ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Преподобни Никита Исповедник

Објављено 08/02/2016

Преподобни Никита Исповедник
Преподобни Никита Исповедник

Преподобни Никита је рођен у Витинији, у граду Кесарији, од благочестивих родитеља. Отац му се звао Филарет. А мајка његова престави се ка Господу у осми дан после његовог рођења. Лишивши се своје супруге, Филарет се замонаши, те Никита остаде код своје бабе, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке, Никита предаде себе на службу Богу. Он најпре би црквењак, и провођаше време у читању божанских књига. Затим оде код једног врлинског мужа, Стефана отшелника. Пошто га овај довољно упути у духовне ствари, одасла га у манастир Мидикијски, који подиже преподобни Никифор, тадашњи игуман. Игуман Никифор с љубављу прими Никиту провидећи у њему благодат Божју, и постриже га за монаха. У манастиру се блажени Никита толико одаде подвижничким подвизима, смирењу, послушању и свима добрим делима, да убрзо превазиђе све тамошње иноке. И у седмој години његовог боравка у манастиру усаветова га игуман да прими јеромонашки чин, и патријарх Тарасије га рукоположи за јеромонаха.

Чим постаде јеромонах, преподобни Никифор, изнемогао од старости, предаде му са старешинством вођење свих манастирских послова, иако Никита то није хтео. И блажени Никита управљаше добро манастиром уместо оца свог Никифора, будно руководећи словесно стадо и умножавајући га примером свог врлинског живота. Јер многи, чувши за његов богоугодни живот, одрицаху се света и долажаху у манастир да их он води путем спасења. И за неколико година братство се благодаћу Христовом умножи на сто чланова. Међу њима беше и блажени Атанасије, муж уистини честан и диван; његову врлину немогуће је укратко испричати, и његову велику љубав к Богу изразити, коју он показа у почетку одречења од света, тако да су се и сами Анђели имали чему дивити. Јер када он ради Бога презре свет и сласти света и тајно побеже из родитељског дома у манастир да се посвети монашким подвизима, отац његов разјарен дојури у тај манастир, и нашавши сина, кога је много волео, збаци с њега послушничку ризу манастирску, обуче га у светлу скупоцену одећу и силом одведе дома. А он, дечак, говораше оцу. Оче, мислиш ли да ме овом скупоценом одећом одвратиш од моје намере? Сав ми је свет мрзак. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 16, 26). Отац га онда затвори у једну нарочиту одају; и труђаше се на све могуће начине да га склони на љубав к свету. Али он, љубављу к Богу савладавши љубав к родитељу и к сујетном свету, скину са себе световну одећу у коју га отац оденуо беше, и сву је искида на парампарче. А кад то виде отац, он га одену у још скупоценије хаљине, јер беше богат и знаменит и чувен. А он и са овом одећом учини што и са претходном. То силно разјари оца, и он га онако нага изби без милости, тако да му се тело покри ранама које почеше да гноје, због чега је отац морао звати лекаре, који неке ране излечише а неке оперисаше. А дечак говораше: Макар ме отац мој на комаде искидао, ипак ме неће раставити од љубави Божје, нити ме одвратити од моје намере. – Тиме би отац тронут и, проливши много суза, рече Атанасију: Чедо моје, иди путем добрим који се изабрао!- Нека ти Христос буде помоћник, и нека те избавља од сваке замке вражије! И он оде у манастир у коме раније беше, замонаши се, и толико се смири, да се у њему ништа световно не могаше видети: ни реч, ни навика, нити стицање ма каквих ствари. Нарав му беше кротка и смерна, говор тих и љубак, одећа сва подерана; према себи беше безмерно суров, иако је одрастао у удобностима светским као син богатих родитеља.

Таквог врлинског мужа, који много година проведе у монашким трудовима, привуче к себи у Мидикијски манастир љубав преподобног оца нашег Никите и слава равноангелног живота његовог. И постаде Атанасије мио сабеседник и сажитељ обојици преподобних: Никифору и Никити. После извесног времена они умолише Атанасија те се прими за манастирског економа.

