ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Преподобни Данило Столпник

Објављено 19/02/2016

Преподобни Данило Столпник
Преподобни Данило Столпник

Ову рајску грану, преподобног оца нашег Данила Столпника, одгаји Месопотамија, у селу Витари код града Самосата, од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Мајка његова беше нероткиња, и због тога доживљаваше многе непријатности и прекоре како од мужа тако и од сродника и сродница. И она, једном у поноћи, препуна туге у срцу изаће тихо из куће, и пруживши руке к небу помоли се са много суза Богу, говорећи: Господе царе, Ти си испочетка створио мужа и жену и рекао им: рађајте се и множите се (1 Мојс. 1, 28); Ти си у старости даровао Сари Исака (1 Мојс. 21, 1-3), Ани Самуила (1 Цар. 1, 20), Јелисавети Јована (Лк. 2, 60); Ти се смилуј и на мене која сам у сличној невољи, и самилосно погледавши на мене разреши бездетност моју, скини срамоту с мене, и дај плод бесплодној утроби, да даровано ми Тобом принесем на дар Теби, као некада Ана Самуила.

Помоливши се тако срцем скрушеним и духом смиреним, Марта се врати кући својој. И чим заспа, она виде у сну два огромна светила пресветла, слична тањирима, где се полако спуштају с неба на њену главу. Сутрадан она исприча свој сан мужу и рођацима, и они јој на разне начине протумачише сан. Међутим тај сан беше предсказање да ће она родити сина, који ће сијањем врлина својих бити светлији од звезда. После тога Марта затрудне и роди сина; тим рођењем она се ослободи муке коју јој је причињавала њена бездетност. Тако значајан беше почетак живота блаженог Данила на земљи, тако се необично појави на свет онај који касније постаде заиста син светлости.

Пет година дете растијаше без имена, јер родитељи не хоћаху наденути име сину своме, него жељаху да сам Бог надене име ономе који се родио по дару Божјем. Стога о1ни одведоше чедо своје у један манастир, доневши и даре Богу, и мољаху игумана да надене име синчићу њиховом. Игуман, надахнут Богом, одговори им да детету треба дати оно име које сам Бог открије. Посматрајући дете, он нареди да му донесу књигу из црквеног олтара, и отворивши је поглед му паде на иеке речи светог пророка Данила. Из тога он изведе закључак да Бог хоће да дете носи име овога пророка, и даде му име Данило. А то би знамење да ће ово дете бити слично великоме пророку, како по имену тако и по побожности. При томе родитељи имађаху жељу да син њихов одмах буде посвећен Богу при овом манастиру, али игуман не пристаде на то, пошто дете бејаше још сувише мало. Стога се родитељи вратише с њим дома. И то би по промислу Божјем, да би ово дете касније изабрало добро, не по жељи других него добровољно по своме расуђивању и жељи. Но и само дечачко узрастање његово показиваше да ће се из њега развити човек пун врлина, као што и добро дрво чим се посади даје од себе знаке о будућој родности својој; јер дечак Данило хођаше у светлости благодати Божје и сенка врлина праћаше га свуда.

Када дечак Данило напуни дванаест година, он оде из дома оца свога, не рекавши никоме о своме одласку и намери, јер већ беше коначно решио да Христа ради остави родитеље своје, завичај, сроднике и пријатеље, и да иде у манастир, на двадесет стадија од његовог места рођења. Дошавши у манастир, Данило паде игуману пред ноге и моли игумана да га прими у своје братство и обуче у ангелски лик монашки. Но игуман, упозоравајући Данила на слабачке силе његове и дечачки узраст, одговори му да он, тако млад дечак, неће бити у стању издржати многобројне монашке трудове, не лаке и за зреле људе, као што су: бдења, метанија, постови, умртвљавања тела, и потпуно одречење од своје воље и од сваке телесне жеље. Због тога он саветова дечаку Данилу да се врати својим родитељима и проведе код куће још неко време, а не да се подухвата трудова који превазилазе његове дечачке силе. На то Данило одговори игуману:

Ја тога ради и доћох овамо, да живим Христу а умрем свету; а ако би ми се чак десило да од тих дивних монашких трудова и умрем, онда је и то боље Него отићи одавде празан и вратити се пошто сам већ метнуо руку своју на плуг.

Игуман поново дуго саветоваше Данилу да одустане од своје намере, али му Данило на све то одлучно одговараше својим многобројним разлозима. Када најзад игуман увиде да Данила не може одвратити од његове намере, и угледа његову огромну чежњу за Богом и искрену љубав к Богу, он сазва братију и саветоваше се с њима треба ли примити у манастир тако младог дечака. Братија, дивећи се дечаковој храбрости и постојаности и примећујући у њему Божије призвање, пристадоше да га приме у своју заједницу. И Данило гораше духом к врлинама и к животу по Богу.

Међутим после неког времена родитељи Данилови сазнадоше да се он налази у том манастиру. Они се уједно и обрадоваше и удивише томе што тако млад дечак сам себе предаде на службу Богу. И отишавши к њему они га затекоше још непострижена и без монашког одела међу монасима, и молише игумана да на њихове очи постриже сина њиховог и обуче га у монашку одећу. Пошто се посаветова с братијом, игуман у недељу постриже Данила у монашки чин, а родитељима његовим заповеди да не долазе често к сину. После тога родитељи се радосни вратише дому своме; а блажени Данило напредоваше и јачаше духом, растући не само годинама нето и врлинама.

Почетак изванредног живљења Даниловог и корен свих потоњих плодова беше овакав: срце Данилово запали се божанственом љубављу и њега обузе неодољива жеља да се поклони светим местима, на којима Господ наш Исус Христос за нас пострада, и погребен беше, и васкрсе, и одакле се узнесе на небеса. Уједно с тим он гораше духом да види великог подвижника тога времена – светог Симеона Столпника. Дошавши к игуману, он му откри жељу своју, и моли га да га отпусти на намеравани пут. Но игуман овога пута задржа Данила. Али касније, када самоме игуману би нужно да ради неких црквених потреба иде у Антиохију, он узе са собом Данила и још неколицину од братије. Када дођоше у место звано Тиланиса, од кога се недалеко подвизавао свети Симеон Столпник, они се упутише к његовом столпу. И видеше они суровост тога места, и висину стуба, сазнадоше како храбри подвижник на столпу свом трпи и зимски мраз, и летњу жегу, и ветрове, и кише. Иако неки неразумници држаху да свети столпник трпи све то из славољубља, но блажени Данило се не само дивљаше његовом трпљењу него и одушевљаваше себе на подражавање светога столпника. А када дошавши монаси, стојећи у подножју столпа, викнуше светог Симеона, он их погледа одозго и наложи им да прислоне лествице и попну се к њему, ако хоће. Тада се и обелодани ко је каквог расположења к преподобноме: један се изговараше да се не може попети јер га боле ноге, други – јер је стар, трећи указиваху на неке друге немоћи своје, а Данило брзо узиће по лествици и с радошћу поздрави великог Симеона. И труд његов не би узалуд: јер најпре доби од подвижника поучење и одушеви се на још ревносније подвизавање у врлинама; затим се удостоји благослова кроз полагање руку на њега од стране преподобнога, и најзад чу од њега о своме будућем животу. Подвижник му говораше: „Држи се јуначки, чедо и нека се укрепи срце твоје, јер ћеш узети на себе претешке подвиге Христа ради; но сам Христос биће ти у свему помоћник, крепећи те и тешећи дух твој“. – После тог дугог и пуног љубави разговора са светитељем, блажени Данило сиђе са столпа, и врати се у свој манастир.

