ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Преподобни Пимен Велики

Објављено 14/02/2016

Преподобни Пимен Велики
Преподобни Пимен Велики

Преподобни Пимен беше родом Египћанин. Заједно са своја два млађа брата он отиде у један од општежићних манастира египатских и замонаши се са њима. А после неколико година мати њихова удовица, побуђена природном љубављу према деци, пође к њима желећи да их види, и не могаше их видети. Зато она стаде у близини цркве и чекаше њихов долазак у цркву. Када они иђаху ка цркви она им се јави, но они брзо побегоше натраг од ње, уђоше у келију и затворише од ње врата. А она, дошавши пред врата, стаде куцати и звати их, плачући дирљиво. Али јој они не отвараху, нити јој што одговараху. И када та жена дуго плакаше пред вратима њихове келије, ава Анувије то чу, па на друга вратанца уђе к њима и рече Пимену: Шта ћемо радити с овом старицом? Ето како дуго плаче, не одлазећи одавде. – Тада Пимен приђе к вратима и упита: Што плачеш, старице? – А она, чувши његов глас но њега самог не видећи пошто врата беху затворена, рече: Хоћу да видим вас, децо моја! Нисам ли ја мати ваша? Не дојих ли вас сисама својим? Не одгајих ли вас? И ето сада сам већ у старијим годинама; много се потресох чујући твој глас а тебе не видећи. Ја силно желим да вас видим, децо моја, пре но што умрем. – Пимен је на то упита: Где желиш да нас видиш, овде или у оном, будућем животу? – Она одговори: Ако вас не видим овде, децо моја, хоћу ли вас видети тамо? – Пимен јој рече: Ако благодушно претрпиш да нас не видиш овде, ти ћеш нас, надамо се у Божје човекољубље, на сваки начин видети тамо. – Удубивши се у ове речи, она одговори: Пошто ћу вас стварно видети тамо, не желим да вас видим овде. – И оде са добром надом, веома се радујући и више волећи да своју децу види у будућем животу него у привременом.

Проводећи дане и године у испосничким подвизима и боравећи непрестано у молитвама, блажени Пимен напредоваше у монашким врлинама, и помоћју Божјом јуначки савлађиваше невидљивог непријатеља. Умртвивши тело своје које војује на дух, и заморивши га многим трудовима као роба, и потчинивши га на служење духу, он узиђе на врх бестрашћа и постаде велики међу пустињским оцима, као савршен у врлинама.

Након неког времена поглавар те земље зажеле да види оца Пимена и посла к њему гласника са молбом да му дозволи доћи к њему. А старац се веома снужди, размишљајући у себи и говорећи: Ако велможе почну долазити к мени и указивати ми поштовање, онда ће и од народа многи долазити к мени и узнемиравати ме, и нарушавати моје безмолвије, моје молитвено тиховање, па ћу се лишити благодати смирења, коју Божјом помоћју стекох великим трудом од младости, и упашћу у мрежу гордости. – Тако размисливши у себи, преподобни одби да види поглавара и замоли га преко његовог гласника да му не долази, јер га видети неће; напротив, отераће га са тог места.

Чувши овакав одговор, кнез се веома ожалости и рече: због грехова мојих ја се не удостојих видети човека Божјег. – Ипак силно желећи да на било који начин види светога старца, кнез прибеже оваквом лукавству: узе сина старчеве сестре, као за неку кривицу, и посади га у тамницу, надајући се да ће старац доћи к њему да посредује за свога сестрића, те ће га тако видети. Стога кнез рече слугама својим: Ако дође ава Пимен, одмах ћу младића пустити на слободу; а ако не дође, онда младића нећу оставити без казне, јер је кривица његова велика.