И беху блажени Атанасије и преподобни Никита у управљању манастиром као једна душа и један разум у два тела, упућујући сву братију речју и примером на сваку врлину и савршено угађање Богу: засађиваху у њима љубав, поучаваху их смирењу, беху будни стражари чистоте њихових душа и тела, крепљаху слабе и малодушне, утврђиваху оне што стоје, а разноврсним саветима и казнама подизаху оне који падају. Јер кад би се један од њих показивао тобож најсуровији наказатељ, други се тада јав-љао као најкроткији и најмилостивији саветодавац. А сва су их братија обојицу волели, и њихову реч примали као да из уста Божјих долази. Али ова два наставника врлине не поживеше до краја заједно, јер после неколико година престави се ка Господу преподобни Атанасије 26 октобра. Престављајући се, његова последња реч братији беше ово: По престављењу мом дознаћете о мени да ли сам нашао нешто милости у Бога.

Затим после многих трудова и телесне болешљивости отиде ка Господу 4 маја и преподобни Никифор, оснивач тог Мидикијског манастира и први игуман његов. И преподобни Никита, лишивши се свог духовног оца, светог Никифора, и милога друга – преподобног Атанасија, остаде као неко сироче и веома туговаше за обојицом из велике љубави према њима. А тугу своју разблаживаше несумњивим обавештењем о њима, да су добили благодат и блажени живот у Господа Христа, коме угодише по-служивши Му усрдно од младости.

По престављењу блаженог оца Никифора сва братија молише преподобног Никиту, да прими чин и назив игумана. Јер док је преподобни Никифор био жив, свети Никита није хтео да прими игумански чин и назив, ма да је потпуно управљао манастиром уместо оца свог, светог Никифора, који од старости много година беше слаб и немоћан. И тако, умољен од братије, а и приморан од других многих отаца, он прими игумански чин и доби благослов од свјатјејшег патријарха цариградског Никифора који дође после светог Тарасија. И додаваше труд на труд, помоћу Божјом управљајући сам манастиром и бринући се о спасењу поверених му душа. А Бог, прослављајући угодника свог, даде му благодат да исцељује болести и изгони демоне. Тако једног дечака који беше нем од рођења он осени крсним знаком и дечак проговори. А једног брата који беше полудео он исцели помазавши га светим јелејем. Једним пак од новодошавших у манастир овлада демон, и он га молитвом избави од демоније, а демона, претворивши у змију, прогна. Исто тако и другог демонијака ослободи од злог духа. И многе и разноврсне болести телесне он исцељиваше чудесно живећом у њему благодаћу Христовом.

Живећи тако богоугодно, свети Никита зађе у старост, и наступи време његовог храброг исповедања вере и страдања, које претрпе пред крај свога живота за поштовање светих икона. У та времена јерес иконоборачка још не престајаше, иако је била проклета Седмим Васељенским Сабором светих Отаца. Подржавана од царева, она се обнављаше. А и сам почетак јој би од грчких царева. Најпре од цара Лава Исавријанца она ојача и као нека опака болест узе маха. Јер он први издаде наредбу против светих икона, и својом влашћу царском многе привуче своме неправоверном умовању. Он прогна правоверног патријарха светог Германа, и на патријаршиски престо доведе свога једномишљеника Анастасија јеретика. По смрти пак тог злочестивог цара зацари се његов син Константин Копроним, још гори гонитељ Цркве Божје. Он не само одбациваше свете иконе, него и забрани да се свети угодници Божји називају светима, и мошти светих ни у шта не сматраше. Укратко речено: он се само по спољашности показиваше као хришћанин, а изнутра сав беше неверни Јеврејин. Он се бедник чак дрзну хулити Пречисту и од сваког створења узвишенију Матер Божју, заштиту и уточиште целога света, и одбацивати њено свето име и њену свету икону. Усто нареди да се не сме ни спомињати њено посредовање пред Богом, којим се свет држи. А да би је што више наружио, он чињаше и ово: показиваше кесу пуну златника и питаше присутне: Има ли велику вредност ова кеса? Присутни му одговараху: Има уколико се у њој налази злато. Тада би Копроним просуо злато из кесе, и опет питао: А сада има ли ова кеса вредности? А они су му одговарали: Нема, пошто је празна. Јер каква цара зацари се његов син Константин Копроним, још гори говорио: Тако и Марија, док је у утроби својој носила Христа, била је достојна поштовања, а чим га је родила, она је лишена тога и ни по чему се не разликује од осталих жена.