Кроз неко време, када игуман тога манастира отиде ка Господу, братија наваљиваху на преподобног Данила да се прими игуманске власти, али он препоручи другога место себе, а сам, жељан усамљеничког молитвеног тиховања, говораше себи: Ето, Данило, сада си слободан и дошло је време за којим си толико жудео: стога крени жељеним путем и оствари своју намеру.

Са таком одлуком Данило изаће тајно из свог манастира, и дође до ограде што беше око столпа светога Симеона. И провевши тамо четрдесет дана он намисли отићи. Но свети Симеон, љубећи Данила, саветова му да остане с њим. Међутим Данило, имајући силну жељу да види света места у Јерусалиму и да се повуче у унутарњу пустињу на подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, крену на пут у правцу Палестине. У то пак време у Палестини се вођаше рат: Самарјани ратоваху против хришћана. Зато путовати тамо беше опасно. Иако је то знао, Данило не поклони пажњу томе већ с чврстом намером и неустрашивим срцем, не бојећи се смрти, продужи пут сав обузет силном жељом да свој одавно намеравани пут приведе у дело. После подужег путовања он срете неког чесног инока, старог, благоликог, седих власи, по свему сличног преподобном Симеону Столпнику. Загрливши Данила, старац га упита на сиријском језику куда иде. Он одговори: Ако Бог хоће, путујем ка светим местима. – Старац на то рече: Право си рекао ако Бог хоће; сада пак знај насигурно да овај пут твој није по Божјој вољи. Еда ли ниси чуо за метеже и нереде у Палестини? – Данило одговори: Чуо сам, али се уздам у Бога: Он ће ми бити помоћник, и надам се да ми се неће догодити никакво зло; а ако се и догоди, не бојим се, јер: „ако живимо, ако умиремо, Господњи смо“ (Рм. 14, 9). – Старац одговори на то речју пророка: „Не дај да попузне нога твоја, нити ће задремати чувар твој“ анђео. – Међутим Данило, узвраћајући старцу, изрази готовост чак и умрети за Христа на том путу. Тада старац негодујући окрену од њега лице своје, и говораше: Бог није наредио да у невреме гурамо себе у смрт и да се сами трудимо да будемо насилно убијени, јер је Он рекао: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). – Данило, пристајући на старчев савет, рече: Оче, ако теби изгледа тако, онда сам ја готов да се вратим натраг. – Старац на то одговори: Ја ти не саветујем да потпуно напустиш своју намеру, него те само упозоравам на то, да би било непаметно с твоје стране да идеш тамо у ово зло време. Сада пак иди у Византију, која по мноштву светиња представља собом други Јерусалим, чија благодат сада почива на њој по заповести Божјој; тамо ти можеш посетити врло многе цркве и наситити се гледањем многих светиња. А ако се решиш да се предаш усамљеничком молитвеном тиховању или у горњој Тракији или крај мора, то ће ти бити на спасење и Бог ће ти помоћи у томе. Уопште, мили мој, не треба мислити да само у Јерусалиму можеш наћи Бога, а не у Византији; јер Бог није ограничен никаквим местом.

Док они тако разговараху међу собом, сунце залажаше, и они наиђоше на један манастир поред пута, у који су морали свратити на преноћиште; и они се упутише ка том манастиру. Старац рече Данилу: Иди ти напред, а ја ћу доћи за тобом. – Данило помисли да старац због неке потребе заостаје, па продужи пут, и кад дође до манастирске капије, седе да сачека старца. Но пошто се старац не појављиваше, Данило помисли да је старац свратио другде на конак, па уђе у манастир, поздрави игумана и братију, и прихвати се предложене му трпезе. А када затим леже да се одмори, њему се у сну јави онај старац саветујући му поново да уради оно што му је он говорио путем, и да што пре крене у Византију. Пробудивши се из сна и не видећи никога око себе, Данило размишљаше ко је то што му се јавио: човек или анђео. Уствари то беше велики Симеон, столпник. После тог виђења Данило обави јутарње молитве, пожеле мир тамошњим монасима, па крену ка Византији.

Када стиже на морску обалу, преподобни уђе у цркву светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила, и проведе у њој седам дана. Ту он чу да у Анапли постоји један пуст идолски храм, у коме живи мноштво нечистих духова, те нико не може проћи туда: оне који пловљаху туда они потапаху у води, а оне који пролажаху туда они као разбојници нападаху и убијаху. Чувши о томе, светитељ реши да иде и живи тамо, сећајући се Великог Антонија који многа зла претрпе од ђавола, и најзад их Божјом помоћу победи, и удостоји се великих почасти. Стога преподобни Данило упути се у пусти тај храм, наоружавајући се непобедивим оружјем светога крста и уједно певајући: „Господ је просветлење моје и Спаситељ мој; кога да се бојим?“ (Псал. 26, 1). И препаде се демонска војска пре борбе. А овај духовни војник, обилазећи углове храма, ограђиваше их крсним знаком, сваки пут преклањајући колена и молећи се Богу. А када наступи вече, дође Кнез таме, Старешина демона, и стаде се бацати камењем на светитеља; затим се разлеже страховито урлање и завијање, и настаде бука; но преподобни Данило, неустрашиво стојећи на молитви, говораше: „Ако војска удари на мене, неће се уплашити срце моје“ (Псал. 26, 3). На такав начин он проведе прву и другу ноћ. Треће пак ноћи он угледа мноштво демона у облику огромних људи – дивова, мрачних лица, страшних као људождери; они шкргутаху зубима и беснијаху на светитеља, и говораху: Ко ти, бедниче, саветова да дођеш овамо где ми одавна живимо, и господари смо овога места? – Говорећи то они јуришаху на њега: једни, желећи га бацити у море; други, напрежући се затрпати га камењем; но при свем том ни један му од њих не могаше прићи. А светитељ, опоменувши се речи Господњих: „Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом“ (Мк. 9, 29), поступи овако: затвори све улазе храма, а остави само једно прозорче, па поче постити се и молити се. И после не много времена сва војска демонска силом Божјом би прогнана одатле, и народ стаде пролазити туда без икакве опасности.

