! јер ја, Владико, с великом радошћу и свим срцем идем к Теби! – Рекавши то, он пољуби децу своју и рече: Буди здрава, жено, и не тугуј, нити плачи, него се радуј и весели, јер тебе и децу нашу и душу своју полажем у руке Свемогућем и Свеблагом Богу нашем!

Рекавши то, он хитно изађе из куће, радосно праћен својом женом. И оде к угледном грађанину Авракинском Мукарору, човеку богатом и високога чина, поздрави се с њим и рече му: Ево ја идем к пријатељу и рођаку твоме Кирисику; и ако буде угодно Богу, бићу му сапутник и заједно с њим ући ћу у лодвиг мученички. Стога буди после Бога заштитник мојој жени и мојој деци у овом животу. А ја, ако нађем милост у Бога, помоћи ћу ти у онај дан када сви ми предстанемо Њему, и ти ћеш добити награду своју. – Благочестиви Мукарор му одговори: Иди с миром, чедо моје! пређи тај дивни пут, и не брини ништа: ја ћу испунити жељу твоју, јер ћу бити родитељ жени твојој и дечици твојој.

Тада се Мардарије опрости са Мукарором, па оде и сустиже свете близу самога града. И онда громко викну к светоме Евстратију: Господине Кирисиче; као што овца хита к своме пастиру, тако и ја прибегох к теби, желећи да вам свима будем сапутник. Стога прими мене, и причисли ме светој дружини твојој, и приведи ме, мада сам недостојан, к мученичком подвигу, да бих и ја постао сведок Господа Христа. – Затим он још громче узвикну: Чујте, слуге ђаволове, чујте: и ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије.

Тада војници шчепаше Мардарија и везаше, па га са осталим хришћанима вргоше у народну тамницу, о чему и Лисија известише. А Лисије, рикнувши као лав, одмах седе на судијску столицу. Војници, по обичају, стадоше доводити хришћане из тамнице. Доведен би и свети Аксентије – наг и конопцима свезаних руку; остали хришћани сужњи стајаху и гледаху. Судија рече светитељу: Аксентије, избављајући нас од напора а себе од мучења, кажи нам, јеси ли оставио своју узалудну и убитачну непокорност и вратио се к милостивим боговима нашим? – Свети Аксентије одговори: Чуј} Лисије! кунем се Истином која је изнад свих и свега и провиди све и сва, да ће мој ум неизменљиво знати Једнога Бога и ја ћу се само Њему поклањати, па макар ми ги задао хиљаде и хиљаде рана и ставио ме на муке, веће од пређашњих. Погубио ти мене мачем или огњем, свеједно, ти никада нећеш бити у стању да измениш моје мисли. Зато, чини одмах што хоћеш.

Тада мучитељ изрече оваку смртну пресуду: „Аксентије, који после многих мучења и надаље остаје упорно и несавитљиво при своме пагубном безумљу, нека буде лишен живота посечен мачем. Ово извршити у пустом месту у непролазној шуми, да се бедно тело његово не би удостојило доличног погреба. А онај што се недавно придружио сужњима, нека буде доведен овамо на средину, да одмах добије почаст коју иште“.

Док војници раскиваху окове што беху на светом Мардарију, он говораше светом Евстратију: Господине мој Кирисиче! молим те, моли Бога за мене и научи ме шта да одговарам пагубном човеку том, да тај свирепи мучитељ не превари мене, човека проста и нешколована. – Свети Евстратије му рече: Брате мој Мардарије, ти стално говори једно исто: „хришћанин сам“, „слуга сам Христов“; и ништа друго не одговарај, ма шта ти он говорио или чинио с тобом.

Када војници доведоше Мардарија пред Лисија, они рекоше: Ево недавног сужња. – Лисије рече: Нека каже своје име, завичај, занимање и место живљења, и које је вере. – Мардарије одговори: Хришћанин сам. – И на сва питања иследника односно имена и завичаја, он продужи клицати: Хришћанин сам! слуга сам Христов! – И тако дуго питан, он ништа друго не одговараше сем: Хришћанин сам! слугам сам Христов!