О да свепоганих уста и свебезбожног језика! какву хулу изговара на Матер Творчеву, која је пречаснија од свих Небеских Сила и светија од свих Светих! Еда ли царица, пошто роди царског сина, није достојна царског поштовања? Еда ли се мати царева има само дотле поштовати докле у утроби својој носи цара? О да бедног хулитеља, који се ничим не разликује од богомрских хулитеља Јевреја! Па не само што он бејаше такав богохулник, него се стараше да заводљивим ласкама и грозним претњама наведе и све остале на такво безбожно богохулство. Оне који нису пристајали на то и противнли се, он је стављао на разне муке. Верне и истините слуге Христове он је мачем секао, огњем сагоревао, у море бацао, и помоћу сваковрсних неподношљивих мука горкој смрти предавао. Зато и сам љутом смрћу изврже своју бедну душу, јер издишући горко вапијаше: Жив сам предат огњу неугасивом! – И он, који раније хуљаше Пречисту Матер Божју, сада наређиваше да је славословљима и песмама славе, али сасвим отуђен од Божјег милосрђа он не нађе олакшање.

Пошто овај мучитељ тако са шумом погибе, зацари се после њега син његов Лав IV, такође јеретик иконоборац, сличан оцу свом. Али он убрзо умре. После њега на престо дође његова жена Ирина са малолетним сином Константином. Она поврати мир светој Цркви, и сазва Седми Васељенски Сабор ради анатемисања јереси иконоборачке (787 г.). И сва се Црква Христова обрадова васпоставивши своју првобитну красоту икона, и видевши на престолима православне цареве и архијереје.

После Ирине цароваху један за другим правоверни цареви: Никифор и Михаил. Затим се зацари Лав V, назван Јерменин. Он пође трагом свога имењака злочестивог цара Лава Исавријанца, и стаде попут њега гонити православне и свете, обнављајући и васкрсавајући опет проклету јерес иконоборачку. Он тражаше себи помоћнике , једномислене учитеље зла, и мало их нађе међу велможама, од којих двојица беху веома зли: Јован Спекта и Евтихијан. Међу свештеницима нађе Јована Граматика, тог новог Тертула (ср. Д.А. 24, 1), који беше изабрани сасуд ђаволов, и неког Антонија Силеа; а међу монасима нађе Леонтија и Зосиму. Овај Зосима после извесног времена би ухваћен у срамном делу, и нос му би одрезан, и срамно умре, оставивши после себе рђав глас. Са њима цар рађаше на безбожју, и слушајући њихове савете пооштраваше борбу коју поведе против Цркве. Затим сазва у своју палату све архијереје, и све духовништво цариградско, а позва и свјатјејшег патријарха Никифора, желећи да пред њим и пред целим сенатом они воде спор са горе споменутим јеретицима, његовим једномишљеницима. И прво се он сам обрати правовернима, правећи се и сам правоверан; и извукавши из недара икону распећа Христова, коју имађаше о врату, лицемерио се главом поклони икони и рече светим Оцима: И ја се ничим не разликујем од вас, јер поштујем свету икону, као што сами видите. Али усташе неки који другачије уче и говоре да је прави пут онај кога се они држе. Зато да их позовемо овамо пред вас, па водите спор како би се нашло правилно схватање о иконама. И ако вас они својим разлозима победе и јавно докажу своју истину, онда се ни ви немојте противити доброј ствари. Ако пак ви њих разлозима победите и обелоданите њихову заблуду, онда нека они престану ширити погубно учење и нека се као и раније држе правоверја. А ја ћу слушати ваш спор и пресудити, јер када сам позван да о мањим стварима решавам, онда утолико пре морам се бринути о управљању Црквом. Саслушаћу вас, саслушаћу и другу страну, па кад видим на чијој је страни истина, ја ћу прићи тој страни.