То се рашчу свуда, и многи из околних покрајина почеше долазити к светоме Данилу, и дивљаху се што се онде где беше обиталиште демона разлеже славословље Божје и дању и ноћу.

Међутим ђаво, ненавидећи добро и не подносећи да себе гледа побеђена од светитеља, посеја завист по срцима неких клирика, и они почеше говорити међу собом: Откуда овај дође овамо, и сви иду к њему, и славе га свуда? Хајдемо да наговоримо патријарха да га отера одавде. – И они, отишавши к патријарху Цариградском Анатолију, оклеветаше светог угодника Божјег пред патријархом. Но патријарх им одговори: Зашто клеветате човека, не знајући о њему ни откуда је, ни какав је живот његов. Ако он живи праведно, онда смо дужни постати подражаваоци његове светости; ако пак живи непоштено, онда он свакако заслужује прогонство. Али пре но што он буде прогнан, ваља врло брижљиво извршити ислеђење по овој ствари. -Постиђени оваким одговором патријарховим, клеветници умукоше.

Међутим ђаво, видевши неуспех свога лукавства, стаде узнемиривати светитеља страховитијим, него раније, привиђењима и страшилима, јуришајући на њега свом војском својом: час покушавајући утопити га у мору, час хвалећи се убити га. Но ђаволу се не даде нашкодити светитељу. Ставши на молитву, преподобни Данило говораше: Господ мој Исус Христос, у кога верујем, Он ће вас сурвати у поноре пакла. – Чим то светитељ изрече, разлеже се запомагање и кукњава с плачем, и светитељ угледа демоне где лете као слепи мишеви и одлазе са тог места.

Но и после тога демони не престадоше пакостити светитељу, јер поново нахушкаше клеветнике против њега, који отидоше к патријарху и рекоше: Владико, Данило је врачар и варалица; он враџбинама обмањује народ, стога не можемо да га очима гледамо. – Патријарх призва Данила и упита га ко је, откуда је, зашто је дошао у ове крајеве, и како верује у Бога. Данило одмах исповеди своје православно веровање, затим каза своје порекло и завичај, а и то да је у Византију дошао позван Божанским откривењем. Чувши то, патријарх устаде и загрли га сматрајући га за Божјег човека, па га онда отпусти с миром.

Међутим, након неколико дана патријарх се тешко разболе, и одмах позва к себи преподобног Данила, и моли га да се помоли Богу за њега да га исцели. Чим се светитељ помоли Богу, патријарх тог часа устаде здрав. А бесплатни лекар замоли од патријарха за исцељење овакву награду: да опрости онима који су га оклеветали пред њим. Патријарх одговори: Како не опростити оиима који постадоше виновници тако великог добра, те се ја удостојих и видети тебе и добити исцељење преко тебе! – И моли патријарх светитеља да пребива заједно с њим, али преподобни Данило молбено настојаваше да буде отпуштен на своје место. И отишавши, он поново затвори врата, а остави само мало прозорче за оне који долазе к њему.

Пошто преподобни Данило проведе девет година у таком добровољном затвореништву, њега Бог позва на савршенији подвиг, и то преко оваког откривења: виде он у виђењу стуб пред собом, који висином својом превазилажаше облак; на врху стуба стајаше преподобни Симеон и с њим два светла младића; и чу он глас столпника који говораше са врха стуба: Узиђи овамо к мени, Данило! – А Данило одговори: Господине, како ћу узићи на такву висину? – Тада преподобни Симеон нареди оним младићима да сићу, узму Данила и изведу к њему на стуб. Младићи одмах извршише наређење и поставише га пред Симеоном. А преподобни, загрливши Данила, громогласно Му говораше: Држи се мушки, Данило! Буди неустрашив и храбар! Стој чврсто и јуначки! – Када свети Симеон говораше то, глас његов беше као глас грома, и од тог часа Данило се пробуди. – Ово виђење унапред показа да и Данилу ваља, слично светом Симеону Столпнику, узићи на столп и приближити се к небу и телом и душом.

У то време допутова из Антиохије к цару ученик преподобног Симеона Столпника Сергије и донесе му кукуљачу преподобнога Симеона, послату као дар цару на заштиту од свакога зла. Али пошто царев ум беше заузет земаљским бригама и цар сав погружен у народне послове, то Сергије намисли отићи од њега и вратити се натраг; притом имађаше жељу да се кратко време задржи у манастиру Неусипајушчих (= Неуспављивих, Недремљивих). Када он са другима пролажаше лађом поред места где се подвизаваше преподобни Данило, неки се опоменуше да Данило проводи живот у превеликом трпљењу, и да је добио од Бога дар исцељивати болести и прогонити ђаволе. Чувши то, Сергије нареди да лађа пристане уз обалу и упути се к преподобном Данилу. Овај га прими с љубављу; и после подужег разговора Сергије, познавши да на Данилу почива дух Симеонов, као Илијин на Јелисеју, даде Данилу дар који ношаше са собом – кукуљачу блаженога Симеона, пошто кукуљача више доликоваше Данилу неголи ма коме другом. Потом Сергије виде у сну три младића који дођоше к њему и рекоше му: Устани, Сергије, и реци Данилу: „Већ се наврши време твога живљења у овом храму; сада припреми себе на већи подвиг“.

Пробудивши се, Сергије исприча то Данилу. Овај разумевш да му Бог тиме наређује да подражава живљење преподобнога Симеона, замоли Сергија да отиде у пустињу и пронађе подесно место где би се могао подићи столп. Сергије, обилазећи један брежуљак дође, по указању Божјем, на оно место где се имао саградити столп. Уморан од напорнога пута, он ту прилеже да се одмори. И виде овакво виђење: над њим лећаше бели голуб, и Сергије се стараше да га ухвати. Одједном он чу глас с неба који говораше: „Мислиш ли да га мрежом уловиш? Не, њега треба рукама хватати“. – Но голуб узлете у висину, и после тога постаде невидљив. Закључивши на основу тога да Бог хоће да.се на том месту сазида столп, Сергије се врати к преподобном Данилу и каза му све што виде и чу. Обрадован, преподобни замоли неког пријатеља свог Марка да му сагради стуб. Помаган Богом, Марко брзо сагради стуб.

