ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Свети Атанасије Велики

Објављено 04/02/2016

Свети Атанасије Велики
Свети Атанасије Велики

Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, – то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.

У то време у Александрији је патријарховао свети отац наш Александар. Деси се да он са једне узвишице посматраше морску обалу, и виде децу где се играју. Загледа се у њих, и зачуди се када виде како Атанасије врши крштење. И нареди да му сву децу доведу. И питаше их какве су се то игре играли. Они, као деца, прво се бојаху, а затим испричаше све, како Атанасија поставише себи за епископа, и како он крсти јелинску децу. Патријарх их подробно испитиваше на који су начин обавили крштење, и каква су питања стављали пред крштење и шта су ови одговарали. И дознаде да су све обавили по закону вере наше. Пошто се посаветова са својим клиром, патријарх признаде то крштење за истинско и правоважно, и изврши миропомазање крштене деце. А Атанасијеве родитеље дозва к себи и препоручи им да своје дете добро васпитају и отшколују, па кад одрасте да га опет доведу к њему, или боље: к светој Цркви. Јер патријарх беше прозрео у њему Божји дар. Тако уствари и би. Пошто Атанасије довољно изучи школе, и проучи сву светску философију, но још више божанску науку Светог Писма, његови га родитељи доведоше пресветом патријарху Александру, као Ана Самуила, и поклонише га Богу. Патријарх га убрзо уврсти у клирике. И као храбар војник, он се измлада стаде борити са јеретицима. А како се с њима борио, и шта је све од њих претрпео, то се не може ни описати. Али не можемо прећи ћутке преко неких његових нарочитих подвига и дела.

У то време је беснео са својом јереси безумни Арије, и својим убитачним учењем потресао сву Цркву. Поводом тога је у Никеји одржан Први Васељенски Сабор, на коме су свети оци проклели Арија и избацили из Цркве Христове. А би осуђен и на заточење. Али он, лукава змија, иако сатрвен и једва жив, ипак не одустаде од своје злоће. Јер преко ученика и једномишљеника својих та змија витлаше репом својим, изливајући свуда отров јереси. А код цара имађаше многе браниоце своје, нарочито Јевсевија, епископа никомидијског, и друге аријанске епископе. Преко њих је Арије радио да код Константина Великог издејствује себи помиловање, како би се из заточења слободно вратио у Александрију. Јевсевије је лукаво објашњавао цару како Арије не учи и не проповеда ништа супротно и несагласно са учењем Цркве, него је посреди завист епископа према Арију. Јер се међу њима води чисто схоластичка препирка о речима a не о вери. А цар, проста и незлобива срца, не познавајући јеретичку препреденост и лукавство, поверова лажи. И нареди: да се престане са препиркама и свађама око речи, да не би било раздора у Цркви. И не размишљајући, даде помиловање Арију да се врати у Александрију на своје место. И тако се погани јеретик, на зло целе Цркве, врати у Александрију.

Повратак Аријев у Александрију ожалости и заболе православне, нарочито светог Атанасија, као Христовог ратника и јаког заштитника правих предања побожности. Тада он већ беше архиђакон. И он гоњаше онога вука богомудрим језиком и списима, изобличавајући злочинство његово. И потстицаше пресветог архиепископа свог Александра да пише цару, а и сам писаше с њим, да је крива царева простодушност, јер је поверовао јеретичким обманама и бајкама, и Арија, који се одрекао праве вере и који је одбачен од самог Бога и свих светих отаца, прима, и допушта му да потреса мирне крајеве отаџбине. А цар, наговорен од јеретика Јевсевија, отписа им врло оштрим речима, претећи им да ће их лишити чина, ако не умукну. Ово пак учини благочестиви добри цар, не као роб јарости, нити као љубитељ аријанства, него из ревности, иако ревности не по разуму. Јер је желео да не буде раздора у Цркви. Волео је да буде мир онде, где мира бити не може. Јер како може јерес живети у миру с Православљем?

Ускоро потом престави се Господу пресвети Александар. На престолу га наследи свети Атанасије, једногласно изабран од свих православних као достојан сасуд за такво миро. Тада притајени аријански сејачи кукоља умукоше за неко време, не ступајући отворено у борбу с Атанасијем. А када их демон потстаче, они обелоданише своје неваљалство, и отворено пројавише, дотле дубоко сакривени, отров злоће своје, пошто пресвети Атанасије не прими безаконог Арија у црквено општење, иако је Арије донео писмо од цара да га Атанасије прими. И стадоше на све стране изазивати непријатељство против невинога и силно га нападати. Трудили су се да га не само збаце с престола, него и из града протерају. И то њега, човека достојна небеских насеља. Али он остаде непоколебљив, појући с Давидом: Ако против мене војска крене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). А глава тог злог већа беше гореспоменути Јевсевије, епископ никомидијски, који само ношаше име побожности, a y самој ствари беше непобожан, и сасуд безбожности. Са својим једномишљеницима он се наивном цару увуче под кожу. И сматрајући да је тренутак подесан, стаде све предузимати против Атанасија, еда би га збацио с престола. Држао је, ако њега буде збацио, лако ће и остале православце савладати, и Аријево учење утврдити. Он дакле измисли на праведника неправедне клевете, и удеси лажне (а за јеретике, веродостојне) оптужбе; усто поткупи присталицу Мелитијеве јереси Исиона, и богатог лукавством Евдомона, и чувеног по покварености Калиника.