Но пресвети патријарх Никифор и сви архијереји с њим нипошто не пристајаху на то. Они нису хтели не само да воде спор него ни да виде оне злоумне јеретике, изјављујући: Та је јерес већ размотрена и анатемисана Седмим Васељенским Сабором светих Отаца, и није потребно више да се она поново претреса и да се у Цркви обнавља оно што је потпуно одбачено од стране Цркве. – А кад свети Оци видеше да је цар веома наклоњен зловерју и подржава јеретике, они му смело противстадоше. Свети Емилијан, епископ кизички, рече: Царе, ако је ово питање, ради кога си нас позвао, црквено питање, онда га по обичају треба претресати у светој цркви а не у царској палати. Цар одговори: Али и ја сам син Цркве, и као посредник и миритељ саслушаћу обе стране, да бих сазнао на чијој је страни истина. На то одговори цару свети Михаил, епископ синадски: Ако си посредник и миритељ, зашто онда не чиниш оно што треба да чини посредник и миритељ? Јер ти прикупљаш црквене противнике и држиш их у својој палати, храбрећи их да небојажљиво уче све да држе злочестиве догмате. А правоверни, заплашени твојим грозним претњама, не смеју ни по ћошковима да проповедају о правоверју. То дакле није знак посредовања и смиривања већ гоњења и насиља. Цар рече: Али ја сам једне мисли с вама. Но пошто сам сазнао да то питање о поштовању икона изазива двоумљење, то је моја дужност да не пређем ћутке преко тога, већ да тачно испитам у чему је истина. И какав је разлог те не желите да разговарате са вашим противницима? Очигледно је да сте незналице, и немате доказе из Светога Писма којима бисте могли бранити своје гледиште. На то свети Теофилакт, епископ никомидијски, одговори: Царе, сведок је Христос, чију свету икону имаш пред очима, да имамо безбројна сведочанства православне вере наше, која потврђују побожно поштовање светих икона. Али нас нико не слуша, и не можемо да успемо борећи се са моћном руком која нам силно прети. Затим свети Петар, епископ никејски, рече цару: Како предлажеш да водимо спор са онима којима ти помажеш и са којима заједно ти сам војујеш против нас? Не знаш ли да би нас и манихејци, кад би их ти довео овде и подржавао их, надговорили, имајући твоју подршку?

Потом свети Јевтимије, епископ сардијски, стаде са највећом смелошћу говорити: Чуј, царе! откако Господ наш Христос сиђе на земљу пре осам стотина и нешто више година, свуда се Он по црквама изображава на иконама, и Његова се икона побожно поштује. И ко је толико охол да се дрзне оспорити или разорити предање које толико векова постоји у црквама од светих Апостола, Мученика и богонадахнутих Отаца, па је чак и до нас дошло? А апостол наређује: Браћо, стојте и држите предања којима се научисте или речју или из посланице наше (2 Сол. 2, 15). И опет: Ако вам и анђео с неба јави еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! (Гал. 1, 8). Зато противу оних који измислише иконоборску јерес би сазван Васељенски Сабор у време благочестивог царовања Ирине и Константина, и сам Син Божји прстом Својим потврди тај Сабор. Стога, ко се дрзне да ишта од тога Сабора разори или поништи, проклет да буде!

