ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Света 42 Мученика Аморејска

Објављено 06/02/2016

Света 42 Мученика Аморејска
Света 42 Мученика Аморејска

ГРЧКИ цар Теофил, син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос, родом из Амореје, водио је честе ратове са Агарјанима, у којима је некад побеђивао а некад побеђен бивао. Једном приликом он са великом силом крену на земљу Агарјанску, опседе град Созопетру, постојбину сараценског кнеза Амирмумне, и бијаше га.А кнез агарјански Амирмумна, који у то време беше на другом месту, посла цару Теофилу изасланике, молећи га много да се повуче од града. Али, Теофил се оглуши о молбу, заузе град, поруши га, и врати се са великим пленом. Амирмумна пак веома се ожалости и разљути због опустошења свог родног краја, и стаде великим златом скупљати војнике са свих страна: из Вавилоније, Финикије, Палестине, Кесарије и далеке Африке. И после неког времена сву ту војну силу он сконцентриса у Тарсу са намером да иде на диван фригијски град Амореју, родно место Теофилова оца, цара Михајла Травлоса, да би се осветио за своје родно место, град Созопетру, које поруши Теофил.Када за то чу цар Теофил, скупи такође своју војску са Истока и Запада и из Персије. И кренувши у рат против непријатеља, он дође у Фригијски град Дорилеј, удаљен од града Амореје три дана хода. Многи цареви саветници, обавештени тачно да је војна сила сараценска несравњено већа од грчке, саветоваху цару да се не сукобљава са кнезом агарјанским и да становнике града Амореје преведе у друге утврђене градове. Али Теофил, сматрајући да је срамота уклонити се од битке и дивни град Амореју оставити празним, спремаше се за рат, а у Амореју посла војску да је брани. Послани тамо беху ове војводе: Константин Друнгарије, по чину патриције, Аеције такође патриције, Теофил патриције, Теодор Кратир, први маченосац царски, Милисен и Калист Турмарха, и Васој, и многе друге војводе, људи истакнути.

Потом се судари цар Теофил са Амирмумном, и би силан покољ на обадве стране. И најпре Грци надвлађиваху Агарјане. Затим, по попуштењу Божјем, стање се промени, јер Господ Христос, разгневљен Теофиловим иконоборством, одузе Грцима храброст, док се Агарјани охрабрише и стадоше их надвлађивати. И сва грчка сила наже у бекство, остављајући свога цара, кога је само персијска војска, златом најмљена, чврсто бранила. И сигурно би ту цар Теофил погинуо, да се не спусти ноћ. Усто и Небески Цар, не гневећи се до краја, сажали се на хришћане, изненада пусти силну кишу на војску агарјанску, те им лукови попустише, и они престаше гонити бежећег цара Теофила и његову разбијену војску.

После ове љуте битке, агарјански кнез Амирмумна одмах крену на град Амореју, и опседе га. И дуго време нападоше га силно са свих страна. А цар Теофил, побегавши са стидом у Дорилеј, посла кнезу Амирмумни изасланике са молбом и многим великим даровима, да се повуче од града Амореје. Али овај, веома љут и бесан због свог порушеног града Созопетре, беше неумољив.

И пошто исмеја цареву молбу и дарове, називајући га плашљивим и кукавичким бегунцем, он нареди да се изасланици окују и држе до исхода дела. И сваки дан удараше на град жестоко. Али и они из града се јуначки одупираху, и са градских бедема би убијено много агарјанске војске и изврсних војсковођа. И кнез Амирмумна беше већ много узнемирен и збуњен видећи да је град немогуће узети, и мишљаше да га напусти и врати се у свој крај. И то би сигурно урадио, да не би лукавог издајства које учини један од аморејских војсковођа, по имену Вадицис. Он несрећник, љут због неке распре и свађе са војводом, намисли да преда град непријатељима. И Агарјанима, који су се већ повлачили од градских бедема, пусти стрелу са писмом, у коме је његовом руком било написано ово:

Пошто толико време овде утрошисте, и толики труд уложисте, зашто сада одлазите празни и утучени? Будите храбри, и приступите оној страни градских бедема где видите стуб, на коме је мермерна статуа лава, и на врху стуба палма, начињена од камена. Ту се налазим ја који командујем тим делом бедема, и помоћи ћу вас добро, те ћете град узети лако, пошто су ту бедеми слаби. А ви знате већ како ћете ме наградити за услугу коју вам чиним.