Оптужбе против Атанасија биле су ове: прво, приморава Египћане да дају данак цркви Александријској ради свештеничких одежди, олтарских завеса и покривача и других црквених утвари; друго, не жели добра цару, и ниподаштава царске наредбе; треће, среброљубац је, и ковчег пун злата послао је једном свом пријатељу да му га чува. Овим оптужбама додата је и четврта, која се односи на Исхира, лажног попа мареотијског. Овај Исхир беше зао и лукав, и у покварености препреден: он је прогласио себе за свештеника без прописног посвећења; починио је многа зла дела, срамна и страшна; и заслужио је не само искључење и поругу, него и немилосрдну казну. Блажени Атанасије дознаде све о Исхиру. Ревностан за ред у Цркви, он посла у Мареот презвитера Макарија да изврши ислеђење поводом злих дела Исхирових. Исхир се уплаши ислећења и одговорности, и побеже из Мареота. И оде у Никомидију. Тамо се пријави епископу Јевсевију, и безочно нападе Атанасија износећи лажне оптужбе против њега. Јер поквареност је таква, када нема изговора она се хвата лажи, и јуначи се у њој, и отворено устаје на истину. А Јевсевије и они с њим, примише Исхира као истинског свештеника, иако је отступник од Бога и преступник свештених правила, и веома га поштоваху. Јер сваки обично воли оно што је слично њему, било у пороку или у врлини, Сагоревајући од огромне мржње према Атанасију, о! с како великом радошћу гледаху они Исхира! И његову душу, пуну дрскости и покварености, сокољаху надом, и обећаваху му да ће му дати епископски чин, само ако измајсторише неку оптужбу и клевету противу праведника. За клевету и лаж давати такву награду: епископски чин и власт над многим душама! А Исхир, вешт за такве ствари, баци се јуначки на посао. И измајсториса ову клевету против невиног Атанасија: По наредби Атанасијевој презвитер Макарије је разбојнички упао у његову цркву, њега самог са великим бесом из олтара извукао, свети престо испреметао и претурио, свети путир сломио, и свете књиге на огњу спалио. Мрзитељи Атанасијеви примише ову Исхирову клевету као истину, придружише је горепоменутим клеветама, изађоше пред цара Константина, и оптужише светог Атанасија. Притом нарочито истицаху, да би цара што више наљутили, како Атанасије презире његове законе, нити слуша његове царске наредбе, не примајући Арија у црквено општење.

Цар се испрва мало смути, затим разгледа ствар, и беше у недоумици, јер је знао и Атанасијеве врлине, и држао је да су оптужбе против њега вероватне. Зато удари средњим путем: не осуди Атанасија, и не одби да се изврши ислеђење поводом оптужби. А како се у то време у Јерусалиму одржаваше празновање обнове храма Васкрсења Христова, и епископи се са свих страна сабираху тамо, цар нареди да епископи саставе сабор у Тиру и иследе оптужбе противу Атанасија Великог; и исто тако да из основа расмотре Аријеву ствар и виде да ли он заиста, као што сам каже, стоји у границама свете вере и држи права предања Истине. Па ако се утврди да је из зависти био искључен из Цркве, онда да га Сабор понова прими у клир и присаједини телу Цркве; утврди ли се пак да верује противно учењу Цркве и наопако учи, онда да му ce суди по свештеним законима, и да буде кажњен како то заслужује по делима својим.

У то баш време навршавала се тридесетогодишњица владавине цара Константина. Епископи се из разних градова сабраше у Тиру. Војници доведоше везана презвитера Макарија. Са војницима беше и војвода, који је заједно са епископима имао да учествује у сућењу. А било је још неких других преставника световних власти. Предстадоше и тужиоци. И суђење поче. A позван беше и Атанасије. И најпре би ислеђење поводом црквених одежди и црквених завеса, затим поводом среброљубља. Но одмах се обелодани лажност оптужбе и нечовечност тужилаца. Но док се то ислеђивало, стиже од цара писмо суду. У писму цар не мало грди тужиоце, а Атанасија ослобађа неправедне оптужбе, и кротко га и срдачно позива да дође к њему. Јер два презвитера Цркве александријске, Апис и Макарије (не овај Макарије који везан беше доведен на суд, већ други), допутоваше у Никомидију, и подробно изложише цару Атанасијеву ствар. Цар виде где је истина, и увиде да су оптужбе дело зависти. Зато и посла такво писмо епископима на Сабору у Тиру. Када се писмо прочита на суду, јевсевијани се уплашише, и не знађаху шта да раде. Али, заслепљени завишћу, не престадоше са својим бесом, нити устукнуше што су побеђени и посрамљени, него се са новим лажима окомише на презвитера Макарија, доведеног пред суд. И иступи као тужилац Исхир, а као сведоци јевсевијани, које напред Атанасије одбаци као лажне и неверодостојне. Онда Атанасије затражи да се испита тачно да ли је Исхир заиста свештеник, па ће потом сам он одговорити на оптужбу. Али судије не пристадоше на овај Атанасијев захтев, већ продужише са суђењем Макарију. Но пошто тужиоци нису могли да докажу оптужбу, суђење се одложи док се на лицу места, у Мареоту, не испита да ли је Макарије разрушио олтар, као што оптужба каже. И да то испитају бише одређени они клеветници чија лаж у самом почетку би обелодањена и одбачена. Када Атанасије виде кога шаљу у Мареот, он не могаше да трпи очигледну неправду, устаде против тога, говорећи: Угасну правда, згажена је истина, погибе правосуђе, побеже од судија законско ислеђење и непристрасно расмотрење ствари. Зар није страшно да се везан држи онај који треба да буде на слободи? И да се пресуда по овој ствари поверава тужиоцима и непријатељима, да баш исти тужиоци, који су и оклеветали човека, изрекну пресуду над њим?

Ово Атанасије Велики громко изговори пред целим Сабором. Но видећи да ништа не помаже, и да број његових непријатеља и завидљиваца расте, он тајно отпутова к цару. И Сабор, или боље рећи зли скуп, пошто Атанасије не беше присутан, одмах осуди Атанасија. A y Мареоту би извршено неправедно ислеђење поводом горепоменуте ствари, и све урађено по вољи и жељи непријатеља. И они који су сами заслуживали да буду збачени, донеше коначну одлуку да се Атанасије збаци. И отидоше у Јерусалим, где и примише богоборног Арија у црквено општење. И то га примише они који само на језику беху побожни и на Никејском Сабору претворно потписаше исповедање вере У једносушност Бога Сина са Богом Оцем. А они који се и срцем и устима држаху праве вере, врло марљиво расмотрише све што је Арије говорио и писао, и пронађоше превару која се скривала под покривачем многих његових речи и проповеди, и уловише га као лисицу, и изобличише га као непријатеља истине.