Судија Лисије! видевши његову простоту и непоколебљивост, нареди да му сврдлом пробуше глежње на ногама, провуку конопце кроз глежње, па главачке обесе и сво му тело буше и опаљују усијаним гвозденим шипкама. Дуго висећи тако и мучен, Мардарије најзад даде гласа од себе кликнувши: „Господе, благодарим Ти што ме удостоји ових блага! Жудео сам да будем спасен Тобом, и волео сам то свим срцем. Прими душу моју у миру“. – Рекавши то, он предаде дух.

Када тело Мардаријево уклонише с мучилишта, судија Аисије рече: Нека буде сад доведен Евгвније из Сатале, који се дрзну ући овамо у време саслушања Евстратија. Ја не тврдим да је он хришћанин, као што они брбљају, али налазим да је он врло незгодан човек. – Када Евгеније предстаде суду, службеници рекоше: Ево Евгенија! – Судија рече: Кажи ми, свепогани човече, какав те зли дух натутка и подстаче на толику дрскост, те нас ти онако бестидно укори, ни у шта не сматрајући садашњу строгост суда? – Свети Евгеније одговори: Мој Бог који обезоружава обожаване тобом демоне; ето, Он ми даде силу и дарова ми смелост и слободу речи, да попљујем твоју бедастост, смрдљиви псу, сасуде Сатане, који ће зајеДно с тобом бити предат на погибао. -. Мучитељ повика: Одрезати му безобразни језик, одсећи му обе руке, и пребити му голени, да би се покорније понашао пред нама! – А кад ово наређење привођаху у дело, свети Евгеније предаде дух своју Богу.

Убрзо после тога Лисије једном изађе ван града да изврши смотру над војском. У време те смотре, када сваки војник показиваше како влада оружјем, један од њих, по имену Орест, висок растом и диван по сиољашњости, би по своме чину позван да предстане Лисију. Угледавши га, Лисије га похвали, назва га „правим војником“, и наложи му да копљем гаћа у мету. Када Орест подиже руку и замахну копљем, златни крст који је он носио на грудима појави се при замаху испод одела, тако да то видеше сви, и сам Лисије. Орест би одмах позван да приђе Лисију, који ухвати руком крст његов на прсима, и држећи га упита: Шта је ово? Еда ли си и ти од оних који следују Распетоме? – Орест одговори: Ја сам роб Распетога, Господа мог и Бога; и ово знамење Његово носим на себи ради одгоњења свих зала што наилазе на мене. – Тада Лисије рече: Нека и овај изврсни војник буде свезан са подсудним Евстратијем, и нека му буде сапутник до Никопоља, где ће у своје време они бити саслушани.

Када Лисије допутова у град Никопољ, велико мноштво војника из пука који је у том граду био дође к Лисију, и сви једногласно клицаху: Лисије! и ми смо војници Господа нашега Исуса Христа: чини с нама што хоћеш! – Лисија то најпре уплаши, јер се бојао да то није нека завера против њега. Али затим угледавши где они скидају са себе појасеве и сами себе предају као овце, нареди да их све свежу и баце у тамницу. У себи пак Лисије размишљаше како да их погуби, а да притом не изазове неки метеж међу њиховим суграђанима или рођацима. Но више свега он се бојаше Евстратија, да се, када га буде мучио, поново не деси чудо слично првоме, и на тај начи^н не само хришћане утврди у вери него и незнабошце одврати од служења идолима и обрати их у своју веру. Са тог разлога Лисије донесе одлуку да сутрадан упути светог Евстратија и светог Ореста у град Севастију к намеснику Агриколу.