Та стрела са писмом би нађена и однесена агарјанском кнезу Амирмумни. Прочитавши писмо он се веома обрадова. И одмах сву силу своју крену на указани бедем, и уз помоћ лукавог издајника Вадициса агарјанска сила уђе у град. И настаде велики покољ у граду, и хришћанска крв потоцима течаше по улицама града. Но град пострада не само од мача него и од огња, јер га одмах са свих страна запалише. Бог је кажњавао људе своје због јереси које су у то време беху умножиле међу Грцима. И једва се ко тада спасе од мача агарјанског и од ватре. Они пак који тада остадоше читави, бише касније посечени или у ропство одведени. Када престаде покољ, бише живи ухваћени гореспоменуте војводе, које цар беше послао да бране град: Константин, Аеције, Теофил, Теодор, Милисен, Калист, Васој, и друге истакнуте војне старешине, њих четрдесет и два на броју. А људе и жене, младиће и девојке, који беху преостали од покоља и ватре, спремише да воде у ропство. Тада кнез насилник нареди да се људи одвоје на једну страну, а жене и девојке и младићи на другу. И беше људи до седамдесет хиљада, а жена с девојкама и младићима далеко, далеко више. Онда Амирмумна нареди да све људе мачем посеку. Само остави у животу споменуте војводе и друге војне старешине. А жене и децу раздели својим војницима.

Тако за један дан пропаде од мача и огња дивни град Амореја због непобожног цара Теофила, који црквама одузе дивне иконе и погуби многе свете исповеднике због поштовања икона.

После тога мучитељ Амирмумна ослободи окова Теофилове изасланике који видеше потпуно уништење града, и посла их цару да га обавесте о свему што су видели. Сазнавши то, цар беше у великој тузи и жалости. И посла к Амирмумни изасланике са двеста кентенарија да откупе његове војводе и војне старешине. Али овај не хте дати заробљенике за ту суму новаца, говорећи да је он хиљаду кентенарија потрошио на скупљање војске. И пошто се наруга царевом писму и изасланицима, он их отпусти посрамљене. Теофил онда, опхрван великом тугом разболе се од жалости, и после кратког времена умре. А Амирмумна одведе заробљенике у Сирију. Вадицис пак војни старешина, који предаде град непријатељима, одрече се Христа и постаде отпадник примивши мухамеданску веру. И би награђен од кнеза Амирмумне великим почастима и даровима.

Кнез агарјански Амирмумна, пошто доведе у своју земљу четрдесет и две заробљене војводе грчке, нареди да их окују у вериге, баце у мрачну тамницу, ставе им кладе на ноге, и море глађу и жеђу. И беху ови светитељи на великим мукама, злостављани не толико од Агарјана, колико од отпадника Вадициса, који им је многа зла чинио.Затим стадоше нечестиви Агарјани, наговорени од свога кнеза, прелашћивати свете сужње на своју мухамеданску веру. Јер погани кнез тај сматраше за велику ствар, ако успе да зароби и душе оних чија тела беше заробио. Стога неки муслимански прваци дођоше к светима у тамницу, и као из милосрђа уделише им мало милостиње, и саветоваху им да се сажале на себе, и ослободе себе тамничких мука. А ослободиће себе, ако пређу у њихову мухамеданску веру. Али свети не хтеше то ни да чују. Више су волели да целог живота трпе најтеже муке и окове тамничке, и да искусе најљућу смрт, него да се одрекну Христа и следују поганоме Мухамеду. Овакви саблазнитељи долажаху светима не једанпут него много пута, али ни најмање не успеше, иако су светима обећавали од стране кнеза не само слободу, него и почасти и дарове многе.