Онда стиже друго писмо од цара да Атанасије отиде к њему, јер Атанасије на свом путу ка цару још не беше стигао Исто тако наређиваше цар да и сви тужиоци и судије што пре предстану њему. Ово страшно уплаши Сабор, јер се злобници, пошто неправедну пресуду беху изрекли, бојаху да их због те неправде не постиже казна. Због тога многи отпутоваше у своја места. Јевсевије пак и епископ никејски Теогније, и неки други, измислише вешто неке, на изглед оправдане, разлоге да се још задрже на том месту, и после кратког времена одговорише цару писмом. У то време Атанасије беше претстао цару у Никомидији, и би с правом ослобођен од оптужбе по питању злата. А пошто јевсевијани дуто не долажаху, и не хитаху да дођу цару, цар посла Атанасија са својим гшсменим налогом да заузме свој архиепископски престо у Александрији, јављајући у исто време да су све оптужбе против њега неосноване и неистините.

Тако свети Атанасије архиепископоваше са свога престола у Александрији. Али у Александрији беше и Арије, и аријанци изазиваху велике смутње и немире у народу. Видећи да је Арије узбунио и узнемирио не само Александрију већ и цео Египат, блажени Атанасије не могаше то трпети, и о свему писмом обавести цара, препоручујући му да предузме строге мере против богоборца и сејача смутње у народу.

И одмах стиже у Александрију наређење да Арија везана одведу на суд царски. А када Арија вођаху из Александрије цару, на путу се задржаше у Кесарији. Ту се Арије састаде са својим једномишљеницима епископима: Јевсевијем никомидијским, Теогнијем никејским и Маријем халкидонским. И договорише се, те сачинише нове оптужбе против Атанасија, нити се Бога бојећи, нити невиног човека штедећи. Једина им је жеља била, да истину покрију лажју, као што каже божанствени Исаија: Зачињу труд и рађају безакоње они што наду своју положише у лаж, и рекоше: покријмо себе лажју (Ис. 29, 4). Тако се ови безакони јеретици упињаху, да блаженог Атанасија збаце с престола, и да Православље сатру. Стога отидоше цару: Арије да се брани, a Јевсевије, и они с њим, да помогну Арију, а да Атанасија и истину безочно оптуже. И кад претстадоше цару, одмах бише упитани о сабору у Тиру, шта су тамо урадили, и какву су одлуку донели поводом Атанасија. А они одговорише: Није нам царе, много жао на Атанасија за друге његове грешке, али што свети олтар разруши, и што свети путир у комаде разби, и што забрани, као што је уобичајено, да се из Александрије шаље жито у Цариград, – е то је оно због чега нам је криво на њега, због чега нас ревност једе, што нас жалости и душу нам кида. Сведоци ових његових злодела су: епископи Адамантије, Акувион, Арвестион и Петар. Они за све то оптужише Атанасија, и ма да је избегао казну коју по правди заслужује, ипак је, као учинилац ових ружних дела, свргнут.

После ових њихових речи цар ћуташе неко време смућен. Затим, пошто није могао да умири тужитеље, нареди да се праведник пошаље на неко време у Француску. И то учини, не што је веровао оптужби, или што се наљутио, већ што је хтео да има мир у Цркви, као што сведоче они који су поуздано сазнали разлог овакве цареве одлуке. Цар је видео да су многи епископи устали против Атанасија, и да је због тога настала велика пометња у народу александријском и египатском. Желећи да утиша ту буру, и уклони пометњу, и толике епископе излечи од туге, он рече светоме мужу да се удаљи из града на неко време. После тога и сам оде из овог живота, пошто наврши тридесет година свога царовања, а имао је шесдесет и пет година. Умирући, он остави као своје наследнике три сина: Константина, Констанција и Констанса. Тестаментом својим он им подели царство, и највећи део царства остави најстаријем сину Константину. Али пошто ниједан од његових синова не беше крај њега на самртном часу, он уручи тестамент једноме презвитеру, који беше потајни аријанац. Он, као што је у себи скривао јерес, тако утаји и тестамент царски. И ма да су га многи питали да ли је цар оставио тестамент, он никоме не каза. Са њим су о томе тајно знали само неки најближи цареви евнуси. Пошто најстарнји син Константин задоцни, пре њега стиже хитно из Антиохије Констанције. Онај презвитер тајно даде њему очев тестамент, молећи га само за једну милост: да он приступи аријанцима, и помаже им. – Какво уздарје да за земаљско царство да бесмртном цару Христу: да Га не исповеда као Бога и Господара и Творца свега, него као твар! О, неразумности и безумља! – Овог презвитера потпомагаше у томе споменути Јевсевије, и сва дружина његова. Они једва дочекаше овај тренутак. Јер су знали да ће се Аријево учење раширити и учврстити једино ако нови цар буде одлуку о Атанасијевом заточењу потврдио као праведну и веома добру. У то време они придобише за своју веру и једномислије препозита, који беше на царском двору. А од њега болест Аријеве јереси пређе и на остале евнухе, који су по природи својој неотпорни и склони сваком злу. Затим супруга царева постепено подлеже богохулним разговорима, и испуни се јеретичком кугом. Најзад и сам цар, заведен аријанским мудровањем, устаде на Господа свог Христа, те се на њему испуни реч божанственог Јеремије: Пастири безбожно одусташе од мене (Јерем. 2, 8). И цар отворено нареди да се аријанско учење учврсти, и да сви епископи имају мислити као и он; а ко се противи, натерати га силом.