Када то чу младићева мајка, сестра Пименова, она одмах хитно оде у пустињу к брату; и дошавши пред отшелничку келију његову стаде куцати на врата, молећи га са великим ридањем да иде код кнеза и издејствује да пусти њеног сина. А свети старац јој не отвори врата, нити јој што одговори. Међутим сестра, пошто дуго време куцаше с вапајним преклињањем и не би услишена, стаде грдити старца и ружити, говорећи му: Немилосрдни, неосетљиви, нежалостиви, безбожни, звероподобни! како те не трону толико моје вапајно ридање, јер син мој, јединац мој налази се у смртној опасности. – Старац онда посла ученика да јој рекне: Одлази одавде! Пимен нема деце, и зато му није жао. – И врати се сестра горко плачући и кунући брата.

Када чу о томе, кнез рече својим пријатељима: Кажите старцу да ми макар молебно писмо напише, и ја ћу сестрића његовог пустити из тамнице. – И многи саветоваше светоме старцу да напише писмо кнезу. И старац написа овако: Нека власт твоја нареди да се добро иследи младићева кривица, па ако се у њему нађе нешто што заслужује смрт, онда нека умре, да би временском смртном казном избегао вечне муке; а ако се нађе да његова кривица не заслужује смрт, онда га казнити по закону, па пустити.

Када кнез прочита овакво писмо старчево, удиви се врлинском мудроумљу и расуђивању мужа, и увидевши да је он прави угодник Божји одмах отпусти младића. А преподобни Пимен, избегавајући ташту славу и почасти људске, отиде на другу страну, и много година скиташе се по разним местима. Потом се поново настани у египатској пустињи и остаде у њој до старости, угађајући Богу подвижничким трудовима; и многим иноцима свети Пимен би отац.

Поучавајући своје ученике смиреноумљу, пошто и сам беше смиреноуман, преподобни Пимен им навођаше као пример повест о неком (можда о њему самом) старцу, говорећи: Не тако давно један монах Египћанин живљаше близу Цариграда у једном пустом месту, имајући малу келијицу. Догоди се једном да туда пролажаше благочестиви цар Теодосије. Дознавши да ту живи монах, цар остави све своје пратиоце и, прерушивши се у простог војника, упути се старчевој келији. Када цар закуца на врата, инок отвори, али не познаде цара него га прими као простог војника. Пошто сатворише молитву они седоше. Тада упита цар: Како се подвизавају оци који живе у Египту? – Монах одговори: Сви моле Бога за спасење ваше. – Гледајући по келији старчевој, цар не виде у њој ништа сем корпе која висијаше на зиду, и у њој немного сувога хлеба. И рече цар старцу: Оче, благослови ме да једем мало. – Старац одмах нали воду у зделицу, насу соли и метну парчад сувога хлеба, и једоше оба заједно. Затим старац донесе крчаг воде и даде цару да пије. После тога цар запита старца: Знаш ли ко сам ја? – Он одговори: Не знам, господине, Бог те зна. – Тада му цар рече: Ја сам цар Теодосије. – И старац му се одмах поклони. Потом рече цар: Блажени сте ви монаси, јер сте слободни од брига таштег света овог и водите миран живот, бринући се једино о спасењу душе своје, како ћете добити вечни живот и небеска блага. Истину ти говорим да ја, рођен у царској палати и сада цар, никада нисам тако слатко јео хлеба и пио воде као што сада једох и пих са огромним задовољством. – Старац на то рече: То је зато што ми монаси сва наша јестива спремамо са молитвом и благословом; због тога и најпростија храна бива слатка. А по вашим кућама спремање јела бива без молитве, притом са много трчкарања и празних разговора; због тога јела ваша не добијају благослова који би их учинио слаткима. – Давши целив старцу, цар оде; и од тада веома поштоваше тога монаха. Међутим старац, бојећи се пагубног превазношења и гордости, да не би због поштовања од стране људи изгубио своју смиреност и лишио се благодати Божије, устаде и побеже оданде и дође опет у Египат.

Такву повест исприча својим ученицима свети Пимен, желећи их научити смирености и склањању од таштих похвала и почасти, које доносе монасима не корист него штету. Свети Пимен учаше своје ученике и осталим врлинама; и учење његово беше делотворно, могло је свакога упутити на спасење: јер као што равноангелни живот његов беше образац врлине, тако и реч његова беше свима на корист. И долажаху к њему не само почетници него и остарели у подвизима монашким, и питаху га о ономе што је корисно за спасење душе, и добијаху од њега богомудре и богонадахнуте одговоре на сазидање душа својих. Те одговоре неки записиваху у Патерицима, Отачким књигама. Неке од тих одговора споменућемо овде.