Сутрадан он тако и поступи. Притом он написа Агриколу овакво писмо: „Његовом велељепију намеснику Агриколу војвода Лисије жели здравље. Божанствени цареви наши, не знајући у свој васељени никога ко би могао боље од тебе испитивати оно што је непознато, дадоше ти власт да управљаш овим земљама, јер јасно знају да ти и дане и ноћи проводиш у пожртвованом сређивању народних послова, и да ће сан пре успавати неуспављиве звезде него твоје очи док не урадиш оно што си предузео урадити на општу корист. Једном речју, пошто они једино у теби нађоше велике особине, то те и одликоваше овом великом чашћу коју сада поседујеш. Стога и ја, сведок толиких изванредних особина твојих, упућујем к теби овог сужња Евстратија, који силно болује хришћанством, нарочито што ја не бих у стању измислити нешто што би га могло одвратити од његове заблуде. Иако он би с моје стране удостојен почасне дужности над подручном ми војском, он се страховито погорди и зададе нам много јада. Прибегавао сам и претњама, али он у својој охолости предсказује будућност, соколећи себе својим враџбинама. И мада је видео друге стављане на муке, ипак се не остави своје дрскости, па и саме муке сматраше пре за срећу неголи за мучење. И ето њега и с њим Ореста, који је исте мисли с њим, шаљем твоме премудром суду, држећи се царских наређења“.

Узевши ово писмо, и записнике о саслушањима светих мученика, и свете сужње, војници кренуше на пут. Путујући, свети Евстратије и Орест певаху: Путем заповести твојих трчим, Господе … Уразуми ме, и научићу се заповестима твојим (Псал. 118, 32. 73). – А после молитве Евстратије упита Ореста: Брате Оресте, реци ми како је скончао свети Аксентије и на ком месту? – Свети Орест стаде казивати: Пошто му би изречена смртна пресуда од стране судије, он мољаше војнике који га поведоше са судишта да му допусте да се види с тобом и да ти да последњи целив. Но нико му не хте испунити жељу, пошто беше време ручку и слуге стомака хитаху да што пре изврше наређење, и зато одмах поведоше Аксентија у шуму, на место звано Орорија. Путем светитељ певаше псалам: „Блажени који су беспрекорни за пут, који ходе у закону Господњем“ … И отпева цео псалам до краја (Псал. 118, 1-176). Затим преклонивши колена помоли се, па пружи руке као примајући неки принос, и рекавши, „амин“ обазре се унаоколо, и видевши ме где стојим близу позва ме к себи и рече ми: „Брате Оресте, кажи господину Евстратију да се помоли за мене, и да ће ме он ускоро стићи, и ја га очекујем“. – Затим му одсекоше главу, пошто претходно разјурише све које подозреваху да су хришћани. Свето пак тело његово ноћу украдоше презвитери Аравракиски. Но не нашавши главу његову, они стадоше плакати и молити се Богу, да им Он покаже где је глава светог мученика. И по промислу Божјем, на једноме храсту загракта гавран; презвитери пођоше по његовом гласу и нађоше светитељеву главу на разгранатим гранама тога храста где сећаше гавран. Узевши је, презвитери је приложише к телу светог мученика, однесоше на место чисто и чесно, и тамо погребоше.

Чувши то, свети Евстратије плака, и помоливши се Богу рече Оресту: Постарајмо се и ми, брате, да пођемо у стопу за светим Аксентијем.

После пет дана свети мученици, вођени од војника, стигоше у Севастију, и намесник Агрикол, добивши Лисијево писмо, предаде сужње најсигурнијој стражи. Наредног дана пак он седе у присуству народа на судијском месту на тргу и нареди да хришћане доведу пред њега. Сав се град беше сабрао да види подсудне сужње. Агрикол нареди да се најпре на сав глас прочитају Лисијево писмо и заиисници претходних саслушања доведених сужања. Пошто то би прочитано, Агрикол рече: Не мислн, Евстратије, да те и овде очекују мучења каква си претрпео од Лисија; боље ти је покори се зараније наредбама царским и при!неси боговима жртву, да не би погинуо страхотном смрћу. – Свети Евстратије га упита: Важе ли закони и за цареве, или не? – да, одговори намесник, јер и цареви држе се закона. -Онда значи, узврати на то свети Евстратије, за тебе закони постоје само на хартији, а не важе у стварности. – Зашто тако говориш, безбожна главо? упита намесник. Ко се и када усудиопротивити се ма у чему законима?