У тој страшној бури и смутњи крманоши Цркве беху ови: Максим јерусалимски, Александар цариградски и Атанасије александријски, о коме и говоримо. Иако је био у заточењу, Атанасије није напуштао крму Цркве, него је речју и списима руководио православне. Јевсевије пак никомидијски, и они с њим, ревносно се труђаху за своје зловерје, потстичући гоњење православних и наносећи зло Цркви Христовој. Нарочито се окомише на Цркву после срамне смрти Аријеве. Лукава подмуклица, Јевсевије, уведе у Цариград Арија са великом помпом, на велику штету и саблазан вернима. Јер тада не беше тамо никога да се супротстави Арију, пошто му многе велможе приступаху, а Атанасије се налажаше у прогонству. Али свемудри устројитељ Бог развеја њихове намере, пошто пресече Арију живот и злоћу. Јер као што је његов језик сипао богохулне речи на побожност, тако се и његова утроба просу, и нађоше га где са просутом утробом лежи мртав у нужнику. Тако праведна казна постиже овога проклетника који беше зли сасуд, пун гноја зла.

Пошто вођа јереси тако изгуби и душу и тело, Јевсевије и његови једнозлоћници узеше на себе сав труд око заштите и ширења јереси. И свуда ствараху смутњу, при чему им царски евнуси беху десна рука, много их помажући. Но они су се нарочито много паштили око тога, како би Атанасију, који је био у прогонству, запушили уста да не учи о побожности. Али Бог који промишља о свима и свему, настроји срце најстаријем сину Константина Великог, Константину, који је, као први по царској власти, царовао у старом Риму, те пусти из заточења светог Атанасија, и са својим писмом посла га у Александрију на његов престо. У писму је стајало: „Константин победитељ поздравља Александријску цркву и народ. Држим да међу вама нема ни једнога који не би знао шта се недавно десило великом проповеднику вере и учитељу закона Божјег Атанасију: против њега су устали непријатељи истине, и њему би наређено да борави у Француској где сам и ја. Ово је учињено, да би се уклонио од опасности у којој се налазио његов живот, а није био уопште осуђен на прогонство. И ми смо га много пазили да му се нешто рђаво не деси, иако је он заиста трпељив као нико други. Јер, горећи божанском ревношћу, он је могао поднети какву хоћете тегобу. Отац наш, блажени Константин, хтео је да га убрзо врати на престо, али га смрт претече, и он не успе да то у дело приведе. Ту ствар он остави мени, наследнику свом, оставивши ми у аманет коначиу заповест поводом овог човека. И ја вам сада наређујем да га са сваком почашћу и свечано примите“.

С таквим царевим писмом допутова свети Атанасије у Александрију, и православни га примише радосно. А који се држаху аријанског зловерја састајаху се, и опет против њега коваху сплетке и ствараху пометњу. И поднесоше против светога оптужбу јевсевијанима, како се он без саборске одлуке вратио на престо, и по својој вољи ушао у цркву. Затим оптуживаху блаженога да је, тобож, неком мртвачком руком на мађионички начин чинио чудеса и чаролије; a то је рука, говораху, неког Арсенија клирика, која му је, кобајаги, отсечена по Атанасијевом налогу.

Ово непријатељи доставише цару Констанцију, и много га мољаху да одмах осуди Атанасија на вечито прогонство. Али цар нареди да се та ствар најпре испита, па ако се нађе да је Атанасије крив, да му се онда по закону изрекне казна. Да то испитају, цар одреди свога дворског чиновника Архелаја и Финикијског кнеза Нона. Они отпутоваше у Тир, где се већ налазио Атанасије и чекао да му се суди поводом руке и поводом мађија. Но иследници одложише ислеђење на неко време, док из Александрије не стигну очекивани клеветници, који су тврдили да су својим рођеним очима видели како је Атанасије отсекао руку Арсенију и правио мађије. А ово одлагање ислеђења би по Божјем промислу, као што је завршетак јасно показао. Јер Бог који бди над свим, и избавља оклеветанога од његових клеветника, продужи време дотле док у Тир не дође сам Арсеније, због кога противници клеветају Атанасија. А Арсеније тај беше клирик цркве Александриске, по чину чтец. Он беше учинио велико недело. И уплашен од тешке казне, која би га сигурно снашла да је ухваћен и изведен на суд, он побеже, и дуго време нико ништа није знао о њему. А лукави противници Атанасијеви, мудри у покварености, не очекујући да ће се Арсеније уопште појавити од стида због учињеног греха, дрско тврђаху да је отсечена рука Арсенијева и свуда одвратне гадости протураху о Атанасију. А када се кроз све земље пронесе глас да ће се Атанасију судити што је отсекао Арсенију руку, дође то до ушију и самог Арсенија, који се скривао негде по забаченим крајевима. Њему би жао оца и добротвора његовог, и срце га заболе због лажне и неправедне оптужбе, па изиђе из места у којима се скривао и отпутова у Тир. У Тиру се насамо јави Атанасију, припадајући к његовим светим ногама. Блажени Атанасије се обрадова његовом доласку, и нареди му да се никоме не показује пре суђења. Но свезлобна мржња његових противника не попушташе, мити се они лажним клеветама против Атанасија задовољише, већ додаваху злобу злоби и лаж лажи. Јер проклети јеретици најмише једну бестидну жену да окриви Атанасија како је, тобож, он, кад је ноћио у њеном дому, напао њу и напаствовао силом.

И поче суђење. Пред судије стадоше клеветници; уђе и жена плачући и жалећи се на Атанасија, кога никада видела није, нити је знала какав изгледа. И изјави ово: Примих га у дом свој Бога ради, као човека чесна и света, јер сам желела благослова себи и дому свом. И ето, настрадах од њега: јер у поноћи он дође к мени у постељу, и насилу ме обљуби, и нико ме не оте из руку његових, пошто сви у дому спаваху дубоким сном. – Док је бестидница плачући тако булазнила и клеветала, пријатељ Атанасијев, презвитер Тимотеј, који je c Атанасијем стајао пред вратима, чу клевету женину и, покренут Духом, изненада уђе унутра, стаде пред клеветницу као да је Атанасије, и слободно јој се обрати: Жено, јесам ли те ја напаствовао ноћу, као што кажеш? – А она још бестидније повика према судијама: Овај ме је упропастио, овај чистоту моју оскрнавио! овај, и нико други! Примила сам га на конак, а он ми је за добро срамотом узвратио! – Чувши то, судије се насмејаше, а противници се веома постидеше. Јер се јавно обелодани њихова лаж. И то им би на срамоту и прекор. И сви се зачудише тако неправедној оптужби; Атанасија судије ослободише сваке одговорности по овој оптужби.