Неко упита аву Пимена, говорећи: „Ако видим сагрешење брата свога, треба ли да га покријем?“ Ава одговори: „Ако покривамо сагрешења браће, и Бог ће покрити наша“. – Неки брат рече ави Пимену: „Смућујем се, оче, и хоћу да идем одавде“. Старац упита: „Са ког разлога хоћеш да идеш одавде?“ Брат одговори: „Чујем ружне речи о једном од овде живеће братије, и то ме саблажњава“. Старац рече: „Није истина то што си чуо“. Брат одговори: „Зацело је истина, оче, јер онај који ми је то причао заслужује свако поверење“. Старац рече: „Не, онај који ти је причао не заслужује поверење, јер када би заслуживао поверење, он ти не би причао такве ствари. Но ти никада не веруј ономе што ти говоре, ако сам то видео ниси. Јер и Бог, чувши вику Содомску, не поверова док не сиђе сам да види својим очима: Вика је, рече Господ, у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21)“. Брат рече на то: „И ја, оче, својим очима видех тога брата где греши“. Чувши то, старац погледа у земљу, узе са земље малу гранчицу, и упита брата: „Шта је ово? Брат одговори: „То је гранчица“. Старац онда погледа на врх зграде, па указавши на греду на којој стоји кров зграде, упита: „А оно шта је?“ Брат одговори: „Оно је греда“. И рече старац брату: „Запамти у срцу свом, да су греси твоји као ова греда, а грех брата, о коме говориш, јесте као ова гранчица, па се нећеш смућивати и саблажњавати“.

Ове речи светог Пимена чу ава Сисоје који се тада деси код њега, удиви се и рече светом Пимену: Како да те похвалим, аво Пимене! Ваистину су речи твоје препуне благодати и славе, као скупоцено драго камење! – Тада рече ава Пимен: Казано је: сведочи само оно што видеше очи твоје. А ја вам кажем: ако што и очима својим видите, не верујте одмах. – И онда исприча овакав случај. Неки брат би исмејан од ђавола оваквим привиђењем: он виде једнога брата где чини грех са женом; то му смути мисли, и њега спопаде похота; и он онда приђе и гурну их ногом, говорећи: Престаните! зашто грех чините? – И гле, испостави се да то беху снопови пшенице а не људи. Зато, закључи ава Пимен, кажем вам: не верујте одмах ни ономе што очима својим видите. – На то га ава Анувије упита: А шта би ти рекао Бог, ако би видео некога где греши, а ниси га укорио? – Свети Пимен одговори: Рекао бих Богу: Господе, Ти си заповедио: „извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата твога“ (Мт. 7, 5).

Једном брат један упита аву Пимена говорећи: Учиних тежак грех, оче, и хоћу да проведем у покајању три године. Је ли доста три године за покајање? – Старац одговори: Много је. – Тада брат рече: Значи, ти налажеш кајати се једну годину? – На то старац одговори: И то је много. – Чувши то, друга братија рекоше: Према томе, у покајању треба провести до четрдесет дана? – А старац поново одговори: „И то је много“. Па онда додаде: Ја сматрам да ако се човек покаје од свега срца и чврсто реши да се више не враћа на грех, онда ће Бог примити његово тродневно покајање.

Неки брат упита аву Пимена говорећи: Како треба човек да живи? – Старац одговори: Из примера пророка Данила видимо, да га низашта нису могли окривити сем да служи Господу Богу своме. – Овим речима свети Пимен показа да човек треба да живи тако, да сав живот његов буде не што друго него једино служење Господу Богу.