Једном приликом дођоше к светима неки најугледнији људи, и пошто сужњима уделише милостињу, седоше поред њих. И стадоше притворно плакати, тобож жалећи их што тако дуго труну у оковима и говораху међу собом: О како многих зала је виновник неверовање у великог пророка Мухамеда! Ево ови сужњи, које видимо оковане у тешке вериге, нису ли то изврсни људи, поштовани од свога цара, храбри у биткама, славни по роду свом? Нису ли они имали под собом преко седамдесет хиљада војника, и утврђени град Амореју? Али ето, предани су у руке нашег кнеза. И ко им одузе толику силу и моћ? Нико други до то што одбацују великог пророка Мухамеда, док слуге његове, које верују у њега, одржаше толику победу. Али није чудновато што они не верују у њега, јер их нико томе учио није. Они који не знају и у незнању греше, лако могу добити опроштај.

Онда се обратише светима: Ви, о људи, о којима ово говоримо, и којима саосећамо, послушајте нас који вам саветујемо оно што је добро: оставите тај уски пут којим вам наређује да идете син Маријин, па пођите путем који је у овом и у будућем животу широк, који нам објављује велики пророк. Јер шта невероватно учи наш пророк када каже, да је Бог моћан за оне који му се покоравају, и овде обасути свима сладостима и тамо их учинити наследницима раја? Еда ли злата недостаје Богу, или је лишен изобиља у другим стварима? Отступите од неверја људи незналица, јер се противи здравом разуму: гнушати се двоструких дарова Божјих, који се дају овде и тамо. Еда ли хоћете да постанете заједничари његових блага, не примајући их онда када вам их он пружа, него када се вама самима прохте? Ово ви чините из велике гордости, презирући његову доброту и изазивајући га на гнев. Јер и ви, када слугама својим пружате нешто добро, а они га презиру и окрећу се од вас, зар се не разљутите на њих? Ако вас пак притом тешко увреде, зар их не кажњавате? Када тако раде смртни људи, неће ли вам то утолико пре учинити бесмртни Бог? Примите дакле учење нашег пророка и, ослободивши се ових садашњих невоља ваших, насладите се даровима Божјим који вам се пружају у овом животу и обећавају после смрти. Јер је Бог веома милосрдан: видећи да сваки човек, који жели да на делу испуни тешки закон Исусов, малаксава, он посла пророка свог Мухамеда, да скине са људи сваки терет и да их ослободи сваке тешкоће, обећавајући им, после сваковрсних сладости у овом животу, весеље у оном, и учећи да ће се само вером без дела спасти они који га слушају.

Чувши од Агарјана такве бесмислене речи, мудри људи они се међу собом погледаше и благо насмешише. Онда изговорише псаламску реч: Законопреступници нам казиваше брбљања своја, насупрот закону твоме, Господе. Све су заповести твоје истина (Пс. 118, 85). А погледавши у Агарјане рекоше: Је ли такво учење вашег пророка? И зар заиста верујете да је праведно и Богу пријатно: одавати се сваковрсним жудњама и нечистотама и страсним похотама тела, и разум што је у нама толико поробити сластима да никада и не помисли да уздом уздржања заузда себе од мрских телесних дела? И каква ће разлика бити између човека који тако живи и неразумне животиње? Не, не, о људи! не желимо такви бити, нити отступити од побожног и чистог закона хришћанског, јер смо ученици оних који вапију к Богу: Нећемо отступити од Тебе, него због Тебе нас убијају сваки дан; с нама поступају као с овцама које су за клање. Ништа нас не може раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу, ни садашње силе ни будуће (Рм. 8, 36. 39). – Чувши то, агарјански прваци отидоше не урадивши ништа.

Пошто прође извесно време, опет к светима дођоше у тамницу неки вешти препирачи, софисти, послани од кнеза. И они донеше милостињу сужњима, и пошто се са сваким поздравише, седоше. И стадоше питати, говорећи: Шта је немогуће Богу? Свети одговорише: Ништа, Њему је све могуће, јер то и доликује његовој природи. Софисти рекоше: Ако је Богу све могуће, погледајмо онда, коме Он у ово време својим свемогућством чини добро: Грцима или Агарјанима? Коме даде најплодније и најславније крајеве земаљске: вама или нама? Чију војску умножава? а чије опет пукове коси као сено? Еда ли је Бог неправедан? Када Он не би налазио да ми држимо његове заповести, зар би нам тако велика добра чинио? И обратно, када не би налазио да сте пали у неверје према пророку Мухамеду кога је Он послао, не би вас покорио нама и дао вас у ропство.