Шта онда раде противници? Своју прву срамоту желе да покрију другом оптужбом. Стадоше тужити светога мужа за мађије, и изнесоше неку мртвачку руку. Ствар одвратна и ужасна за гледање. И бесрамно машући том руком према светитељу, говораху: Атанасије, ова рука ћутећи вапије против тебе! она те изобличава! она те хвата и чврсто држи, да не избегнеш казну. Од ове се руке не можеш спасти ни речима, ни вештином, нити икојим другим лукавством! Знају сви Арсенија, коме си ти неправедно и немилостиво ову руку отсекао! Хајде, кажи, ради чега ти је она била потребна, и због чега си је отсекао? – А он кротким гласом, као што доликује таквоме мужу који се угледа на Христа Господа свог, који, суђен од Јевреја, на ружење не одговори ружењем ни виком, него беше као овца која је за клање, одговарајући рече: Који од вас добро познаје Арсенија? Ко сигурно зна да је ово његова рука? – А кад многи устадоше са својих седишта, и тврђаху да добро познају и самог Арсенија и руку његову, онда Атанасије уклони вео, и позва Арсенија да стане усред суднице. И Арсеније стаде усред суднице жив и здрав, имајући обе руке целе. А блажени љутито погледа на тужиоце, и рече: Није ли ово Арсеније? Није ли ово онај за кога ви кажете да му је рука отсечена? Није ли он познат свима александријцима? – И нареди Арсенију да подигне увис најпре десну па онда леву руку, и громко повика, као да дозива истини оне који стоје далеко од ње: Ето, људи, и Арсенија! ето и његових руку, које, као што видите, нису отсечене! А ако ви имате неког другог Арсенија, коме припада ова отсечена рука, ви га покажите! Ова пак рука оптужује вас саме као оне који су је отсекли.

Тада их све неисказан стид спопаде, и покривајући лица своја изађоше из суднице. Остадоше само војници. А народ, кога аријанска куга беше заразила, посматрајући епископе и судије како постиђени и утучени одлазе, опколи Атанасија: и прећаху му страшно, и називаху га мађионичарем и врачаром и лажовом, и какве му све погрдне речи не говораху, и махаху рукама да га растргну и убију. И сигурно би то учинили, да их царев изасланик Архелај не умири и не оте Атанасија од њих.

Овај Архелај, добар по души, видећи њихову дивљу злоћу, саветова Атанасију да кришом побегне и сакрије се негде где га нико не би могао пронаћи. И он узе Атанасија, и изведе га из града неким тајним путем и кроз тајни излаз, склањајући се од народа који је беснео.

Тако свети Атанасије побеже. А сутрадан се сабраше неправедне судије, без царског изасланика Архелаја, и осудише праведног Атанасија као блудника, и убицу, и мађионичара, и врачара. И пошто написаше разлоге ове осуде, разаслаше то на све стране, затварајући светом Ататасију градове и цркве по свима земљама. А подбунише и разјарише против Атанасија и самог цара Констанција толико, да је он велике награде и одликовања обећавао онима који га известе где се жив Атанасије налази, или му његову главу донесу.

А Атанасије, протеран не само из грчког царства него као из целе васељене, кријаше се дуго у једном дубоком бунару који је био пресушио. О томе нико није знао, осим једнога богољупца који му доношаше храну и чуваше га тамо. Али пошто неки почеше да наслућују, и сутрадан би га и ухватили да је остао тамо, јер су опасне потере за њим биле свуда, Божји промисао га те ноћи изведе из бунара, и одведе на друго место. Али да га и ту не би пронашли и ухватили, он са Истока оде на Запад.

Тада је на Западу царовао најмлађи брат, Констант, пошто је најстарији брат, Константин, био убијен од војника у Аквилеји, крај реке Алсе. Дошавши у Европу, блажени Атанасије исприча подробно целу своју ствар и папи Јулију, и самом цару Константу.

У то време састаде се у Антиохији сабор источних епископа ради освећења цркве, коју Константин Велики поче зидати а син је Констанције доврши. Слегоше се тамо сви епископи са Истока, међу којима беше не мало аријанаца. Они уз помоћ цара направише своје веће, и опет свргоше светог Атанасија који је тада боравио на Западу. И послаше клеветничко писмо против Атанасија у Рим папи Јулију, потстичући папу да и он свргне Атанасија. А место Атанасија изабраше за архиепископа у Александрији Јевсевија емеског, човека разумна. Али он не пристаде, знајући како народ у Александрији има велику љубав за свога пастира Атанасија. Онда они поставише на александријски престо неког Григорија кападокијца, опаког аријанца.

Свети Атанасије остаде у Риму три године, веома поштован и од цара Константа и од папе Јулија. А беше тамо и пријатељ његов свети Павле, архиепископ цариградски, кога исто тако беху протерали са престола. Онда се по договору између два цара, Констанција и Константа, састаде у Сардикији сабор источних и западних епископа ради исповедања вере, и ради Атанасија и Павла. На Сабору беше око сто западних епископа, a источних седамдесет и неколико. Међу овима беше и поп Исхир, али сада као епископ мареотски. Епископи из Азије нису хтели ни да се сретну са западним епископима, док ови не отерају са свога Сабора Маркела Анкирског, и Павла, и Атанасија. А западни нису хтели ни да чују о томе. И источни се епископи одмах вратише у своје крајеве. При повратку задржаше се у тракијском граду Филипопољу, тамо свој сабор одржаше, и учење о једносушности одбацише а своје учење изложише. И ту своју одлуку разаслаше свуда свима својим присталицама. Када то дознадоше оци који беху на Сардикијском сабору, они осудише и то веће њихово и вероисповедање њихово. Онда Атанасијеве клеветнике лишише чинова њихових. И благодарећи особито светом Атанасију потврдише одлуке Никејског сабора о светој вери, исповедајући да је Бог Син једносуштан са Богом Оцем.