Други инок упита: Како да се сачувам од вражијих нападаја? – Отац одговори: Када котао загреван ври, онда га не сме дотаћи ни мува нити икоји инсект; а када се котао охлади, онда и муве на њега слетају и инсекти у њега улазе. Тако и к иноку који се усрдно бави духовним делима, враг не сме приступити и увући га у своје замке; к ономе пак који проводи време у нехату и лењости, враг лако приступа и наводи га на грех како хоће.

Неко упита старца, како се избавити од рђавих помисли које наилазе. Свети старац одговори: Та је ствар слична човеку који слева има огањ а сдесна суд са водом; и ако се запали од огња, он узима воду из суда и угашује себе. Огањ то су рђаве помисли, које враг убацује у срце човеку, као варнице у кућу, да би се човек запалио греховном жељом; а вода, то је – бацити себе на молитву к Богу.

Опет упита старца Пимена ава Амон о рђавим помислима које излазе из срца, и о таштим жељама. И одговори старац из Светога Писма, говорећи: Еда ли се може прославити секира без онога који њоме сече? или похвалити се тестера без онога који њоме струже? Тако и ти, не шаљи рђавим помислима у помоћ свој пристанак, и оне ће ишчезнути.

Ава Јосиф упита аву Пимена о посту, рекавши: Како се треба постити? – Старац одговори: Ја сваки дан једем по мало, али се не наједам. – Ава Јосиф упита: А када си био млад, ниси ли се постио по два дана? – Пимен одговори: Зацело постио сам се не само по два дана, него и по три, и по читаву седмицу. Али свети оци, испитавши и једно и друго, нађоше да је најбоље сваки дан јести по мало. Јер то је царски пут, лакши и подеснији, да се ум не би погордио.

Игуман Великог манастира упита аву Пимена, говорећи: Како могу стећи умилење? – Старац одговори: Зар може бити умилење у оном срцу, у коме су мисли о сиревима, о судовима зејтина, и о другим житејским бригама? – Други упита старца: Шта је боље, говорити или ћутати? Старац одговори: Ко говори Бога ради, добро чини; и ко ћути Бога ради, такође добро чини.

Ава Сисоје упита аву Пимена о нечистим помислима. Старац одговори: То је слично сандуку са хаљинама: ако човек држи хаљине у сандуку дуго време, не претурајући их и не ветрећи их, хаљине ће у току времена појести мољци и оне ће се распасти. Тако је и са нечистим помислима: ако их човек не одгони од себе, оне ће му разорити и упропастити душу.

Такве мудре одговоре давао је на разна питања ава Пимен. Осим тога у Патерицима се налазе многе мудре изреке светог Пимена. Ево неке од њих.

Ава Пимен је говорио: „Када човек хоће да зида кућу, он скупља разну грађу, да би је могао сазидати. Тако ћемо и ми лако сазидати у себи дом душе, ако од сваке врлине узмемо по неки делић“. – Још је ава говорио: „Главно је за човека ово троје: бојати се Бога, често се молити, и ближњему добро чинити“. – Свети старац је говорио: „Темељ монашког живота је ово троје: сиромаштво, трпљење и разборитост. Ако се ова три делања налазе у монаху, онда Бог који га спасава живи у њему“. – Свети Пимен је говорио: „Ако инок омрзне две ствари, може се ослободити саблазни овога света“. „А које су то ствари?“ упита брат. „Покој тела и сујета“, одговори старац; па продужи: „Писано је у Еванђељу: Који има хаљину нека је прода и купи нож (Лк. 22, 36); то значи: који има покој тела, нека га остави и почне проводити суров живот, ступивши на пут тесан“. Још рече: „Када се Давид бораше са лавом или са медведом, он га уби ухвативши га за гушу (1 Цар. 17, 34-35); тако ћемо и ми Божјом помоћу победити лава – ђавола, и медведа – тело наше, ако узду уздржања ставимо на грло и стомак наш“. Још додаде свети ава: „Да Навузардан, старешина над куварима цара Вавилонског, није дошао у Јерусалим, храм Господњи не би био сагорен. Тако и у нама неће се запалити огањ греховне ножуде, и никада неће доживети пораз ум наш који ратује са врагом, ако се не одамо преједању и задовољавању стомака. Потом рече свети старац: „Као што се пчеле одгоне димом, те људи узимају слатки плод њиховог труда, тако се покојем тела одгони страх Господњи од душе наше и одузима јој се свако добро дело“. Још рече: „Као што царев маченосац предстоји цару увек готов, тако и душа наша треба да је увек готова за борбу са демоном блуда“.