Свети Евстратије одговори: У царским законима ми читамо следеће: Нека се насиље не чини ни речју ни делом, и нека се народом управља првенствено помоћу саветовања. Неопходно је једно од двога: или да властодржац саветује потчињеног желећи добити од њега оно што треба; или да потчињени, раније упућен у оно што треба, слободно и добровољно извршује наређења закона. Поред тога, у законима се налази и ово: Наређујемо да судија суди сједињујући строгост с милосрђем, те да они којима се суди не би због строгости судијине омрзли судију и постали му непријатељи, нити пак да газе закон уздајући се у судијину снисходљивост. Је ли тако написано, судијо, или не? – Да, тако! одговори намесник. – Онда те молим, рече светитељ, држи се тога и када мени судиш. – Намесник одговори: Потребно је чврсто се држати закона и односити се према њима с дужним поштовањем и кад си у питању ти и кад је у питању сваки други. – Онда молим те, примети светитељ, нека твоја строгост буде сједињена с милосрђем, и ти, као мудрији од свих, благоволи радије слушати савете неголи саветовати, паметно претресајући сваки предмет. У противном случају, ти без икаквог премишљања и без обзира на законе – мучи, убијај, чини што хоћеш.

Говори смело и слободно што хоћеш, одговори намесник, суђење ће се обављати више саветовањем него застрашивањем. – Свети Евстратије упита: Којим боговима принети жртву, већим или мањим? – Прво Зевсу, одговори намесник, па онда Аполону и Посејдону. – Свети Евстратије упита: Од којих сте мудраца, или приповедача, или пророка чули ви да се треба клањати Зевсу и осталим тобожњим боговима? – Намесник одговори: Од Платона, Аристотела, Хермеса и других философа, које кад би ти знао, ти би њихов спомен, Евстратије, почитовао као мужева божанствених и дивних. – Свети Евстратије на то рече: Њихова ми учења нису непозната, пошто сам се од младости бавио њима и добро изучио јелинске науке и уметности. Иако наредиш, почећемо најпре са Платоном.

Намесник се стаде позивати на Платоново дело „Тимеј“, из кога се тобож јасно види да Платон усрдно почитује незнабожачке богове и богиње. Евстратије пак на основу тог истог Платоновог дела доказа да Платон јавно и силно осуђује самога Зевса, кога незнабошци сматрају господарем богова и људи, неба и земље, и тврди да је Бог извор и виновник свакога добра; а Зевс, према незнабожачким баснама, ни најмање није био такав. При томе светитељ указиваше на разне незнабожачке басне; а навођаше исто тако и речи најзнаменитијих песника: Хомера и Есхила. Кроз све то показујући и доказујући да Зевс није Бог.

Ја трпим твоју дрскост, рече на то намесник Евстратију, због своје философије. А ти ми сада кажи, како можеш сматрати и веровати да је Бог онај који је у ствари био човек, и као човек осуђен и распет на крсту? – Светитељ одговори: Ако пристајеш да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу те прво упитати о неким стварима за које сам се спремио да те питам, па ћу ти затим изложити по реду све о чему ме питаш. – Игемон одговори: Дајем ти потпуно право да говориш све што желиш. – Евстратије продужи: Сваки човек здравога ума треба да замишља Бога као биће праведно, непостижно, неописано, неизразиво, неизменљиво и које Својим Божанским својствима превазилази све и сва. Не изгледа ли то и теби тако, премудри судијом? – Да, тако мислим и ја, одговори судија. – Реченоме треба додати и то. примети светитељ, да у Богу нема никаквог недостатка и несавршенства, и да је Он у свему савршен. – Нема сумње тако је, сложи се Агрикол. – Шта онда? настави Евстратије, хоћемо ли рећи да постоје још и неки други богови и имају савршену и нетрулежну природу? Но то би било бесмислено: јер када би им макар и најмање недостајало од блаженог савршенства Божанског, онда они, мислим, већ не би били достојни да их људи сматрају за богове. У Богу нема никаквог недостатка, као што раније рекосмо, и Њему треба да верују и да се поклањају сви људи. – Заиста је тако, потврди Агрикол. – Шта онда? питајући се продужи Евстратије. Да ли се ти многи.богови налазе унутар тих нетрулежних и бесмртних, Божанству својствених блага? И будући само различне пројаве једнога бића, да ли се стичу у Божанству као у једној тачки? Али онда нека се не говори да су то разни богови, велики и мали, већ Један Бог, који је по несравњивој свемоћи Својој један и има име Божанства, а не као што ви мислите да један бог живи на небу, други на земљи, трећи у мору. Није ли тако, судијо?