Слушајући ово цар, иако је гнев пламтео у срцу његовом, стрпљиво слушаше говорнике, притворно се показујући кротак. Тада смело иступи велики ревношћу учитељ црквени, свети Теодор, игуман Студијског манастира, и рече: Царе, не разоравај мудро установљени поредак црквени! Јер свети апостол Павле каже: Бог даде Цркви једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, на усавршавање светих (Еф. 4, 11.12). Апостол није рекао: и цареве. Теби је, царе, поверено да управљаш световним пословима, градским делима и војном силом. О томе се ти старај, а црквене послове остави пастирима и учитељима, како то апостол учи. Ако не, онда знај, ми нећемо послушати учење супротно нашој православној вери, па макар га донео анђео с неба, а камоли да послушамо тебе земљаног, трошног човека!

Тада се цар силно разгневи, и из њега суну сав јед и бес и јарост, које је притворном кротошћу покривао док је слушао речи светих Отаца, и са бешчешћем и грдњама отера из палате све Оце. И неправедно збаци с престола праведног пастира, пресветог патријарха Никифора. Тако поступи и са осталим правоверним архијерејима. И све их посла на заточење у разне крајеве и места. То учини и са преподобним Теодором Студитом. А на патријаршиски престо доведе једног свог саветника, мирјанина Теодота Каситера, по вери јеретика а по животу развратника-Исто тако и на друге архијерејске престоле, пошто прогна правоверне епископе, цар понамешта своје зловерне псевдоепископе, и избаци свете иконе из светих цркава. И настаде опет такво гоњење на православне због поштовања светих икона, какво беше под Лавом Исавријанцем и његовим сином Копронимом. И зловерни цар Лав Јерменин са својим једномишљеником псевдопатријархом Теодотом сазва у Цариграду безаконо збориште, на коме, сами проклети, проклеше правоверне божанствене и благословене свете Оце. И оне који не пристајаху уз то њихово неправедно збориште, они стављаху на разне муке и убијаху.

По завршетку тог злочестивог сабора, цар позва к себи игумане истакнутијих манастира, међу којима беше и божанствени отац наш Никита. Цар најпре покуша да их ласкама придобије за своје зловерје. Али кад увиде да су они непоколебљиве вере, врже их у разне тамнице, свакога посебно, и смишљаше шта да предузме даље против њих. И би преподобни Никита много дана у врло смрдљивој тамници; и сама та смрдљава беше не мала мука за светитеља. Усто сваки дан долажаху к њему неки покварени и бестидни људи, који не беху достојни ни да се назову људима. Они гадним и ружним речима засипаху светитеља, и силно га вређаху. На то су их нарочито учили јеретици-Међу њима беше најгори неки Николај. Својим безумљем он је нарочито многе јаде задавао преподобном старцу, брбљајући против њега којекакве гадости. И то је тај Николај чинио све док му се његов покојни отац не јави у сну и не рече: Одступи од слуге Божјег! – И од тог часа Николај престаде са својим преклапањима. И не само више не досађиваше светитељу, већ и другима брањаше да му досађују.

Пошто преподобни проведе у тамници много мучних дана, цар нареди да га одведу на заточење у источне крајеве, у град Масалеон. И то би учињено у време врло љуте зиме. И старац претрпе многе муке од мраза, снега и ветрова, јер беше у подераној одећи. Усто и спроводник , који га је водио у прогонство, беше веома свиреп и немилосрдан, и мучаше старца гонећи га да брзо иде, јер се старао да онако дугачак пут превали за мало дана. То исто учини цар и са осталим чесним игуманима, пославши сваког посебно у прогонство. А затим, размисливши о томе, и увиђајући да ништа неће постићи држећи у заточењу њих који су изнад сваке туге, него ће само учинити да они буду још ревноснији у држању првих догмата, он промени своју одлуку. И тек што преподобни Никита проведе пет дана на заточењу у граду Масалеону, цар нареди да њега, и остале игумане, опет брзо врате у Цариград- И при повратку светитељ је морао да иде брже него при одласку у изгнанство, те једва жив остаде, једно од велике хладноће, а друго од брзог путовања.