Свети одговорише: Када бисте веровали сведочанствима пророка, лако бисте увидели да је ваше умовање лажно. Јер то што ви говорите, може ли се посведочити Божанским Писмом, као што могу наша схватања? Ни у ком случају. Све пак оно што се не може посведочити, није истинито. Одговорите нам на ово питање: Ако би се два човека препирали о једну њиву, па један, не приводећи ниједног сведока, викао и дерао се: моја је њива! а други, без свађе и вике, привео много честитих и веродостојних сведока, који би доказали да је њива његова, а не онога другог, шта бисте ви, Сарацени, рекли: чија је њива? Они одговорише: Заиста, онога који има много сведока. – Право сте пресудили, рекоше свете војводе. Тако и ми расуђујемо о Мухамеду, вашем учитељу, и о Једнородном Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу. Господ наш Исус Христос дође, поставши човек од чисте Дјеве, дође, имајући за своје сведоке све старе свете пророке, које и ви признајете, који сви сведоче о Њему и његовом доласку у свет. Затим дође и ваш велики пророк и законодавац Мухамед, за кога ви кажете да је послат од Бога. Шта дакле? Није ли требало да он има као сведоке два пророка, или бар једног, да би очигледно доказао да је он заиста послат од Бога?

Када то рекоше свети, софисти се постидеше, јер увидеше да су побеђени. А свети Васој смешећи се рече: И сараценски законодавац има славног и истинитог пророка који је о њему пророковао – светог Исаију. И када се ови мудри људи не би увредили, ја бих им навео те пророштво. Софисти рекоше: Нипошто се увредити нећемо, јер знамо праштати онима који из незнања греше, па макар што и увредљиво рекли о нашем пророку. Свети Васој упита: Не говорите ли ви да је Мухамед последњи пророк, као запечаћење пророка? Они одговорише: Да, тако је. Свети Васој рече: Исаија дакле, кога и ви признајете за Божјег пророка, каже у своме пророштву: Узеће Господ од Израиља главу и реп (Ис. 9, 14). И сам пророк тумачи тамо своје речи: глава означава људе који неправедно суде, а реп – пророка који учи неправедне, безаконе ствари (Ис. 9, 15). Не љутите се, о људи! није ли ваш пророк – реп, као последњи – по вашој речи – пророк? и не учи ли вас он безаконим делима? зар није безакоње то што вам пророк ваш прописа закон овај: муж који омрзне жену своју и отера је, не сме је поново враћати к себи, док се она најпре не састане с другим мужем. – Оставимо на страну друге безаконе прописе његовог закона; ово нам јасно показује да се Исаијино пророштво не односи ни на кога другог, једино на вашег пророка Мухамеда.

Софисти одговорише: Знамо и ми да философирамо. Али пошто тако би угодно Богу, ко смо ми да се противимо његовој вољи? Мухамеду нису потребна сведочанства људска, јер је Богом постављени пророк, и од Њега доби такве законе. Упита их свети Васој: Да ли вам он од Бога донесе такав закон, да имате много жена, и да за време ваших постова читаве ноћи све до зоре проводите са њима у преједању и телесности? Они одговорише: Тако је заиста.

Рекоше остали свети: Потребно је одговорити на ваше прво питање, у коме тврдите да је ваша вера боља зато што вам Бог даде победу над нама. Ако је тако, онда се сетите старе персијске војне силе, која освоји многе земље, и скоро читав свет покори себи; затим настаде монархија грчка: Александар Велики победи Персијанце; потом Рим овлада целим светом. Шта дакле, јесу ли сви они имали праву веру зато што су били јаки у ратовима? Нипошто, већ преко мере беху идолопоклоници, и не знађаху истинитог Бога Творца. Како онда и ви можете говорити да је ваша вера истинита зато што нас војном силом победисте? А много пута се догађало и нама хришћанима, који право поштујемо Бога, да његовом помоћу надвладамо непријатеље и победимо. А када, живећи без покајања, разгневимо Христа Бога, тада Он наводи на нас безбожне људе, плаћајући нам за грехе наше. Али и када нас кажњава, ми се не одричемо Господа свог, него молимо од Њега милост, а с вером имамо и наду у Њега да ће се смиловати на нас. Вашег пак учитеља, који нема сведочанства пророка за себе, па је чак и противан светим пророцима, ми не само не примамо него га и потпуно одбацујемо.