Не будући у стању одговорити, царски намесник Агрикол ћуташе дуго. Најзад једва проговоривши рече: Остави своја расуђивања и превиспрену многоречивост, и одговарај само оно што те питају: како ви сматрате Богом Распетога? – Свети Евстратије одговори: Почећу речима вашег стихотворца Хезиода: У почетку беше Ереб и Хаос, тојест мрак и водна бездна. А када је Бог средио и украсио свет, створивши га не из већ препостојеће материје већ приводећи га к бићу из небића, онда је Он створио човека по слици и прилици Својој. Но зли анђео, који је имао власт над сабором других анђела, по својој вољи одступи од Сатворившег га, и надувши се гордошћу отпаде од свога чина и би прогнан с неба Богом. Човека пак Бог настани у рају, давши му заповест која га је учила послушности: да изобилно користи сва блага раја, само да се не дотиче једног дрвета и не једе од његовога рода. Такав подвиг Бог одреди човеку, да човек не би нарушио заповест Божју и пошао за ђаволом који у свему плете замке човеку; и да би човек посрамио врага који му завиди на великој части, и могао постати бесмртан пребивајући у нетрулежности. У противном случају човеку се неће допустити да и надаље живи у рају, него ће бити истеран из раја, и умрети пошто поживи неко време на земљи. А зли ђаво, наоружавши се завишћу против човека, све своје лукавство упери на њега и преко змије превари жену првога човека, а помоћу жене наведе и њега самог на нарушење заповести, због чега би изгнан из раја Богом и осуђен на муку, зној и трулежност. И тако, свезлобни ђаво однесе победу, и хваљаше се што човека узе под своју власт због греха његова. И када се касније род људски умножи, мучитељ ђаво се стараше да сваку душу пороби себи. И пошто већина људи паде у безакоње, Бог потопом погуби свет, а сачува праведнога мужа Ноја који се јуначки борио противу злобнога ђавола, и остао непобеђен од њега и спасао се у ковчегу заједно са женом и децом. Успоставивши после потопа земљу у првобитни облик, Бог настани на њој Ноја као новог житеља њеног. Прође много година, људи се опет намножише, и поново узрасте свако безакоње међу њима, и сви они побеђивани гресима подпадаху под смрт, и оковани налажаху се у аду, вучени у погибао лукавим ђаволом. Тада Саздатељ наш Бог, сажаливши се на нас и не хотећи оставити без помоћи дело руку Својих, испрва дарова мудрост јелинима, да би они познали свесилнога Бога и савладали противника свог ђавола. Но они, премда се наизглед унеколико уразумише и приближише путу истинског богопознања, ипак им расуђивања беху у измаштаним речима и они упадаху у заблуде својих предака, . побеђени вером у лажне богове, и лутајући далеко од пута истине, отиснуше се у још веће незнабожје. Но и при томе велика сила милосрђа Божјег не допусти људима лежати у паду, и Бог им даде закон, посла пророке и на разноврсне начине показа пут спасења народу Јеврејском. Али и поред тога људи постајаху све гори, и опет понављаху грехе својих праотаца, и сви подлежаху смрти због греха. Напослетку, Господ наш Бог – Реч благоволи примити подједнак с нама подвиг и јавити нам победу над противником – ђаволом, поставши нам сличан у свему: Он понизи себе примивши обличје слуге, роди се од Дјеве остајући неизменљив по Божанству и постаде Јагње