Када сви ти игумани бише доведени у Цариград, цар нареди да их држе у једној огради док не смисли како ће их придобити за своје једномишљенике, једновернике. И пошто прође зима и Велики Пост и пресветли празник Ускрс, он их предаде гореспоменутоме Јовану Граматику, ретору ђавољих уста, да их мучи како хоће. Он их затвари по разним тамницама сваког одвојено, и мучаше их не мање но што паганци мучаху свете Мученике. Јер тамнице беху тескобне, мрачне, смрдљиве и пуне сваког јада; не беше у њима никакве постеље ни одмора. Кроз мало прозорче пружано им је као псима помало буђавог и нечистог хлеба и помало мутне и смрдљиве воде, тек да не би умрли од глади и жеђи. Јер мучитељ Јован мишљаше да таквим мучењем или савлада свете Оце, или их принуди на своје зловерје, или их умори. Па још на велику жалост преподобног Никите, овај злобни Јован ухвати његовог младог ученика Теоктиста, баци га у једну грозну тамницу, и мучаше га глађу и жеђу.

Затим када злочестиви јеретици видеше да ови оци претпостављају умрети него од свог правоверја отступити, измислише овакву замку за њих, говорећи им: Ништа друго од вас не тражимо, само да се једном са патријархом Теодотом у цркви причестите Светињом, па ћемо вас одмах пустити да сваки слободно иде у свој манастир са својом вером и умовањем.

Овако јеретичко лукавство преласти оце, и они као да једно време пристадоше, али касније увидеше обману, веома се покајаше и мудро поправише. Пошто бише пуштени из својих посебних тамница, оци дођоше к преподобном оцу Никити саветујући му и молећи га да и он пристане на општење с Теодотом, и буде пуштен из тамнице. Али свети Никита не пристајаше никако да под таквим условом изађе из тамнице, у којој је био Христа ради . Но оци настојаваху, говорећи: Ми не можемо изаћи а да ти останеш овде. Од нас се тражи ситница: само да се причестимо са Теодотом, а веру ћемо своју задржати. Будимо разборити у време ове невоље: разрешимо себе у малој ствари, да не изгубимо све.

Тако они дуго настојаваху и наваљиваху на светог Никиту, и он најзад изађе из тамнице, не бегајући од страдања нити се бојећи мука, него због усрдне и неодступне молбе отаца. Гледајући њихове седе власи, он и преко воље послуша њих и пристаде на њихов предлог. Јер кад је имало да се бира између живота и смрти, он је више волео смрт за правоверје него живот, али се не оглуши у то време о чесну дружину, чију праву веру и врлинско живљење знађаше. И тако сви заједно отидоше к псевдопатријарху Теодоту. А он, да би их што лакше придобио за општење с њим, одведе их у једно молитвено место, нарочито украшено иконама. То учини, да би оци, видећи свете иконе, сматрали њега за правоверног патријарха. Тамо Теодот одслужи литургију, и они примише причешће из његових руку, јер чуше из његових уста и овакве речи: Ко не поштује иконе Христове, анатема да буде! – А ово он рече, не што је стварно поштовао Христову икону већ претварајући се пред њима, да би их придобио за општење са њим.

Потом сваки оде у свој манастир. Но преподобни Никита душом туговаше што се придружи псевдопатријарху Теодоту, притворном варалици. Јер и мало скретање с правога пута светитељ сматраше као потпуну заблуду. Стога намисли да бежи у други крај, и тамо се каје за свој грех. И севши на лађу он отплови на острво Проконис. Затим размишљајући о свом греху он дође до оваквог закључка: где је грех учињен, тамо га треба и откајати. Стога се опет врати у Цариград, и јавно ходећи по граду небојажљиво учаше људе да се држе правих догмата, одређених светим Оцима на Седмом Васељенском Сабору.