Седам пуних година проведоше свети оковани, патећи се у оној тескобној и страшној тамници. Ту дан и ноћ провођаху у молитви, непрестано појући Давидове псалме и благодарећи Бога за његово непрекидно промишљање о њима: јер грехе њиховог пређашњег живота, проведеног у сластима и раскоши, очишћава оваквим тамничким паћењем и невољовањем, и јер их окрепљује у тако дугом трпљењу, о каквом раније нису могли ни помислити.

Док су они тако страдали, Вадицис отпадник, који град Амореју варварима предаде и Христа се одрече, дође у тамницу петог марта на заласку сунца. И он потајно изазва Константина, који раније беше секретар код господина Константина патриција, и рече му кришом: Премудри човече, ти знаш како одавно гајим велику љубав према господину твом патрицију Константину. Сада пак тачно сазнадох да кнез има намеру да вас сутра побије, ако не примите његову веру. Ја дођох да вас о томе известим. Ти дакле саветуј твоме господину да привидно пристане на сараценску веру, да би се спасао смрти. А и ти учини то исто. Разуме се, душом нипошто не отступај од хришћанске вере, него само притворно се сагласите са кнежевим предлогом због опасности која вам прети, и Христос ће вам бити милостив. – А богољубиви муж овај прекрсти се, и одговори оном отпаднику: Одлази од нас, безакониче! – окрену се и оде од њега. А господин Константин патриције упита секретара Константина, ко га је то изазвао и због чега. Он пак, не желећи да му пред целом дружином каже, да се не би ко од њих побојао смрти и стао колебати, издвоји се настрану са господином Константином и каза му шта му Вадицис рече. Константин патриције благодарећи Бога рече: Нека буде воља Господња! Онда, обративши се својој дружини рече: Браћо, да проведемо ову сву ноћ у молитви! И уставши мољаху се, певајући псалме Давидове до сванућа.

Сутрадан рано, послат од кнеза, дође к тамници неки свиреп војвода са наоружаном војском, затвори капију, изведе из тамнице света четрдесет и два мученика, и упита их: Колико сте година у овој тамници? Свети одговорише: Што питаш о познатој ствари? Ето, навршава се седам година откако смо овде затворени. Војвода рече: Зар за тако дуго време ви не увидосте, колико човекољубље показује према вама кнез? Јер вас ето толико година штеди, а могао вас је погубити. Требало је дакле да му за показано милосрђе будете благодарни, и да се молите за њега, и да га волите свим срцем. Свети одговорише: Закон наш наређује нам да се молимо за оне који нас гоне, и који нам зло и неправду чине; стога се и за вашег кнеза молисмо Богу. Но да га волимо свим срцем, то је немогуће, јер нам забрањују речи светог пророка Давида, који овако говори Богу: Зар да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господе? (Пс. 138, 21), На то војвода рече: Како то може бити, да се неко моли за онога кога мрзи? Зацело лажете говорећи да се молисте за кнеза кога мрзите. Свети одговорише: Истину говоримо да се молисмо за њега Богу, да очи душе његове, помрачене неверјем, просвети, да би познао пут правде и побожно поштовао Бога, примивши истиниту веру хришћанску уместо оне лажне коју сада држи и сматра да је права. И када би он праву веру познао и примио, тада бисмо га не само заволели свим срцем, него и врло много поштовали, по речи Давидовој: Веома поштовах пријатеље твоје, Боже! (Пс. 138, 21).