да обезоружа вука – ђавола. Искористимо сада, судијо, једно поређење које доликује моме излагању: ако ти, управник овога града, угледаш медведа или другог страшног звера где иде на твој град, и пошаљеш слугу свога да га убије, и он, извршујући твоје наређење, изађе против звера, али невичан и слаб и неумешан падне мртав у борби са звером и буде поједен, -зар би се ти решио наредити другоме слузи, исто тако слабом и неискусном, да ступи у борбу са звером? И зар ти, ако си јак и силан и умешан борити се са звером, не би сам изишао против њега као искусан и храбар борац, и убио га: И то изашао не као господин већ као прост слуга, само који уме да се бори? Примером пак својим ти би, нема сумње, научио и остале слуге своје да на такав исти начин побеђују и убијају силовите зверове када се сретну са њима. Тако и Господ наш, Спаситељ свију, када слуге Његове у борби с ђаволом падоше побеђени и сатрвени, сам, по неисказаном милосрђу Свом, понизи Себе сишавши у Пречисту и Свебеспрекорну Дјеву и узевши обличје слуге и све немоћи тела нашег осим греха; и изишавши на поприште овога живота Он добровољним и премудрим смирењем прикри Себе од свепоквареног ђавола, и победи га када ђаво нападе на Њега као на простога човека, и Својим спасоносним страдањем крсним разори сву силу вражију, учећи нас да се и ми, гледајући на Његов подвиг, на такав исти начин боримо са ђаволом и савлађујемо силу његову. Он дакле сам узе на Себе грехе, страсти наше, а нама дарова Своје бестрашће, васкрсе држане у аду, и даде нам могућност да постанемо чеда Божија имајући непобедиву руку Његову и надајући се венцима за подвиге. У телу дакле бивамо побеђени, али духом побеђујемо; подложни смо трулежности и смрти, али смо у исто време нетрулежни и бесмртни: стога се клонимо ваше неуздржљивости и скотског живота, а иштемо ангелски живот и вечно постојање. Ми не гледамо доле, као стока, нити смо људи зверских нарави; напротив, ми гледамо на небо, и налазећи се у телу ми подражавамо живот Бестелесних бића. Позната нам је и непрестана борба духа нашег са телом; а разумом мудрим и смерним ми одвраћамо себе од привезаности смртном телу овом, и упорно одбацујући његово сладострашће и похотљива стремљења ми се стално учимо узлазити мишљу к небу и трпљењем и уздржањем умртвљивати удове тела нашег. Ми се хранимо размишљањем о чистом и пречистом Господу нашем, и из нас се лије реч јасна, и дејствује у нама без препреке разумна сила. Та и друга већа блага дарова нам Бог обукавши се сам у човека. Међутим ви сте, као што је свима познато, поробили себе телу; а поробивши себе телу ви називате боговима оне који, по вашим предањима, починише нечиста и срамна дела, зидате им храмове и обожавате их. Ви се туђите општења с небом, и даноноћно сте узнемирени, не само бојећи се какве било несреће него упорно иштући привремену срећу и на јави маштајући као у ону. Ви не само телом него и душом умирете на вечну погибао; а ми смо од Господа нашег Исуса Христа научени: да ће тело наше, иструлело и претворено у прах по свеопштем закону трулежности и смртности, опет оживети сјединивши се с душом и добити природу нетрулежну. – Све ово ја ти укратко изложих, да би се ти, научивши се истини од мене, одрекао лажних богова својих.