Кад цар сазнаде за то, он дозва к себи светитеља и рече му: Зашто ниси отишао у свој манастир, као што учинише остали игумани? Зашто ти једини идеш за својом вољом, а не покораваш се, како чујем, нашем наређењу? Зар ти ни за шта не сматраш власт нашу? Послушај дакле наше наређење и иди у свој манастир. Не учиниш ли то, наредићу да те ставе на муке.

На то светитељ одговори цару кротким гласом: Царе, ја нећу ни у манастир свој ићи ни веру своју оставити, него остајем и остаћу у вероисповедању свом, у коме и оци моји свети епископи православни стоје. Ти си их због тога у прогонство послао и њих невине у тамнице бацио. И они подносе велике муке бранећи Православну Цркву, у којој стојимо и хвалимо се надом на славу Божју. Што се пак мене тиче, знај ово: Учиних оно што није требало чинити, не што сам се смрти бојао или живот земаљски љубио, већ послушања ради покорих се, и преко своје воље, старцима, и испуњујући њихову вољу придружих се псевдопатријарху Теодоту, због чега сада жалим и кајем се. Знај дакле добро, од сада никакве општење с вама немам, него стојим у предању светих Отаца, које спочетка примих. А ти чини са мном што хоћеш, само се не надај да ћеш што друго чути од мене.

Када цар виде да је преподобни Никита непоколебљив у свом убеђењу предаде га Захарији Мангану, управнику царског двора, да га држи под стражом док не смисли шта ће чинити с њим. А Захарија, добар и благочестив човек, не само ничим не ожалости старца него му и велико поштовање указиваше. Потом цар посла преподобног Никиту у заточење на неко мало острво, звано света мученица Гликерија, јер тамо лежаху њене свете мошти, и беше велика црква подигнута у њено име, и манастир који јеретичке власти беху предале неком евнуху Антиму. Овај Антим бејаше врло рђав човек, мађионичар, оскврнитељ светиња, мајстор у злу, зао, лукав, горд, немилосрдан; због свирепости и злоће тамошњи га житељи називаху Кајафом. Јер се тада таквима даваху на управу манастири, да би радили оно што хоће световне власти. Овоме Антиму цар посла светог Никиту. Имајући овлашћење од цара, он силно злостављаше светитеља. Он затвори Божјег угодника у најтескобнију самицу; стално га мучаше, не дајући му ни да погледа из тамнице; а кључ је држао код себе; хране му је давао врло мало. Од јеретичких првака овоме Антиму беше обећано велико одликовање, ако Никиту принуди на једноверје с њима. И то беше нарочити разлог што овај бедник злостављаше светитеља на изузетан начин, надајући се да ће га тиме принудити да пристане на јерес. Но преподобни такво злостављање подношаше с љубављу вере ради. А Бог својом чудесном благодаћу која је у преподобноме делала показиваше да је он праведан и свет и чудотворни помоћник људима који су у невољи. Тако, споменути Захарија би неким државним послом послат од цара у Тракију. Али у путу паде у руке варварима који га одведоше у ропство. То сазнаде епископ синадски, свети Михаил, који такође лежаше у тамници за правоверје. Он извести о томе преподобног Никиту и поручи му: Наш заједнички пријатељ Захарија одведен је окован у варварску земљу. Стога те молим, умоли Бога за њега, јер Га можеш умолити.