Када стуб би довршен и кров постављен, преподобни Данило изађе ноћу из оНога храма, да нико не би знао за њега, и дошавши к столпу он се помоли Богу говорећи: Слава Теби Христе Боже, што ме удостојаваш таког живљења! Ти знаш, Господе, да се ја Тобом утврђујем, и надајући се на Тебе узлазим на овај стуб. Стога прими потхват мој, укрепи ме на подвиг, и приведи крају почетак мој.

Тако се помоливши он узиће на стуб, и поче у усамљеничком молитвеном тиховању између земље и неба живети Јединоме Богу, уклањајући се од свега земаљског а приближујући се небу телом и душом. Међутим ђаво који свагда завиди слугама Божијим, поче и овде пакостити светитељу, подигавши против њега власника тога места, по имену Геласија. Јер Геласије, сазнавши да је на његовом имању без његовог пристанка подигнут стуб, и да је на том стубу почео без његовог знања живети неки монах, разгњеви се силно и извести о томе цара и патријарха Генадија, прејемника Анатолијева. Цар не обрати на то никакву пажњу, а патријарх не само нареди да Данила скину са стуба него га чак и хтеде казнити, овластивши Геласија да га с поругом свуче са стуба.

Гњеван, Геласије крену са жељом да приведе у дело своју намеру; али Бог, одвраћајући га од зле намере, тог ведрог дана посла изненада кишу и страховиту олују, громове и муње. Међутим Геласије се од тога не уплаши, нити одустаде од зле намере своје, јер срце његово пламћаше јарошћу, подбадано на њу од ђавола. И када стиже до стуба, Геласије поче с погрдама и увредама викати на светитеља, да одмах сиђе са стуба, иначе ће га силом збацити доле. Међутим неки што беху дошли с Геласијем стишаваху га и говораху: Остави га, он ти никакво зло не чини; а и сам стуб овај није на твојој земљи; и нема од тога теби никакве штете; напротив, боље је за тебе да имаш таког суседа који би се молио за тебе. – Али Геласије их не послуша, Него у бесу нареди светитељу да једном за свагда напусти стуб. Светитељ стаде силазити, и када би на шестој степеници сви угледаше да су му ноге као кладе, отекле од непрестаног дневног и ноћног стајања. Тада се сви сажалише на њега, па се чак и сам Геласије ражали, и поче молити преподобнога да поново узиће на своје место; и да му опрости што се дрзнуо увредити га. После тога Геласије начини за светитеља још виши стуб, и од тада стаде ценити и поштовати светитеља, па и пред самим царем величати његове врлине.

Једном к преподобноме Данилу дође из Тракије стар и угледан човек, водећи са собом свог бесомучног сина јединца, положи га у подножју стуба, и са сузама мољаше светитеља да се сажали на његовог сина и помилује га. Ето, говораше отац, тридесети је већ дан откако мој ђавомучени син не престаје помињати име твоје, свече Божји. – Преподобни, милостиван душом, одговори му: Ако верујеш да ће Господ мој Исус Христос исцелити мноме сина твог, онда нека ти буде по вери твојој! – И нареди ђавомученога напојити светим јелејем. Када то би учињено, ђаво врже мученога на земљу и, силно га грчећи, најзад узвикну: „излазим, излазим“. – И стварно изиђе. А отац, видећи сина здрава, даде га у манастир, и он би одличан монах.

Затим дође други човек, по имену Кир, муж врло мудар и красноречив, и доведе к светитељу своју бесомучну ћерку Александру. И чим се светитељ помоли Богу и метну руке на ђавомучену, ђаво одмах изађе из ње, и она постаде здрава. Од тога времена Кир стече велику љубав и приврженост к преподобноме. Другом пак приликом епарх Кир доведе к светитељу жену свога војника, такође бесомучну, и она молитвама блаженога доби оздрављење. Из благодарности, Кир написа на стубу светитељевом ове стихове:

Овде стоји муж, са свих страна ветровима бијен; Али се он не боји ни ветрова ни непогода; Храну има бесмртну; далеко је од сласти овога света. Поставио је дубоке темеље здању – стубу своме: Темељни Симеон – славећи Сина Матере Приснодјеве.

Грчки цар Лав Велики, који није имао а желео је имати сина – наследника, моли преподобнога Данила да му измоли од Бога, остварење ове жеље. Преподобни, будући и сам син молитве, јер се роди на молитве своје мајке, молитвама својим даваше и другима милост Божију да имају деце. Стога и овога пута, помоливши се Богу, он предсказа цару да ће му се идуће године родити син. Ово се предсказање стварно и зби. Радујући се што му се родио син, цар у знак благодарности светитељу за молитве његове сагради му трећи стуб.

Док слава светога Данила брујаше На све стране, к њему дође царица Евдокија, супруга ранијега цара Теодосија Млађег, и моли га да сиђе са стуба и иде у њену област где, по њеним речима, бејаше много пустињских места. Блажени похвали њену добру мисао и усрће, али не хте ићи оданде где му Господ нареди живети. И благословивши царицу он је отпусти с миром, а сам узиће на виши стуб који му начини Геласије.

У то време неки јеретици у Византији најмише за огромне новце блудницу, по имену Васијану, да иде к светом Данилу и наведе на прљаво дело или њега самог или неког од његових ученика. И крену бестидница к целомудренику, и нечиста к чистоме, уображавајући да ће се блажени саблазнити од првог погледа на њу и пожелети је: јер она беше обучена у златоткане хаљине и украшена разним накитима. Дошавши, она се направи болесна и настани се у пољу према стубу, поред ограде словесних оваца доброга пастира. А направи се болесна, да би нашкодила души, ако не самога светитеља онда бар његових ученика. Провевши тамо не мало времена, и видећи да нема никаквог успеха, јер никако не могаше преластити онога чији се ум не беше прилепио за земљу него свагда пребива с Богом на небу, она отиде празна. И дошавши к јеретицима који је беху најмили, она бедница слага како се Данило, тобож, занео за њом, и похотљиво пожелевши њену лепоту наредио ученицима својим да му је доведу на стуб. „Но ја, додаде она, не пристадох на то. Али они, бојећи се да нароД не дозна за ту њихову похотљиву жељу, хоћаху да ме убију, и ја се једва извукох из њихових руку и побегох“.