Царски намесник Агрикол стрпљиво саслуша до краја мудру реч светог Евстратија, и онда рече: Ми немамо право да претресамо одлуке и жеље царева него смо дужни покоравати се њиховим законима и извршивати њихова наређења. Зато остави непотребну многоговорљивост, па приступи и принеси жртву боговима. У противном, бићеш стављен на такве муке, о којима никада ни чуо ниси. – Свети Евстратије га на то упита: Зашто си нас онда навео на толики узалудни напор, и ниси нас почео мучити раније?

Тада мучитељ нареди да се донесе гвоздени кревет, силно ужеже, па на њега најпре положи свети Орест; а светом Евстратију рече: Ти треба прво на Оресту да посматраш муке које те очекују, па потом ћеш сам бити стављен на њих. – Међутим свети Орест, приступивши к усијаном кревету, уплаши се, и гледајући у светог Евстратија рече: Моли се за мене, јер се помисао мој уплаши. – Свети Евстратије му одговори: Не падај духом, брате Оресте, јер све ово само изгледа страшно и мучно. У самој ствари пак ти нећеш осетити никакав телесни бол, ако само смело и са надом у Бога легнеш на усијани одар, јер ће нам сам Господ бити помоћник и заштитник. Сети се храбрости светога Аксентија и осталих светитеља, и не буди ниже њих: јер овдашње муке брзо се завршавају, и на небу нас очекује вечна награда.

Чувши то, свети Орест смело и јуначки скочи на усијани одар, стаде На њему, прекрсти се и одмах леже, и целим телом испружи се на ужареном одру. Затим громко кликну: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој! – И предаде Господу свету душу своју. А свети Евстратије викну: Амин!

Одмах затим намесник Агрикол нареди да светог Евсгратија одведу у тамницу. Евстратије у тамници, помоливши се по обичају Богу, призва слугу свог што беше с њим и рече му: Чедо моје, донеси ми хартију да напишемо завештање, јер се надам да ћу сутра и ја. предстати Господу мом Христу. – Када хартија би донесена, он написа завештање у коме изрази жељу: да тело његово буде пренесено у град Араврак, и да се нико не усуди узети што од његових моштију, него цело тело положити на месту званом Аналикозора, заједно са светим Аксентијем, Орестом, Мардаријем и Евгенијем, јер ови светитељи заклеше светог Евстратија да иосле њихове кончине тела њихова буду нетронута положена заједно са његовим телом. Сва имања пак своја свети Евстратије завешта на издржавање црквених служитеља; а за покретну имовину своју нареди: да се половина раздели ништима и убогима, а друга половина да његовим сестрама. Наложи он у свом завештању и то: да се робови његови пусте на слободу, и свима им одреди награде.

Написавши завештање, свети Евстратије проведе сав дан постећи се и сву наредну ноћ молећи се. Епископ пак града Севастије блажени Власије, који се у то време крио због гоњења хришћана, дође те ноћи к светом Евстратију давши злато стражарима. Јер он беше чуо о великој премудрости Евстратија и о томе како он посрами царског намесника и његове богове. Ушавши у тамницу, епископ паде ничице и поклони се светитељу, говорећи: Блажен си, чедо Евстратије, што те свемоћни Бог толико укрепи. Молим ти се, помени и мене у молитвама својим. – Свети Евстратије одговори: Немој се клањати мени, оче духовни, него имајући у виду твој чин, ти од нас мирјана очекуј дужно поклоњење теби.

Затим они седоше, и Евстратије рече епископу: Пошто ћу, по вољи Божјој, сутра у трећи час дана предстати Господу моме Христу, како ми то би јасно откривено, то узми ово завештање моје и прочитај га. – Када епископ прочита завештање, светитељ замоли њега и клирике што беху с њим да се потпишу испод завештања; притом закле епископа да он сам узме тело његово и светога Ореста, да их однесе и погребе на месту означеном у завештању, и да се постара извршити и све остало написано у завештању, обећавајући му за његов труд и бригу награду у будућем животу од Господа нашег Исуса Христа. Затим слети Евстратије моли епископа да га удостоји причешћа Божанским Тајнама, пошто се откако је узет на мучење није причестно том Светињом. Када дакле би донесено све потребно за служење, и извршена Бескрвна Жртва, свети Евстратије приступи и прими тај Небески Бисер. И изненада у тамници сину светлост као муња, и чу се глас који говораше: „Евстратије, сјајно си се борио. Стога крени и узиђи на небеса да примиш венац свој“. – Овај глас чуше сви присутни, и од страха падоше ничице на земљу. И сву ту ноћ проведе епископ са светим Евстратијем, наслађујући се разговором с њим. А када заруди зора он оде, обећавајући да ће привести у дело све што је написано у завештању.