После свега тога западни цар Констант написа писмо своме брату, источном цару Констанцију, у коме га мољаше да изда наређење да се Павле и Атанасије врате на своје престоле. Али Констанције одлагаше да то учини. Онда му цар поново написа оштрим речима: Ако ме не послушаш добровољно, онда ћеш то учинити и против своје воље, јер ћу кренути на тебе војском, и поставићу их на њихове престоле. – Констанције се уплаши братовљеве претње, прими светога Павла, који раније беше дошао, и чесно га врати на његов престо. А светога Атанасија благим писмом дозва к себи. И пошто је разговарао са њим, он виде да је Атанасије врло мудар и богонадахнут муж, и удиви се његовој мудрости. И тада га са великим почастима врати на његов патријаршиски престо. Сам га је испратио. При томе цар написа народу у Александрији, и свима епископима и кнежевима у Египту, и Несторију августалију, и великашима у Тиваиди и Либији да са великим почастима и страхопоштовањем дочекају Атанасија. Обезбеђен таквим писменим налозима царевим, блажени Атанасије крену преко Сирије и Палестине. У светом граду Јерусалиму би с љубављу дочекан од пресветог Максима Исповедника, епископа јерусалимског. И један другоме испричаше своје муке и напасти што Христа ради поднеше. Тада пресвети патријарх Максим сазва све оне источне епископе који из страха од аријанаца пристадоше иа Атанасијево свргнуће, измири их са Атанасијем, и они указаше Атанасију достојно поштовање. A он им с радошћу опрости грех што према њему учинише.

У Александрији би дочекан веома свечано: сав га народ срете са неисказаном радошћу; сретоше га и сви епископи и кнезови, и с почастима у град уведоше и на престо посадише. Ово би други повратак светог Атанасија на престо из другог прогонства. И пошто после безбројних трудова и патњи мало одахну, и мишљаше да остатак живота проведе у миру и спокојству, опет љуте невоље нагрнуше на њега. Јер када безбожни Магненције, војсковођа римски, склопивши заверу са својим једномишљеницима, уби господара свог, благочестивог цара Константа, тада опет аријанци подигоше главу, и поведоше страшан рат противу Цркве Христове. И опет се на Атанасија окоми старо зло: нападаји и прогонства. Опет се појавише царске наредбе и претње; опет Атанасијева бекства, опет страховања, и потере за њим свуда и по суву и по мору. Јер Георгије кападокијски, изабран од аријанаца на престо место Атанасија, дође у Александрију, потресе Египат, усколеба Палестину, и на целом Истоку створи пометњу. И опет бише свргнути са својих престола светила васељене: свети Максим јерусалимски и свети Павле цариградски. А шта се начини у Александрији, описује сам свети Атанасије, говорећи:

„Опет дођоше неки у Александрију тражећи да нас побију; и ово би горе од пређашњег. Јер војска изненада опколи цркву, и место молитве настаде јаук, врисак и метеж. To би за време свете Четрдесетнице. А када дође Георгије кападокијски, кога послаше аријанци, умножи се зло, на које су га били навикли они што га послаше. Јер недељу дана после светог Ускрса стадоше бацати монвхиње у тамнице, епископе везане одводити, домове сиротих и удовица пљачкати. И град се претвори у право разбојиште. Хришћани се ноћу извлачаху из града, куће се запечаћиваху, и клирици паћаху ради браће своје. Све ово заиста беше страшно, али још страшније ствари после тога наиђоше. Јер пошто после свете Педесетнице људи се постише, изиђоше на гроб светог свештеномученика Петра да се помоле. Јер се сви гнушаху Георгија, и избегаваху општење са њим. А када он свезли то сазнаде, натутка против њих војводу Севастијана, манихејца по вери. И он са много војске, која беше наоружана мачевима, ножевима и стрелама, упаде у саму цркву, и нападе на људе. Али мало њих затече на молитви, јер већ беше касно и велика већина се беше разишла. А оне које затече у цркви, подвргну љутим мукама. Јер наложи велику ватру, и поређа девојке око ње, и примораваше их да приступе Аријевој вери. И када виде да их не може приморати, јер ни у шта не сматраху ни огањ ни претње, пошто беху непоколебљиво чврсте у своме православљу, он нарсди те их обнажише и немилосрдно тукоше. Лица им толико ранама унакази, да их њихови рођени дуго времена после тога нису могли познати. Четрдесеторицу људи подвргну страшним мукама: батинама, на којима беше начичкано оштро трње, толико их тукоше, да им сва леђа одраше, и велика им парчад меса од тела отпадаху, а неки у силним патњама и издахнуше. Све девојке нарочито измучи, и посла их на заточење у Велики Оасим. А не допусти да мртва тела убијених хришћана православних узму њихови рођаци и сахране, него нареди војницима да их баце у неко сакривено место. Мислио је да на тај начин сакрије траг толиког зверства. Тако урадише људи прелашћеног ума и безумни. А православни се и радоваху што њихови мученици јуначки исповедише веру своју, и плакаху што не знађаху где су тела њихова. И много осуђиваху безбожничко насиље и свирепост. Одмах затим из Египта и Либије послаше у прогонство епископе: Амонија, Моина, Гаја, Филона, Ермија, Павлина, Псиносира, Линамона, Агатона, Агамфа, Марка, и другог Амонија и Марка, Драконтија, Аделфија, Атинодора; и презвитере: Јеракса и Диоскора. И тако их тешко зло стављаху, да многи успут помреше, а други у прогонству. А на вечно прогонство осудише преко тридесет епископа. Јер им брига беше као и Ахаву: да на целој земљи, ако је могуће, затру и истребе истину“. – Ово нам сам Атанасије Велики казује пишући о своме бекству. А остало казаће нам даље повест.