Таку лаж измисли о светитељу ова бедна блудница, а јеретици сејаху те речи њене по народу, клеветајући невиног и чистог Данила, са циљем да одврате народ од њега. Но лажљиву и погану клеветницу брзо постиже суд Божији: на њу изненада нападе зли дух, и мучаше је. Тада она, и не хотећи, изјави да је била поткупљена и подговорена од јеретика. Тако опадачи угодника Божјег бише посрамљени. А народ ухвативши бесомучницу одведоше је к светитељу, и мољаху га да је избави од мучећег је ђавола. А преподобни Данило, истински ученик Христа који учи љубити непријатеље и до седам пута седамдесет опраштати грешећима, не узврати јој за зло злом, него учини добро непријатељици својој: јер сатвори за њу молитву к Богу и нареди дати јој да попије од светога јелеја, и тако је избави од мучећег је ђавола. А она, добивши исцељење, стаде целивати светитељев стуб, отворено исповедајући пред свима свој грех и молећи опроштај. И од тога времена она поче водити целомудрен живот, оставивши своје развратне навике.

Преподобни не само имађаше од Бога власт изгонити ђаволе и исцељивати болести, него поседоваше и пророчки дар, тојест унапред знати и предсказивати будућност. Тако он, провидевши гњев Божји и казну која је имала постићи царски град, посла и обавести о томе патријарха Генадија и цара Лава, и саветова да се двапут недељно врше молепствија да се одстрани праведни гњев Божји. Али они не обратише никакву пажњу на савет блаженога, стога се због грехова њихових и зби пророчанство блаженога, о чему ће бити речи ниже. У то време цар, покренут Духом Светим, писа патријаху да иДе к великом Данилу и посвети га за презвитера. Патријарх отпутова са својим клиром, и стигавши до стуба рече преподобноме да одавно већ жели да га види, али оптерећен црквеним пословима није могао то учинити. „А сада, рече он, дођох да те видим и да се удостојим твојих молитава и разговора“. – И замоли патријарх преподобнога да нареди да се прислоне лествице и он узиђе к њему. Но светитељ му одговори: „Узалуд те толико намучио онај који те је послао к нама“.

Када то рече светитељ, патријарх се удиви и ужасну како он познаде да његов долазак није добровољан већ присилан, јер он не би никада дошао к преподобноме да га цар није приволео на то. И патријарх са онима што беху с њим дуго мољаше светитеља да нареди да прислоне лествице, да би по њима узишао к њему, али он одлучно одбијаше. Међутим беше врућина и силна жега, и патријарх, видевши где многи људи изнемогавају од жеге и жећи, нареди архиђакону, стојећи доле, да почне прописане при посвећењу молитве. Сам пак молећи се и читајући оне молитве које се читају при посвећењу за свештеника, он посвети светога Данила за презвитера, иако се он налажаше удаљен од њих, на врху стуба. А сво присутно мноштво народа клицаше: „аксиос!“ Тада блажени Данило, видећи у томе вољу Божју, нареди да се прислоне уз стуб лествице, и он прими из патријархових руку свештеничке одежде, и причести се с њим Пречистих и Божанских Тајни, па помоливши се за све дошавше отпусти их с миром.

Када цар дознаде да је преподобни Данило примио посвећење обрадова се и похита к стубу. Дошавши, он под стубом скиде са себе царско одело, па смирено узиђе к преподобноме на стуб и припаде к светим ногама његовим. Видевши да су преподобноме ноге отекле и сатрулеле од дугог стајања, он се удиви великом трпљењу његовом, и добивши благослов с радошћу се врати дома.

Међутим дође време да се испуни светитељево пророчанство које он изрече о гњеву Божијем који је имао снаћи престони град. У месецу септембру, на дан светог мученика Маманта, који се веома свечано празновао у Византији, када у његовој цркви с вечера поче свеноћно бденије, изненада у огромном престоном граду изби страховити пожар, и тако се рашири да захвати малтене сав град, почињући од приморског бедема, званог Морнарски, па ширећи се до Константиновог трга, и надаље до Јулијанове обале, опасавши на тај начин сву средину града. Велика казна Божија постиже становништво: јер огањ уништи не само мноштво великих кућа са имовином, и дивних палата, и светих храмова, него и веома много људи. Тако, неке људе пожар у пепео претвори, друге на половину сагоре, трећима повреди руке или ноге или очи или главу. И беше немогуће угасити тај пожар; уколико се више стараху да га угасе, утолико се пламен више ширио, јер то Бог кажњаваше за грехе људе Своје. Тако Константинов град пропадаше од скоро онаког истог огња од каког некада пропаде град Содом. И тек тада се опоменуше пророчанства преподобнога Данила које он изрече о овој казни и подстицаше народ на молитву и покајање, па потекоше к њему молећи га са сузама да молитвама својим Бога умилостиви и пожар угаси. А светитељ их кроз плач укораваше што га нису послушали онда када им је предсказивао ову несрећу и што нису поступили по његовом савету: да двапут недељно врше саборна молепствија. Затим подигавши руке к небу, он се усрдно помоли Богу за град и његове житеље; и после молитве објави да ће пожар престати кроз седам дана. Тако стварно и би. А и сам цар се уплаши гњева Божија, и са царицом дође к преподобноме, просећи милосрђе Божије посредовањем преподобнога.

По истеку лета наступи тако хладна јесен, да је немогуће описати њену суровост. Ипак она не само не узможе победити јуначкога страдалца, него и сама би од њега побеђена. Читава четири дана киша је лила као из кабла, изгледало је као да реке теку с неба: од силних вода неке се планине осипаху, села потапаху; за све време дуваху страховити супротни ветрови, као бијући се међу собом; а олује и буре беху тако силовите, да сломише оне гвоздене полуге које су држале два стуба преподобнога. И док се стубови љуљаху, преподобни трпељиво стајаше на висини и сам се љуљаше на њему од ветра, као грана на дрвету; а ученици његови са ужасом гледаху одоздо на њега и кроз плач вапијаху, бојећи се да он не умре од толике хладноће или не падне заједно са стубом на земљу. Но нада преподобнога Данила у Господа остајаше непоколебљива, и он продужи неустрашиво стајати на стубу, утврђујући се на њему као на камену заснованом. Јер рашта се имао бојати смрти онај за кога је земаљски живот представљао окове и тамницу а смрт раздрешење и слободу, и који је понављао речи Давидове: Изведи из тамнице – тојест из тела – душу моју (Псал. 141, 8)? Уколико јачу хладноћу блажени трпљаше, утолико се топлије Богу мољаше. И стварно, завапи праведник ка Господу, и Господ га услиши, и као некада из лађе, тако и сада одозго с неба запрети ветровима и одједном постаде тишина велика и изведри се.

