ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Преподобни Марко Аретуски

Објављено 08/02/2016

Преподобни Марко Аретуски
Преподобни Марко Аретуски

О страдању преподобног Марка, епископа аретусијског, свети Григорије Ниски у својој Првој Речи против богомрског цара Јулијана Одступника пише ово: Ко не зна шта се догоди дивном Марку аретусијском? И ко се неће сетити повести о њему? Он је у време цара Константина Великог разорио неки храм незнабожачки, и многе незнабошце извео из заблуде на пут спасења, не само својим благовестним беседама него исто тако и својим беспрекорним животом. Стога су га мрзели и били љути на њега сви демонољубиви Аретусијанци. И када незнабошци добише силу за царовања Јулијана Одступника, у то љуто време преподобног Марка дочепаше руке мучитеља. Пламен гнева незнабожачког букну, и стаде се нагло ширити. Видећи то, преподобни намисли да се уклони, не толико од страха, колико повињујући се заповести Господњој: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). Јер нама се наређује да се склањамо од гонитеља. Јер хришћани, ма да јуначни и чврсти у трпљењу, треба да се не само старају о своме спасењу него и да гонитеље штеде, да не би, бесни од злобе, нанели себи велику погибао.

И када свети Марко виде где због његовог бекства и скривања друге злостављају, тлаче, киње, и на тешке душевне муке стављају, он донесе одлуку, те се врати из бекства, и добровољно се пријави разјареним незнабошцима. И какву онда свирепост не доживе? коју муку не измислише? Сваки се трудио да му зада посебну муку; но то мноштво мука само распаљиваше светитељево јунаштво. И то их нарочито довођаше до беса што су сматрали да се он вратио међу њих, не толико што је храбар у мукама, већ што их презире и ниподаштава. И старац светитељ, добровољни страдалник, би вучен кроз град, мучен, шибан, грђен од свију, од младих и старих, од људи и жена, од градоначелника и првака. Сви су се утркивали, ко ђе му нанети већу пакост и грубост. Мислили су да је велика ствар – изложити мукама многим и сатрти старца који се јуначки држао. Вукоше га по улицама, ваљаше га по блату, на муке додаваху увреде, чупаше га за косу, кидаху му делове тела, гураху га, тело му ножевима бодијаху. И тај тужни призор окренуше на смех и потсмех: привезаше га за дрво, одрезаше му уши танким а јаким концима, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише на летњој врућини, да би га осе, комарци и стршљенови изуједали. Но мученик Христов, иако сасвим стар, показиваше се врло млад у подношењу мука, лице му остаде светло, па чак и у самим тим мукама он налажаше неку насладу, и ругаше се мучитељима. Још се и то казује о њему, да болове није осећао, већ као да је неко други страдао а не он. И страдање своје сматрао је за славу своју, не за невољу.

И ко, иоле милосрдан и човекољубив, не би био тронут таким призором? Али то нису смели показивати, једно из страха од царева гнева, а друго из страха од градоначелника. Тако светитељ трпљаше силне муке, не желећи да незнабошцима да ни пребијене паре за разрушен храм. Јер они су тражили од њега, или да им сазида храм који је разорио, или да им плати велику суму новаца. Но видећи како он радо подноси муке, незнабошци све ниже спушташе цену свога храма, и најзад затражише од њега неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Али он одби да да и један новчић на тај циљ. То јасно показа да је он страдао за веру.

А свети Марко беше један од оних што сакрише богомрског цара Јулијана, када су га још као дете гонили и хтели да га убију. И због тога је, како се сматра, заслужено страдао, и заслуживао још веће муке што је, не знајући, сачувао од смрти тако велико зло васељене. Прича се да је аретусијски епарх, иако незнабожац, био дирнут разноврсним мукама преподобног Марка, те се осмелио и изашао пред цара, и рекао му: Зар нас није срамота, царе, да овога старца на толике муке стављамо? Па ипак га не могосмо победити. Али није ни славно ни чесно њега победити.

А блажени Теодорит пише: Видевши огромну трпељивост дивнога старца, светога Марка, аретусијски незнабошци се раскравише, и дивећи му се они га најзад одвезаше и пустише у слободу. И један по један опет сви примише поуку од њега и повратише се у веру Христову.

А о светом ђакону Кирилу блажени Теодорит пише ово: А зло што незнабошци у Финикији починише, ко може без суза споменути? У граду Илиопољу под гором Ливаном они се сетише ђакона Кирила, који у време цара Консатнтина Великог распаљен божанском ревношћу многе идоле у том граду поразбија. И они не само ђакона Кирила убише, него му зубима својим распараше и отворише утробу. Но Божја казна их убрзо стиже: свима поиспадаше зуби, језици им се у устима уцрвљаше и сатрулише и на уста им удари несносан смрад; најзад сви ослепеше. Тада и у палестинским градовима Аскалону и Гази злобни незнабошци многе свештенике, монахиње и жене посвећене Богу исекоше на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Тако свети мученици добише победничке венце у царству Христовом, а мучитеље очекују вечне муке у аду, по праведној одмазди истинитог Бога Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.