По смрти свога брата Константа, цар Констанције победи Магненција, и владаше и Истоком и Западом. И како на Истоку тако и на Западу он распростираше аријанску јерес. Трудио се на све могуће начине да западне епископе придобије за аријанско учење, неке милом, неке силом, а и поклонима и разним другим лукавствима, како би и они постали заједничари њиховог зловерја. А нареди да се у Милану у Италији састане сабор да свргне Атанасија. Јер је очекивао да ће се аријанство утврдити, када Атанасије буде потпуно одбачен и из средине живих уклоњен. И многи тада постадоше цареви једномишљеници, неки из страха, а неки беху привучени царским одликовањима. А они који беху чврсти у вери, не дођоше на сабор. Такви беху: Јевсевије епископ верцелински, Дионисије милански, Ридан толосански, Павлин тривирински, и Лукифер каларионски. Они не потписаше Атанасијево свргнуће, сматрајући да је то свргнуће праве вере и одбацивање истине. Због тога они бише послани у прогонство у Аримин. А сви остали који се беху сабрали у Милану, осудише Атанасија на свгрнуће.

Овде ваља рећи на који начин Јевсевије и Дионисије не потписаше одлуку незаконитог сабора. Када се у Милану сабраше око тридесет аријанских епископа, они не хтедоше чекати друге православне епископе, него сами сабор саставише. И потписаше одлуку. И Дионисија миланског, који беше млад по годинама, а и недавно беше постао епископ, наговорише да потпише одлуку. Јер он се застиде толиких на изглед чесних и давнашњих епископа, те и против своје воље стави свој потпис поред њихових. Пошто се то саборисање и потписивање одлуке заврши, стиже у Милано православни епископ верцелински Јевсевије, човек стар. И упита Дионисија шта се ради на сабору. Он му исприча како је већ донета неправедна одлука против светог Атанасија. И са великим жаљењем и кајањем исповеди свој грех, како је обманут, потписао одлуку о свргнућу Атанасијевом.

И прекори га за то блажени Јевсевије, као отац сина, јер Дионисије сматраше Јевсевија као свог духовног оца, једно због старости, а друго што много година већ епископује. Но и по месту епископ верцелински беше већи од миланског. Видећи Дионисијево кајање, Јевсевије му саветоваше да не тугује, и рече: Знам шта ћу чинити, да твоје име буде избрисано на тој одлуци.

И зби се то на овај начин: сазнавши за Јевсевијев долазак, аријански епископи га позваше на свој сабор, и показаше му одлуку о Атанасијевом свргнућу са својим потписима, изјавише жељу да и он стави свој потпис. Јевсевије се прављаше као да одобрава њихов сабор, и хоће да стави свој потпис. Узе одлуку и стаде читати имена потписника. А када дође до Дионисијевог имена, он, тобож увређен, узвикну: Где ћу ја ставити свој потпис? Зар испод Дионисија? Никада! Зар Дионисије да буде већи од мене? Ви говорите да Син Божји не може бити раван са Богом Оцем, зашто онда сина мог претпостависте мени? – И не хтеде да потпише, док се Дионисијево име не избрише са места на коме се налази. А епископи аријански, пошто им је било много стало до Јевсевијевог потписа, и да би га умирили, наредише да се Дионисијево име избрише. И Дионисије избриса са одлуке свој потпис истом руком којом га је и ставио, тобож уступајући то место старијем епископу Јевсевију верцелинском, и као да ће се испод њега потписати. Пошто Дионисијев потпис би тако избрисан, да ни трага не остаде од њега, Јевсевије иступи отворено, и јавно исповеди истину, потсмевајући се аријанцима и говорећи: „Нити ћу себе оскрнавити вашим безакоњима, нити ћу сину своме Дионисију допустити да буде учесник у вашем неваљалству, јер није законито потписати незакониту одлуку о свргнућу невиног архијереја. To закон Божји и црквена правила забрањују. Нека вам свима буде знано: Јевсевије и Дионисије никада неће потписати ту вашу одлуку, пуну злобе и безакоња. Нека је хвала Богу што избави Дионисија од учешћа у томе, јер нам внуши замисао такву да његов потпис избришемо и не оставимо га међу вашим злим потписима“.

Видевши да су их Јевсевије и Дионисије изиграли, аријанци дигоше руке на њих, и после многих злостављања послаше обојицу, у прогонство. Блаженог Јевсевија су толико мучили у прогонству, да је скончао мученички. Свети Атанасије чу за све то. Обавештен од Бога на тајанствен начин да епархови војници, по царевом наређењу, долазе да га ухвате, он у поноћи напусти епископију, и сакри се код неке добродетељне девственице, монахиње, која беше Богу посвећена и истинита слушкиња Христова. И кријаше се код ње све до смрти цара Констанција. И нико не знађаше за њега осим Бога и те монахиње која му служаше. Она му и потребне књиге доношаше, позајмљујући их од других. Боравећи тамо, светитељ написа многе књиге против јеретика. А народ александријски тражаше свуда свога пастира, светог Атанасија, јер туговаху за њим веома. И тако га усрдно тражаху, да би сваки врло радо и душу своју дао да га пронаћу. И велика туга притискиваше свету Цркву.

Аријева јерес овлада не само на Истоку него и на Западу. По царевој наредби, и у Италији и по целом Западу збациваху са престола њихових оне епископе који не пристајаху да потпишу учење о другосушности, тојест учење да је Син друге суштине а не које и Отац. У то врсме прогнан би за веру свети Либернје, пaпa, који ступи на римски престо после блаженог Јулија, који опет беше наследник светога Силвестра. На место светог Либерија јеретици поставише неког Феликса. И док тако, дуго и са свих страна, јеретици притешњаваху и гоњаху свету Цркву, догоди се и погибија цара Констанција. Он изгуби и живот и царство између Кападокије и Киликије, у месту званом Мопсијски Извори. Тако исто и Георгија, оног псевдоепископа александријског, кога јеретици поставише, стиже казна Божја, те погибе проклетник с хуком. Јер би убијен од јелинског народа, када је хтео да приграби себи једно јелинско имање у Александрији.