После тога к светитељу дође цар да види, нису ли кише и ветрови причинили њему какве штете. И кад виде да су гвоздене полуге сломљене, он нареди да се боље учврсте, па се онда врати добивши благослов од преподобнога оца. Но путем цару се догоди ово: коњ се под њим од нечега уплаши, пропе се и паде на лећа, збацивши цара са себе тако, да му и царски венац спаде с главе и одскочи далеко, при чему поиспада из венца и поломи се бисерје и драго камење. Царски пак коњушар бејаше неки Јордан, по вери аријанац. Када он виде царев пад с коња, уплаши се да на њега не падне кривица за то и он буде кажњен. Стога се он врати назад к преподобноме, и са сузама га мољаше да посредује код цара за њега, при чему се одрече јереси аријанске и прошаше да буде присаједињен Православљу. Преподобни га присаједини Православљу, и написа цару: да се Јордан одрекао аријанског зловерја и присајединио хришћанском правоверју, због чега заслужује царево помиловање. На то цар одговори светитељу: „Виновник мога пада с коња нико други није до сам ја, јер сам се дрзнуо да пред твојим очима уседнем на коња, а ваљало ми је да пешке отидем подаље од твога светог стуба. Стога се на Јордана не само не љутим, него се напротив радујем што је мој пад с коња постао узрок да он устане из свог пада душевног“.

Цар се и надаље све време односио са таким поштовањем према светитељу, да га је не само сам почитовао ‘него га је и другима као силу небеску показивао. Тако, када поглавар иноплеменог царства, по имену Губазије, дође грчкоме цару Лаву ради закључења примирја, цар га одведе к преподобноме Данилу Столпнику, и указујући Губазију на њега рече: „Ево чуда у моме царству!“ – А Губазије, удививши се трпљењу преподобнога, стаде се клањати не само светитељу него и стубу на коме он стајаше, и са сузама говораше: „Благодарим Ти, Царе Небесни, што си мене који сам дошао к цару земаљскоме удостојио видети мужа небескога и обиталиште његово“. – Вративши се у своју земљу, Губазије се често сећао преподобнога и слао му писма, просећи свете молитве његове за заштиту свога царства.

И беше преподобни Данило предмет дивљења, и ближњима и даљнима, и својима и дошљацима, и царевима и простацима, и Грцима и Римљанима, и иноплеменицима, који и долажаху к њему као к Ангелу Божјем, а одлазећи призиваху га у помоћ себи, и светим молитвама његовим добијаху све што искаху.

Јуначко трпљење преподобнога, које он показа стојећи на стубу при свима ваздушним променама, довољно је посведочено гореспоменутим кишама и олујама. Но да се не би предало забораву нешто што треба да остане као сећање на њега, споменућемо и ово:

Једне године зима беше страховито љута: дуваху силовити ветрови, далеко неподношљивији од оних о којима смо горе говорили, бејаше веома много и снега и леда и мраза; а преподобни не само не имађаше никаквог крова над својим стубом, него му страховити ветар смаче са главе кожну кукуљачу и однесе је у неку провалију. И тако стајаше добровољни мученик сву ноћ, трпећи цичу зиму и оштар мраз, који достигоше највећи степен у зору. А кад се добро раздани, настаде така страховита мећава, да ученици не могаху ока отворити и на стуб погледати, нити икакву помоћ указати светитељу. А кад мину тај дан настаде још страховитија ноћ; а после ње исти такав дан и иста таква ноћ; и тек трећега дана мећава се унеколико стиша. Тада ученици прислонише лествице попеше се на стуб к преподобноме оцу, и нађоше га премрзла у леду од главе до ногу, и једва је помало дисао. И они га с тешком муком загрејаше трљајући му тело топлом водом и сунђером. Дошавши к себи, преподобни рече ученицима: Зашто ме узнемиравате: зашто ме пробудисте из слаткога сна? ја тек што сам заспао молећи се. Ипак вам хвала, чеда моја, што се толико старате о мени, оцу вашем.

Христољубиви цар, дознавши за то, дуго са сузама мољаше светитеља и до земље му се клањаше да допусти направити на стубу мали кров. Притом му цар рече: Поштеди себе, ако не себе ради, онда духовне користи наше ради, да не би умро пре времена и оставио нас сироте. – Видећи сузну молбу цареву“преподобни пристаде да се начини кров над његовим стубом, не ради олакшања себи већ ради усрдне молбе цареве. Јер цар имађаше к светитељу толику љубав и поштовање, да је к столбу преподобнога доводио све посланике и велике кнезове који су му долазили из разних земаља; и то је чинио или лично сам или преко својих придворних великаша. И сви се они дивљаху великом трпљењу преподобнога оца, са којим даноноћно подноси и студ и жегу; и обично одлажаху од њега са великом духовном утехом по себе.

Кроз неко време краљ Вандалски Гензерик крену у рат против Грка и приближи се Александрији са огромном војском. Грчки цар, силно узнемирен овом најездом туђинаца, дође са целим својим сенатом к преподобном Данилу Столпнику, иштући помоћ од светих молитава његових. Провидећи шта ће се збити, преподобни прорече цару да Гензерик не само неће узети Александрију него ће у свима својим плановима претрпети крах и вратити се дома без икаквог успеха. И пророчанство се преподобнога стварно испуни. А благочестиви цар из благодарности за то зажеле начинити крај столпа блаженога оца келије за смештај његових ученика. Но преподобни моли цара да уместо тога сагради цркву у име преподобног Симеона Столпника и да свето тело његово пренесе из Антиохије у њу. Цар одмах сагради цркву преподобном Симеону према столпу преподобног Данила са северне стране, и поред цркве гостопримницу. Затим, по жељи преподобнога Данила, пренесе веома свечано у нову цркву чесне мошти светога Симеона. Веома обрадован тиме, преподобни Данило приликом те свечаности изговори народу опширну поуку.

По нарави преподобни Данило бејаше незлобив, и чињаше добро онима који га мрзе. Једном неко грћаше светитеља, а кад људи који то слушаху узнегодоваше на клеветника, он, показујући им печену рибу, говораше: „Ово једе ваш испосник!“ – После тога он са својом женом и децом поједоше ту рибу, и тог часа нападе ђаво на њега, и на жену његову, и на децу, и мучаше их. И кад њих доведоше к преподобноме, он их исцели својом молитвом, не памтећи зло и не враћајући увреду увредом. V знак благодарности незлобивоме оцу за тако велико добро које им је учинио, они начинише од сребра икону преподобнога, на којој они беху представљени како леже пред ногама његовим, а и имена њихова беху написана на њој; и ту икону они поставише у цркви светог Архистратига Небеских Сила Михаила.