Примивши такву вест, свети Никита се веома ожалости, и целог тог дана ништа не окуси. Увече добивши свећу од брата Филипа који му је служио, он је упали и сву ноћ проведе у молитви за заробљеног Захарију, молећи благог Господа да га ослободи из руку варвара. И би му откривено од Бога да ће Захарија ускоро бити слободан. А кад изјутра дође Филип и затече оца Никиту весела и радосна, рече му: Синоћ те оставих веома тужна и невесела, оче, а сада те видим радосна. Молим те, кажи ми разлог те промене. Светитељ му одговори: Радостан сам због нашег пријатеља Захарије, јер ћемо га ускоро видети овде. – И би тако. Јер после не много дана би закључен мир између грчког цара и варвара , и заробљенике су имали измењати. Али цар не посла замену за Захарију, пошто већ беше сазнао да се он држи догмата Седмог Васељенског Сабора и подржава православне. Зато га и остави у варварским рукама, да тамо погине. И кад многи грчки заробљеници бише пуштени, кнез варварски упита осталог Захарију: Хоћеш ли да идеш дома? Он одговори: Још како бих хтео, али цар наш није изволео послати замену за мене. Кнез му онда рече: Ја те ослобађам, иди! – А Захарија, видевши такву неочекивану милост варварског кнеза према њему, познаде да је то устројио сам Бог на молитве светих Отаца за њега, пошто им некада беше учинио неко добро. И осмеливши се рече кнезу: Када си изволео да ме пустиш на слободу, подари слободу и моме другу, имењаку и земљаку , који је такође пао самном у ропство. Кнез му одговори: Добро, узми га, и идите с миром дома! – Тако ослобођен, Захарија допутова са другом својим на острво свете Гликерије код преподобног оца Никите, и принесе му благодарност за свете молитве због којих га Бог избави из варварског ропства.

Свети отац Никита учини и друго преславно чудо: својом усрдном молитвом Богу он избави од сигурног дављења и изведе на копно здраве три рођена брата, који беху у чамцу на пучини морској и бура их изненада беше захватила у поноћи.

Тако свети Никита, будући сам у узама и невољама као неки заробљеник, чудесно избављаше друге од уза и опасности. И проведе преподобни у том тамничком злопаћењу шест година, све до погибије богопротивног цара Лава Јерменина, јер га његови војници изненада убише. После њега зацари се Михаил Валвос, који ослободи све православне страдалнике. Тада и преподобни отац наш Никита би пуштен, тај мученик без крви, исповедник Православља непоколебљиви, војник Христов непобедиви. Али не оде у свој манастир, него се повуче у једно усамљено место близу Цариграда. Тамо поживе мало времена , и целебном благодаћу многима учини чудесна добра, па се приближи својој кончини. Напаћен, измучен и изнурен у тешком и дугом заточеништву , он се разболе последњом болешћу. И пошто се у суботу причести Божанским Тајнама, он се у освитак недеље, трећег априла 824. године, пресели ка Господу.

И одмах пуче глас о његовом светом уснућу у Цариграду и околини. И убрзо се стече силан свет из престонице и са свих страна: и мушкиње и женскиње, и духовници и мирјани, и братија из Мидикијског манастира и из осталих манастира. Дођоше и два епископа: свети Теофил ефески и свети Јосиф солунски. И пошто по пропису опремише чесно тело светога оца, и у ковчег положише, однеше га на лађу и одвезоше у Мидикијски манастир. На пристаништу га дочека блажени Павле, еписком плусиадски, са мноштвом монаха и мирјана. И узевши га на рамена, ношаху га у манастир. И при том спроводу многа се чудеса догодише: болесници многи бише исцељени, и духови нечисти из људи прогнани. Жена нека која је дуго време боловала од течења крви, само се дотаче светих моштију преподобнога и одмах би исцељена. И уз певање од стране свију погребних песама положише преподобног у гроб његовог духовног оца, светог Никифора, на левој страни паперте. И по погребењу преподобнога догађаху се многа чудеса на гробу његовом, и исцељења даваху се онима који с вером долажаху у славу Христа Бога нашег, прослављеног у Светима Својим, коме заједно са Оцем и Светим Духом нека је од свију част и слава и поклоњење, сада и свагда и кроза све векове, амин.