После Констанција зацари се Јулијан. Он се трудио да уништи све Констанцијеве законе и одлуке. И допусти да се врате сви који беху у прогонству. Дознаде за то свети Атанасије. И бојаше се да аријанци не преваре и не придобију Јулијана за споје зловерје. Јер Јулијан још не беше пројавио своје отступништво и потпуно одречење од Христа. Стога по густој помрчини ноћној изиђе свети Атанасије из дома оне девственице, у коме се скривао, и појави се усред цркве александријске. Ко би могао да опише тадашњу радост православних? Како се са свих страна слегоше да га виде? И клирици, и граћани, и сав народ. са каквом радошћу на њега гледаху, и како га с љубављу грљаху! Његов долазак испуни их храброшћу, и они одмах протераше из Александрије све аријанце, а град и саме себе предадоше Атанасију, пастиру и учитељу своме. Атанасије тада одржа велики сабор епископа који потврди Православну веру 362 год.

Потом безакони Јулијан, који се најпре беше тајно одрекао Христа, учини то јавно. Јер, пошто се утврди на власти, он се пред свима одрече Христа, похули пресвето име Његово, и поклони се идолима, и отвори свуда идолишта, и нареди да се нечестивим боговима приносе погане жртве. И на свима странама беху идолски храмови, и смрад, и дим, и клање животиња, и крв. Због тога велики стубови и учитељи Цркве изобличаваху Јулијана. И он диже љуто гоњење на Цркву, a y почетку на светог Атанасија. Јер када се цар саветоваше са својим једномишљеницима, и питаше своје мађионичаре, врачаре и чаробњаке, на који би начин било могуће уништити хришћанство у васељени, сви они изјавише да треба Атанасија убити и са земље уклонити. Они говораху: „Ако се темељ разори, онда ће се лако разорити и све остало у хришћанскдј вери“.

И опет би донесена неправедна одлука против Атанасија; и опет би војска послата у Александрију; и опет се узбуни град; и би опкољена црква од наоружаних војника. Све то са једним циљем: да пронађу и убију Атанасија. А он, опет заклоњен Богом, прође између њих, измаче им се из руку, и ноћу дође до реке Нила. Ту седе на једну лађу, да га однесе у Тиваиду. У том стигоше његови љубитељи, и са сузама говораху: Куда опет одлазиш од нас, оче? Коме нас остављаш као овце које немају пастира? – Светитељ им одговори: He плачите, децо, јер овај метеж, који видимо, ускоро ће проћи. – Рекавши то, он оде на свој пут. А за њим је јурио неки војвода, коме је мучитељ био издао наређење да, ма где стигао Атанасија, одмах га на месту убије. Један пратилац светог Атанасија примети са лађе како издалека плови за њима брзо друга лађа, и на њој војвода, кога је он добро познавао. И саветоваше веслаче да брзо веслају, да би умакли гониоцима. А свети Атанасије почека мало и, сазнавши унапред шта ће бити, нареди веслачима да окрену лађу и плове натраг у Александрију. И веслачи се снебиваху и бојаху се да то ураде. Светитељ им рече да се не боје. И они крмом окренуше лађу, и запловише ка Александрији, право у сусрет гониоцима. И кад беху у близини војводе, варварима као да магла беше пала на очи, гледаху а не виђаху. И док војводина лађа пловљаше поред њихове, свети Атанасије их упита: Кога тражите? Они одговорише: тражимо Атанасија. Нисте ли га видели где? – А он рече: Он је недалеко од вас на једној лађи, као да бежи од некога који га гони. Похитајте, и стићићете га. – И тако се светитељ избави из руку убица. И уђе у Александрију, и сви се верни испунише радошћу, али се он кријаше до смрти Јулијанове.

А кад убрзо погибе богоморски цар Јулијан, зацари се Јовинијан, побожни хришћанин. И опет свети Атанасије без бојазни сеђаше на своме престолу, управљајући Црквом. Али Јовинијан би мало на власти, јер царова само седам месеци, и умре у Галатији. Онда постаде цар Валент, заражен Аријевим зловерјем. И опет навалише невоље на Цркву. Јер безбожни цар Валент, пошто прими власт, није мислио о општем миру, ни о уређењу војске, ни о победи над непријатељима, него се одмах стаде трудити да аријанство ојача и утврди. Стога и збациваше са престола њихових православне архијереје, који нису пристајали уз његово зловерје. Тако протера најпре светог Мелетија, архиепископа антиохијског; затим тражаше да ухвати овог великог међу страдалцима Атанасија. А када гоњење захвати сву цркву, настаде гоњење и у Александрији. Епарх нареди војницима да ухвате светог Атанасија. А блажени кришом изиђе из града, и сакри се у једном гробу. И ту проведе четири месеца, и нико није знао за њега. Тада сва Александрија, жалећи и тугујући за светим Атанасијем, удари у велике метеже. Беху им досадила толика гоњења овог светитеља од толиких царева, и они већ скупљаху оружје са намером да зарате на Валента и одвоје се од њега. Сазнавши за то, Валент се побоја њиховог отцепљења и јунаштва, и грађанског рата, па и против своје воље допусти да Атанасије слободно буде на своме престолу.

Тако свети Атанасије, стари војник Исуса Христа, после дугих трудова, и после многих подвига за Православље, и после толиких прогонстава и бекстава, нешто мало времена пред смрт проживе на своме престолу у миру и тишини, па се упокоји у Господу 2 маја 373 год. и придружи се оцима својим: Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Мученицима и Исповедницима, пошто се је на земљи подвизавао као и они. Написао је многе дивне богословске и душекорисне књиге. Епископовао је четрдесет седам година. Оставио је као наследника себи на престолу блаженог Петра, пријатеља свог и сапатника у свима својим невољама. Сам пак отиде да прими светле венце и неисказана блага од Христа Господа свог, коме са Оцем и Светим Духом слава и моћ, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.