Пошто овлада дан, намесник Агрикол седе на судишту, на обичном месту усред града, и нареди да доведу светог Евстратија. Када Евстратија доведоше, намесник га призва к себи и тајно му рече: Евстратије, сведок ми је свевидећа правда да ме срце силно боле због тебе, пошто нећеш да се покориш царском наређењу. Но, бар пред народом, направи се као да си једне вере с нама, и само се привидно поклони боговима, а у себи веруј и моли се Богу твоме, и Он ће ти опростити то што си учинио не по својој вољи него по приморавању. Не жели погинути као какав злочинац, ти, човек толико учен и мудар. Да мени самом не прети опасност, ја ни ово не би захтевао од тебе. Ја сам погубио многе твоје једноверце, и ни на једног се не сажалих; а тебе веома жалим и штедим, и због тебе сву ноћ не заспах, обузет великом тугом. – Не брини се о томе, одговори му свети Евстратије, нити срљај у опасност због мене, него чини оно што ти је наређено од твојих царева. Ја се ни притворно, нити на било који други начин, нећу поклонити боговима твојим, него ћу Бога мог исповедати пред свима и славити Га међу свима. Буди уверен да муке на које ме будеш ставио, биће за мене блаженство; и ако хоћеш, провери то на делу.

Намесник покри лице рукама и дуго плакаше, тако да то примети и сав присутни народ. И свима би јасно да је намеснику жао невиног Евстратија, и сви стадоше плакати и ридати. Велико ридање настаде и по целоме граду. Напослетку свети Евстратије рече судији: Свевишњи Бог нека уништи злоковарну препреденост оца твог Сатане! Јер Сатана измисли овај плач на искушење мени, да би ми створио препреку на путу ка предстојећој ми награди. Чини што хоћеш, јер сам роб Господа Христа, и противим се царском наређењу, и гнушам се одвратних идола: одвратни су ми и идоли, и они који им се поклањају.

Агрикол намесник видевши Евстратијеву непоколебљиву оданост хришћанској вери и његову велику љубав према Христу, једва беше у стању изрећи ову коначну пресуду о њему: „Евстратија, који се не покори царском наређењу и не хте принети жртву боговима, наређујем сажећи, да би за своју упорност погинуо у огњу“. – Изрекавши то, он устаде и хитно се удаљи у судницу.

Вођен на спаљење, светитељ се громко мољаше овако: „Величајући величам Те, Господе, јер си погледао на смирење моје и ниси ме оставио у рукама вражијим, него си спасао од невоља душу моју. И сада, Владико, нека ме покрије рука Твоја и нека дође на ме милост Твоја, јер се помете душа моја и пати при изласку свом из овог бедног и гадног тела мог. Нека је никада не сретне лукави умишљај противника и не саплете је у тами за незнане и знане грехе, које починих у животу овом! Буди ми милостив, Владико; и нека душа моја не угледа мрачно обличје злих демона, већ нека је приме Ангели Твоји светли и пресветли! Прослави Име Твоје Свето, и силом Твојом узведи ме на Божанско Судиште Твоје! Када ми се буде судило, нека ме не прими рука кнеза овога света, да би ме грешника ринула у дубину пакла, него ми предстани Ти и буди ми Спас и Заступник, јер ова телесна мучења јесу радости за слуге Твоје. Помилуј, Господе, оскврњену страстима овога живота душу моју, и прими је очишћену покајањем и исповедањем, јер си благословен кроза све векове. Амин.

Када светитељ заврши молитву, и пећ беше већ страховито усијана, он начини крсни знак и уђе у пећ, певајући и говорећи: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! – И тако он у миру предаде дух. Огањ не повреди свето тело његово, нити се косну иједне длаке на њему. Сконча свети мученик Евстратије у тринаести дан месеца децембра. А блажени Власије, епископ Севастијски, узе мошти светих мученика Евстратија и Ореста и уради све што беше написано у мучениковом завештању, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Јединога у Тројици Бога, коме слава и моћ вавек. Амин.