Војвода рече: Зар су грчки и римски кнезови толико безумни те мисле да је без промисла Божјег наш народ овако многобројан и моћан и силан? А кад би нас Бог мрзео, не би тако промишљао о нама, не би нас тако умножио и ојачао, као што смо сада, што и сами видите. Свети одговорише: Не кажемо ми да сте ви без Божјег промисла, јер ко је лишен његовог промисла? Макар неко и не знао Бога, макар Га и ружио бестидно, ипак по Божјем промислу живи на земљи и креће се. Него ми ово кажемо: ви неправилно верујете у Бога истинитог, јер исповедајући да је Он Творац свих видљивих и невидљивих твари, Ви Му се ругате говорећи да је Он, како Творац и виновник свих добара, тако Творац и виновник и свих зала, истине и лажи, правде и неправде, смирености и гордости, кротости и јарости, целомудрености и разврата, и других врлина и злодела, које није потребно набрајати овде. И када би било истина оно што ви говорите о Богу, ми бисмо рекли да ви имате право знање о Богу. Али, пошто се ваше вероисповедање разликује од истине као тама од сунца, како да вас не изобличавамо? Па још сматрате, да ви једини имате истинско познање о Богу, а уствари га немате. И природно је да вас Бог ненавиди, иако сте под његовим промислом.

Војвода упита: Шта дакле, зар ви кажете да постоји други бог; творац свих зала и свакога греха? Како онда могу постојати два бога, један добар а други зао? И како може постојати свет, када се о њега боре између себе два бога? Свети одговорише: Не кажемо ми да постоји други бог – творац зла, који се разликује од Бога – Творца свих добара; не дао Бог! Него ми кажемо ово: један од анђела добровољно изабра себи оно што је некорисно и супротно добру и, заволевши то, омрзну најпре Бога Творца свог, а затим човека. И њему би допуштено да искушава нашу слободну вољу, да ли њоме ревнујемо Богу или се повинујемо кушачевом наговарању. Ви дакле, заведени од њега, сасвим погрешно његова зла приписујете бестрасном и неизменљивом Богу. Војвода рече: Али пророк наш Мухамед учи, да је свемоћни Бог подједнако творац сваког злог и сваког доброг дела људског. Свети одговорише: Види се, он овде другог бога погрешно измисли, као што некада Јелини измислише Агатодемона, и њега вам даде да му се клањате, иако није бог нити ће то икада бити. А ми познасмо истинитог Бога, и Њега исповедамо, Творца сваког добра, кога проповедаше у Старом Завету свети пророци, а у Новом Завету свети апостоли Христови. И никаквог другог бога ми не знамо.

Војвода рече: Не желите ли данас да заједно са правоверним кнезом нашим принесете молитве Богу по обичају вере наше? Јер сам због тога послан к вама. Не пристанете ли, знам да ће се неки од вас касније кајати што су неразумно и упорно остали непокорни. На то му свети одговорише једнодушно: Молимо јединог истинитог Бога, да не само ваш кнез, него и ти и сав род сареценски отступите од безбожне заблуде Мухамедове, а поклоните се и одате дужно поштовање јединоме Богу, кога проповедају пророци и апостоли Христови. А нама, не дао Бог, да добровољно напустимо светлост и пређемо у таму.

Војвода им рече: Пазите шта говорите, да се доцније не покајете, јер се то ваше противљење неће оставити без велике казне. А свети одговорише: Богу бесмртноме и праведноме поверавамо душе наше, и у Њега се уздамо до последњег даха свог, и нећемо се одрећи вере коју у Њега имамо. Опет им рече војвода: вас ће на дан Страшнога суда осудити сирочадство деце ваше и удовиште супруга ваших. Јер се сви ви сада лишавате њих, пошто се противите вољи кнежевој и нећете да примите веру његову. Наш велики кнез могао би наредити садашњем цару вашем, који је још дете, да пусти жене ваше и децу да вам дођу овамо. Но и сада, ако пристанете да се обратите и примите пророка Мухамеда, брзо ћете угледати све домаће ваше и веома се обрадовати. У Грчкој сада царује жена Теодора са малим дететом Михајлом. Она се не може успротивити наређењу великог кнеза нашег. А за богатства и имања не брините, јер египатски једногодишњи данак, који ће вам наш свемилостиви кнез поклонити као пријатељима својим, толико ће вас обогатити, да ће и унуци ваши до десетог колена имати изобиља сваковрсних блага. – Тада као једним устима узвикнуше свети: Анатема Мухамеду и свима који верују да је он пророк!