При незлобивости својој преподобни Данило имађаше још тако велики дар благодатне речитости, да се срца слушалаца његових миљем испуњаваху, и многи добијаху велику духовну корист исправљајући живот свој. На царском двору беше једа1н чувен војник, по имену Едран, родом из Галате, снажан телом и храбар у ратовима. Дошавши к блаженом Данилу и чувши његове душекорисне поуке, он би толико дирнут, да се одмах одрече света, и са два пријатеља своја присаједини к ученицима преподобнога. Када цар чу то, веома се снужди због храброг војника тог и посла к њему да га усаветују да се врати к њему у дворац. Но он не поклони пажње царевој ласкавој понуди, и одговори: Каква ми је корист ако сав свет добијем а души својој наудим? – После тога он би од преподобнога пострижен за монаха, и подражаваше преподобнога у уздржању: од хране и пића узимаше само толико да му тело не умре од глади; исто тако спавао је врло мало, и то стојећи ослоњен на један обешени конопац. Доцније он стече цареву љубав због својих врлина, и цар га посећиваше када долажаше к преподобном Данилу. Пошто поживе таким животом доста дуго времена, он се упокоји у миру. Његово монашко име беше Тит. А после њега поживе таким истим животом слуга његов Антоније.

У то време цар Лав удаде своју ћерку Аријадну за Зенона Исаврјанина, и посла га с војском против варвара који су били упали у Тракију. Пред полазак у рат Зенон оде к преподобном Данилу Столпнику, и светитељ му предсказа ове шта ће с њим бити: вратиће се из рата неповређен; затим ће после свога таста, цара Лава, примити царски скиптар, но сродници ће га из зависти прогнати с престола, на који ће се он после извесног времена поново вратити. И све се то зби у своје време.

Када се Зенон зацари после смрти Лава, и царова три године, против њега устаде Василиск, брат Верине, жене покојнога цара Лава. Прогнавши Зенона, он заузе Грчки престо; а пошто беше присталица јереси Јевтихијеве, изазва велику пометњу у цркви Христовој, одбацујући Халкидонски сабор и ширећи јеретичко учење. Тада патријарх Цариградски Акакије, сабравши православне епископе, иако бојажљиво противљаше се цару, али без икаквог успеха. Стога он посла неколико епископа к преподобном Данилу са сузном молбом, да сиђе са стуба и дође к њима у престоницу у помоћ Цркви. Преподобни, премда му се није хтело силазити са стуба ни на најкраће време ипак видећи потребу Цркве, и притом призван на то и Божанским гласом с неба, сиђе са стуба, и оде у град к патријарху и епископима што беху с њим. Епископи га дочекаше с чешћу и примише с неисказаном радошћу. Међутим цар, чувши за долазак преподобнога и не желећи се видети с њим, уклони се из града на своје имање у околини престонице, али преподобни крену за њим. Но пошто му ноге од дугог стајања беху отекле и ранама покривене, те он не могаше ићи ногама својим, то га верници однесоше на рукама. Догоди се да их путем срете један губав човек. Угледавши преподобнога, он га вапајно стаде молити да га исцели. Преподобни се сажали на њега, сатвори молитву за њега и нареди му да иде на море које се налажаше близу и да се умије. Губавац се уми, и изиђе потпуно очишћен и здрав. Глас о овом чуду одмах се пронесе на све стране, и слегоше се многи људи носећи своје болеснике, и сви се исцељиваху молитвама преподобнога. Окружен толиким мноштвом народа због чудеса која чињаше, он се приближи к царском дворцу који се налазио на том имању. А један Гот, погледавши одозго кроз прозор и угледавши како светитеља носе на рукама, насмеја се и рече: „Ево нови антипат долази!“

Чим он то рече, одмах га постиже казна Божија: он изненада паде одозго, и разбивши се умре. А цар, дознавши за долазак светитељев, нареди да га не пуштају к њему. И светитељ се удаљи отресајући прах с ногу својих. Но затим се цар уплаши да га не снађе какво зло због непоштовања светитеља, па посла за преподобним молећи га да се врати к њему. Али он не само не послуша цара него и предсказа погибију његову. Притом рече: Који гњеви Цара Небескога припрема себи многа зла и сабира гњев за дан гњева. – Рекавши то, преподобни оде својим путем. Посланици цареви се вратише, и када цару преношаху речи преподобнога, тога часа изненада сруши се у дворцу један стуб, што веома уплаши цара и све с њим: јер ето мртва ствар, по мигу Божјем, посведочи истинитост светитељевог пророчанства и својим падом најави скоро збацивање цара с престола.

Враћајући се у град, преподобни Данило исцели на пугу два ђавоимана младића и удовичину ћерку; змију пак која му се неочекивано обави око ноге он речју својом одасла на њено место не пострадавши ни најмање од ње. А у самом граду к преподобноме приступи једна угледна жена, по имену Ираида, која беше нероткиња, и заливајући му ноге сузама мољаше га да је молитвама својим разреши нерађања; он јој прорече да ће родити сина, предсказавши чак име његово: „Жено, родићеш сина и даћеш му име Зенон“.

Међутим цар стаде тражити начин, како да се помири с преподобним и добије од њега опроштај, јер га је веома био уплашио пад стуба у дворцу за време подношења извештаја њему о одговору преподобнога Данила. Најпре он мољаше о томе светитеља преко угледних лица неискрено, јер срце његово не престајаше са смишљањем безакоња. Затим он сам лично оде к преподобноме, припаде к ногама његовим и мољаше опроштај. Но преподобни, душевним очима својим видећи зле помисли његове, изобличи лукавост његову рекавши присутнима: Ово смирење његово и покајање притворни су; под овчијом кожом у њему се скрива вучја зверскост; али ћете ви ускоро видети на њему праведни гњев Божји, јер свемоћна рука Свевишњега збацује са престола силнике.

После свих ових догађаја преподобни се врати на свој стуб; а након мало времена Василиск стварно би збачен с престола, као што беше предсказао преподобни. Зенон поново доби царски скиптар. И видећи у томе испуњење пророчанства преподобнога Данила, дође заједно са својом женом к преподобноме да му се поклони.