Чувши за неког брата да се пости по шест дана и у седми узима по мало хране, али се гњеви на брата свог, ава Пимен рече: Научио се постити шест дана, а није се научин уздржавати се од гњева ни један дан.

Презвитер једног манастира, чувши за неку братију да често одлазе у град и купају се у купатилу и не раде на своме спасењу, разгневи се на њих, дође у главни храм, и узе им монашки лик. Потом се раскаја, оде к ави Пимену и исприча му све шта је урадио са том братијом. Старац му рече: А ти, немаш ли у себи ништа од старог човека? или си га, можда, потпуно свукао са себе? – Чувши овакву реч од старца, презвитер би тронут, па призва братију коју беше уцвелио, извини им се покајнички, и поново их обуче у монашки лик.

Једном ава Исак дође к ави Пимену, па видевши га где излива мало воде на ноге своје, рече му како неки оци навикоше сурово мучити тело своје. А ава Пимен му рече: Ми смо научили да будемо не убице тела него убице страсти. – Потом рече: Човек који наизглед ћути а срце му осуђује друге, тај уствари непрестано говори. А има таквих људи који од јутра до вечера говоре језиком, а у ствари држе молчаније; јер који не осуђује ближњега исто је што и онај који ћути.

Ава Јосиф исприча ово: Када једном сеђасмо код аве Пимена, беше међу нама млади брат Агатон. Желећи да нешто каже овоме Агатону, старац га назва авом, рекавши: аво Агатоне! – А ми приметисмо старцу: Овај брат је још млад, зашто га зовеш авом? Старац одговори: Његова ћутљива уста побудише ме да га назовем авом.

Још говораше ава Пимен: Брат који борави са ближњима треба да је камени кип; вређан, не треба да се гњеви; хваљен, не треба да се горди. – Још свети старац говораше: Злом никада нећеш победити зло. Ако ти ко чини зло, ти му узвраћај добром, да би својим добротворством разорио његово зло.

Овој врлини, као и другим врлинама, преподобни Пимен поучаваше и самим делом; јер до његовог доласка из Скита у Египат, живљаше у Египту неки старац, поштован од свих. А када тамо дође ава Пимен, многи оставише тога старца и почеше долазити к Пимену. Због тога старац тај стаде се гњевити на дошавшег аву, завидети му, и рђаво говорити о њему. Када то чу ава Пимен, би му жао и рече својој братији: Шта да радимо сада, јер нас ови људи бацише у тугу, оставивши тако светог и врлинског старца и долазећи к нама ништавнима? На који начин ћемо одстранити од нас гнев великог оца тог? Да спремимо нешто хране и потражимо мало вина, па хајдемо к старцу да заједно са њим једемо; можда ћемо на тај начин умилостивити његово срце.

Пошто спремише хране и нађоше мало вина, они одоше к томе старцу и закуцаше на врата његове келије. Чувши куцање, ученик тога старца упита: Ко је? – Одговорише му: Реци своме ави да је дошао Пимен са братијом да приме благослов од њега.

– Ученик оде и каза старцу. А старац чувши рече: Иди и реци им: Идите одавде, јер немам времена да вас видим. – Када ученик саопшти то дошавшима, они рекоше: Нећемо отићи одавде док се не удостојимо поклонити се старцу. – И стајаху на жези пред вратима келије. А старац, видевши смирење и трпљење дошавших, би тронут те им отвори врата и прими их са целивом; па севши разговараху с љубављу и једоше донесено. Онда рече тај старац: Нема сумње истина је не само оно што сам чуо о вама, него видим у вас добра дела стопут већа.