Пошто ово свети изговорише веома смело и са великом ревношћу по Богу, разгневљени војвода одмах нареди наоружаним војницима да сваком посебно вежу руке отпозади, и као овце воде на заклање. На тај призор стаде се стицати силан свет сараценски, а и хришћани који су живели у њиховој средини, желећи да виде погубљење светих мученика. И када се већ приближише реци Еуфрату, војвода дозва к себи једнога од мученика, светог Теодора Кратира, и рече му: Сазнао сам поуздано да си ти некада био свештеник, па си одбацио свештенички чин, постао војник, узео на себе оружје, и стао по бојиштима проливати крв људску. А сада се лицемерно правиш да си хришћанин, изобличаван савешћу својом због твога давнашњег одречења од хришћанске вере. Није ли боље за тебе сада да прибегнеш к учењу пророка и апостола Мухамеда, и од њега добијеш помоћ и избављење од смрти? Јер ти не можеш имати никакву наду ни уздање у Христа, кога си се раније добровољно одрекао.

Јуначни Христов мученик Теодор одговори: Неистину говориш, војводо, јер се ја нисам одрекао Христа Бога, него сам само напустио свештенички чин због моје недостојности. Због тога баш и дужан сам нарочито сада да крв своју пролијем за веру Христову и да умрем из љубави за Њега, да ми мој милосрдни Господ опрости сада оно што Му раније сагреших. Јер и слуга твој, који би побегао од тебе, па се потом вратио к теби и борио се до смрти за тебе, не би ли због тога добио од тебе опроштај за своје раније бекство? Војвода одговори: Нека буде како хоћеш, ја ти само предложих оно чиме би се могао избавити од смрти.

Када џелати Црнци исукаше мачеве своје и стадоше свете мученике распоређивати за посечење, деси се да Теодора Кратира ставише до патриција Константина. Бојећи се да Константин, видећи његово посечење, не падне духом и уплаши се смрти, Теодор му рече: Господине мој, чуј ме: пошто ти и чином и красотом врлина превазилазиш све нас, требало би да ти први постанеш мученик међу нама, да ти пре свих нас приклониш под мач главу своју за Господа свог, те да први добијеш венац од Исуса Христа – Небеског Цара, као што си био први у почасти код земаљског цара. А свети Константин му на то одговори: Теби, тако особито храбром, заиста доликује да то учиниш: да први положиш душу своју за Христа, како бисмо и ја и остали наши другови пошли за тобом.

Тада свети Теодор сатвори молитву, препоручујући душу своју Богу, приђе џелату, и радосно прими славну мученичку кончину: посечење мачем. А за њим и остали свети, по реду и по достојанству својих ранијих положаја, приступаху један за другим под мач, без имало страха или узнемирености или малодушности, тако да се војвода веома дивљаше посматрајући мученике са каквим поуздањем хитају у смрт. И тако свети четрдесет и два мученика окончаше свој живот јуначком смрћу за Господа свог, шестог марта 845 године.

По посечењу светих мученика сараценски кнез нареди да и споменутог отпадника Вадициса мачем посеку, говорећи: Да је био прави хришћанин, он се не би одрекао своје вере. И када не одржа веру у свога Христа, како може одржати веру у нашег Мухамеда? Он постаде непријатељ својим хришћанима, предавши их у наше руке, како онда, ако наступи зло време, да не постане издајник наш? Ко није био веран својима, може ли бити веран туђинцима? Никада. – И отсекоше мачем главу томе беднику. И он доби од Сарацена достојну награду за услугу коју им учини, предавши им славни и дивни град хришћански Амореју.

Сутрадан нареди кнез те бацише у реку Еуфрат тела светих четрдесет и два мученика. Бацише тамо и леш посеченог отпадника. И убрзо потом обретоше се на оној другој обали реке тела мученика читава, јер се свакоме телу присаједини његова глава. И лежаху заједно по реду чесно. А леш оног отпадника би пронађен далеко од светих тела мученичких, и глава његова далеко од леша његовог.

Хришћани онда узеше тела светих и чесно сахранише. А главу и леш оног безаконог издајника крокодили разнеше и поједоше. За све пак ово нека је слава Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом обожаваном вавек, амин.