Остало време свога живота преподобни отац наш Данило проведе стојећи стално на стубу и чинећи многа чудеса. Но будући смиреноуман и избегавајући славу од људи, он силу чудотворства приписиваше не својим врлинама него молитвама преподобнога, и зато све болеснике који долажаху к њему он одашиљаше у цркву преподобнога Симеона к светим моштима његовим. Тако, златар неки донесе к преподобноме сина свог, хромог од рођења, који уопште не беше у стању ходити већ пузаше као змија стомаком по земљи. Одаславши овога у цркву преподобног Симеона, блажени Данило нареди да на ноге хромог дечака метну свете мошти светога Симеона. Чим то би учињено, хроми скочи као јелен и притече к стубу Данилову, радујући се и славећи Бога.

Један човек, враћајући се са Истока, паде у руке разбојницима. Пошто га страховито избише и колена му поломише, разбојници га опљачкаше па отидоше оставивши га једва жива. Неки путници пролазећи туда, када га видеше испребијана и у ранама, сажалише се на њега и пренесоше у град Анкиру. Епископ тога града уложи велико старање око болесника, доведе најискусније лекаре и излечи га од рана. Но излечени не могаше ходити, јер му ноге беху силно повређене и, мада ране беху излечене, ноге не имађаху силе ходити. Због тога болесник моли епископа да га пошаље к преподобном Данилу. И болесник, непомичан као клада, би положен у кола и одвезен к стубу овог бесплатног лекара. А преподобни Данило одасла болесника у цркву преподобног Симеона, наредивши да га помажу јелејем, узетим од светих моштију, и тако га одмах исцели: болеснику се стопала и глежњи изненада учврстише, и он скочи и стаде ходити, узносећи благодарност Богу и светим угодницима Његовим – Симеону и Данилу.

Неки капетан из Шпаније имађаше тако велику веру у преподобнога, да, кад год би се разболео неко од његових слугу, или од сродника, или од пријатеља, он је писао преподобноме и молио га за исцељење оболелога. И кад су му затим доносили од преподобнога писмо са одговором, он је то писмо стављао на болесника, и болесник је одмах добијао исцељење.

Једна сиромашна жена имађаше синчића од дванаест година, који бејаше нем од рођења. Она га донесе к стубу преподобнога, остави га поред стуба, па оде. Преподобни пак, угледавши дечака са стуба, нареди својим ученицима да га узму и да он живи међу њима. А ученици, мислећи да је мајка научила свога синчића да не говори и да се претвара ради уноснијег просјачења и лакшег издржавања, чињаху му многа зла да би га натерали да проговори: плашаху га, бијаху га, понекад га док је спавао бодијаху бодилом, или удараху трновитим гранчицама, да би он, пробудивши се изненада, проговорио коју реч. Но када се они уверише да је дечко стварно нем, они известише о томе преподобнога. Преподобни нареди да немоме дечаку помажу језик светим јелејем. И када у недељу на светој литургији ђакон отпоче читати свето еванђеље и народ по обичају запева: „Слава Теби, Господе!“ – тада и дечак јасно и громко изговори: „Слава Теби, Господе!“ – И од тог времена он стаде говорити лепо.

Доживевши дубоку старост, преподобни се приближи својој блаженој кончини. Провидевши је, он извести о томе своје ученике, и написа им следеће завештање: „Чеда моја и браћо моја! Ви сте мени и једно и друго: чеда сте моја јер вас родих духовно; и браћа сте моја јер нам је Бог свима заједнички Отац, и ја одлазим к том заједничком Оцу нашем. Но вас, миле моје, који плачете због растанка са мном, не остављам сироте него старање о вама поверавам Оцу нашем који саздаде вас све и мене. Стога нека Он, који је све створио разумом и премудрошћу и затим савио небеса и сишао На земљу и умро и васкрсао нас ради, буде с вама као премудри чувар ваш од ђавола. Као Господ, Он ће вас чувати у послушности светој вољи Својој; а као Отац ваш, Он ће вас самилосно и раширених руку дозивати к Себи кад будете грешили и падали. И Он, који је Себе предао на смрт за нас, нека вас сједини међусобном једнодушношћу, да бисте постали своји Небескоме Оцу. Трчите к смирености, будите послушни, љубите гостопримство, пост, бдење, сиромаштво, и нарочито држите прву и највећу заповест, заповест о љубави, као и све оно што доликује побожности. Чувајте веру истиниту, пазите се од јеретичког кукоља, и ни у чему не одступајте од ваше матере – свете Цркве. Ако све то извршите, бићете савршени у врлини“.

Написавши такво завештање својој духовној деци, преподобни нареди да се прочита пред њима док они плакаху због растанка с њим. На три пак дана пред блажено престављење преподобнога, у поноћ, неки од најдостојнијих ученика његових удостојише се видети где к њему дођоше и посетише га сви од памтивека светитељи Божји: пророци, апостоли, мученици и ликови свих светих у светлости и слави небеској; они га с љубављу поздравише, и наложише му да се причести Божанским Тајнама. А кад приспе дан његовог разрешења од тела, дође са васцелим клиром својим патријарх Јевтимије, прејемник Акакија. Гореспоменута пак богобојажљива жена Ираида, која би разрешена бездетности молитвама преподобнога Данила, припреми све што беше потребно за чесно погребење преподобнога. У то време деси се ту један бесомучан човек, који стојећи крај стуба говораше да види анђела и многе светитеље где силазе с неба к преподобноме, и називаше по имену светитеље које види. И преподобни и богоносни отац наш Данило, радујући се због одласка свог, предаде чесну и свету душу своју у руке Божије, када му бејаше осамдесет година и три месеца од рођења.

Одмах по престављењу преподобнога Данила споменути бесомучни човек ослободи се насиља ђавољег. Кад преподобни сконча, појавише се на небу изнад стуба три звездана крста, или боље рећи три крстолике звезде, које блистаху неисказаном лепотом и дању, за време сијања сунца. И блистаху се оне све време док свето тело преподобнога оца не би погребено крај стубова његових. Заједно с њим бише положене и мошти света Три Младића Вавилонска: Ананије, Азарије и Мисаила, сагласно предсмртном завештању преподобнога, да би они који долазе његовом гробу ради поклоњења одавали част не његовим моштима већ моштима света Три Младића. Тако, смирен за живота, преподобни остаде смирен и по престављењу, избегавајући славу људску. Но Бог прослави онога који Њега прославља: прослави га чудесима на земљи пред људима, прославља га и на небу пред Анђелима, будући Сам слављен свеколиком твари вавек. Амин.