Од тога времена старац постаде ави Пимену пријатељ пун љубави. Тако је преподобни Пимен умео да отклања злобу уперену на њега и био у томе пример другима.

Поред тога преподобни Пимен је умео да духовно користи другима и ћутањем својим, као и речју. Једном презвитери те области дођоше у посету манастиру у коме је обитавао преподобни; а ава Анувије, желећи да их по могућностима мало угости, уђе к преподобном Пимену и каза му то. Међутим Пимен не даде одговора, него остаде ћутећи дуго време; и отиде од њега Анувије ожалошћен. Потом братија која се десише код аве Пимена, упиташе га: Зашто ниси дао одговора ави Анувију?

– Старац им одговори: Ја немам оруђе (тојест језик) за то, јер сам већ мртав; а мртав не говори; стога не сматрајте да боравим с вама.

Старац поступи тако, да га не би звали к њима за трпезу; јер се о њему прича и то, да када су га братија звали да једе заједно са њима, он је одлазио плачући, као без воље: јер се чувао да насити стомак свој, а уједно с тим бојао се да не ожалости братију не послушавши их.

Неки инок, чувши о врлинском животу преподобног Пимена, дође к њему из далеке земље, да га види и да се поучи од њега; старац прими иноке с чешћу, и пошто целиваше један другог седоше. Инок стаде говорити старцу из Светога Писма, о стварима недокучљивим о којима се говори у Божанском Писму, и о предметима небеским. А отац Пимен, окренувши лице своје, ћуташе и ништа не одговараше говорнику. Инок тај дуго говораше од Писма, и не добивши никакав одговор од ћутећег старца, изиђе из келије жалостан и рече старчевом ученику: Узалуд предузех тако далек и тежак пут; ја ради њега дођох овамо, а он неће ни једну реч да ми проговори. – Ученик уђе к старцу и рече му: Оче, ради тебе дође овај чесни муж, славан међу иноцима своје земље; зашто не разговараш с њим? – Старац одговори: Он је од виших, и говори о небеском; а ја сам од нижих, и могу говорити само о земном. Када би брат који је дошао к нама говорио о душевним страстима и о телесним немоћима, ја бих му онда одговарао, а пошто он говори високе ствари, ја о њима не знам.

Изишавши од старца, ученик рече томе иноку: Знај, оче, да старац нерадо разговара из Божанског Писма; но ако му ко говори о страстима душевним, он онда одговара. – Тронут, инок тај уђе к старцу и упита га: Шта да радим, аво, јер страсти владају мноме? – Тада старац, погледавши на њега радосна лица, рече: Сада си добро дошао; сада ћу отворити уста своја и напунити их блага. – И говори с њим дуго како се побећују страсти које војују на нас. И инок, добивши много духовне користи од богонадахнутих речи старчевих, благодари Бога што га удостоји да види тако светог старца и да слуша беседу његову; и врати се у своју земљу радујући се што је обрео велику корист за душу.

Потом други инок, ава Исак, дође к оцу Пимену и нађе га где седи ћутећи, и као да је у заносу. Почекавши доста времена, па кад виде да старац дође к себи он направи метаније пред њим, говорећи: Реци ми, оче, где си био умом својим? – А он, приморан на одговор упорном молбом, одговори: Мој ум бејаше тамо, где Пречиста Дјева Марија Богородица плакаше стојећи крај крста; и ја бих хтео тако свагда плакати.

Такав великан међу оцима, преподобни Пимен, који прође сваку врлину, који животом и речју беше свима на корист, имађаше у уму свом толико смирење, да често са уздахом говораше: Ја ћу бити бачен у оно место, у које Сатана буде бачен. – Но Господ смиреног слугу Свог узнесе у места светих анђела и у насеља праведних и преподобних; после земног живота, испуњеног многим годинама, Господ га уведе у небеске обитељи, где нема краја годинама, где сви свети, предстојећи престолу славе Божије, свагда славе Оца и Сина и Светога Духа, Једног Бога у Тројицн, коме и од нас грешних нека је слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.