ЗАПАДНОЕВРОПСКА ЕПАРХИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
  • Српски језик
  • Français
Изборник

Преподобна Пелагија

Објављено 15/02/2016

Преподобна Пелагија
Преподобна Пелагија

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПЕЛАГИЈЕ

Ми смо дужни свагда узносити велику благодарност Господу нашем зато што не жели смрти грешнима већ дуготрпељиво чека њихово обраћење у праведни живот, – пише ђакон Илиопољске цркве Јаков, писац житија преподобне Пелагије. Нешто се дивно догодило у наше дане; и ево ја грешни Јаков пишем о томе вама, светој браћи, да бисте, читајући са пажњом, добили велику корист.

Пресвети архиепископ града Антиохије ради неког црквеног посла позва к себи осам епископа из околних градова. Међу њима беше и свети Божји човек, мој епископ Нон, муж прекрасан, и савршени монах, који због врлинског живота свог би узет из Тавениског манастира и постављен за епископа. Нон дође у Антиохију из Илиопоља, повевши и мене са собом. A када се епископи сабраше у цркви светог мученика Јулијана, они изјавише жељу да од Нона чују поучење, и поседаше сви на дну цркве. Нон их онда стаде усмено поучавати, говорећи им што беше на корист и спасење. И док се сви дивљаху светом поучењу његовом, у то време једна жена незнабошкиња, чувена у целој Антиохији блудница, пролажаше мимо црквених врата са великом гордошћу, одевена у скупоцене хаљине, украшена златом, драгим камењем и бисерјем, окружена мноштвом девојака и младића у дивним хаљинама и златним огрлицама. Она беше тако лепа у лицу, да се световни људи не могаху довољно нагледати њене лепоте. Пролазећи поред нас она испуни сав ваздух миомирисним мирисом. Угледавши је како бестидно иде, непокривене главе и разголићених рамена, епископи затворише очи, и тихо уздишући окренуше главе своје као од великог греха. А блажени Нон је пажљиво и дуго посматраше све док се она не изгуби из очију његових. И онда, обративши се епископима, рече: He допаде ли вам се лепота оне жене? – Они не одговорише. Нон саже главу своју; и плачући окваси не само марамицу у рукама својим, него и прса своја заливаше сузама. И уздишући из дубине срца он поново упита епископе: Зар вам не би пријатна њена лепота? Они ћутаху. А Нон рече: Ваистину ја се многоме научих од ње; јер ће ову жену Господ поставити на суду Свом и њоме осудити нас. Шта мислите, колико је времена та жена провела у својој спаваоници мијући се, облачећи се, на разне начине улепшавајући себе, у огледало погледајући, и сву мисао своју и старање улажући у то, да се у очима својих времених поклоника покаже лепша од свију? A ми, имајући на небесима Бесмртног Женика, кога Анђели желе гледати: не старамо се да украсимо јадну душу нашу, која је сва прљава, нага и срамна; не трудимо се да је омијемо сузама покајања и обучемо у лепоту врлина, еда би се за очи Божје показала пријатна, и не била посрамљена и одбачена у време Јагњетове свадбе.

Извевши такво наравоученије, блажени Нон узе мене, грешног ђакона свог, и ми пођосмо у келију која нам је била дата при тој истој цркви светог Јулијана. Ушавши у спаваоницу своју, епископ мој се врже лицем на земљу и плачући говораше: Господе Исусе Христе, прости ме грешнога и недостојнога, јер старање жене оне око улепшавања тела превазиђе сва старања моја око бедне душе моје. Та жена, да би угодила трулежним поклоницима својим, показа толико ревности улепшавајући себе; а ја се не старам да угодим Теби, Богу моме, него живим у лењости и нехату. Каквим ћу лицем погледати на Тебе? Каквим ћу речима оправдати себе пред Тобом? Тешко мени грешноме! јер стојећи пред светим олтаром Твојим, не приносим ја Теби ону душевну лепоту, коју Ти од мене иштеш. Та жена, у сујети својој, обећа да угоди смртним људима, показујући им се у тако пријатном виду, и испуњује оно што је обећала; a ja обећах угађати Теби, Богу моме, и слагах по лењости мојој. Наг сам, јер не изврших заповести Твоје; стога се не надам у дела своја, него у милосрђе Твоје, и од њега очекујем спасење моје.

Тако говорећи свети Нон ридаше дуго. А мољаше се он и за ту жену, говорећи: Господе, не погуби створење руку Твојих, да таква лепота не робује ђаволима, него је обрати к Себи, да се због ње слави свето Име Твоје, јер Теби је све могуће.

Пошто прође тај дан и ноћ, после јутрења, – а дан беше недеља, – рече ми учитељ мој свети Нон: Брате Јакове, чуј сан који сањах ове ноћи. Изгледало ми је да стојим у једном углу светога олтара. И гле, у току службе појави се једна голубица црна, прљава и страховито смрдљива; она летијаше око мене, и ја не могох трпети смрад њен. А када ђакон узвикну: „Оглашени изиђите!“ голубица одлете, и ја је не видех док се не заврши литургија. Ho no завршетку литургије, када ми излажасмо из цркве, ја изненада поново угледах ту исту прљаву голубицу која опет летијаше око мене. Пруживши руку јаје ухватих и бацих у воду што је у паперти црквеној; у њој се та голубица оми од свеколике прљавштине своје, и излете чиста и бела као снег, и летећи у висину постаде невидљива.

Испричавши ми тај сан блажени Нон ме узе са собом, и са осталим епископима крену у саборну цркву. У цркви, пошто се поздравише с архиепископом, они служише Божанствену службу. По завршетку свете службе архиепископ Антиохијски нареди блаженоме Нону да каже поуку народу. Отворивши уста своја Нон стаде говорити поучење народу по премудрости Божјој што живљаше у њему. И речи његове не беху окићене превиспреном мудрошћу овога света, већ беху просте, поучне за све и утицајне: јер Дух Свети говораше на његова уста. А говораше он о Страшном суду и о награди праведнима и грешнима. А сви присутни тако беху тронути речима његовим, да земљу сузама натапаху.

Међутим, по промислу милосрднога Бога догоди се да блудница о којој је реч, и која раније никада није бивала у цркви нити се опомињала грехова својих, пролазећи поред цркве у то време сврати у цркву. Чувши поучење светога Нона, она осети страх Божји: помишљајући на грехе своје, и слушајући од светога Нона о вечној муци због њих, она поче очајавати, и потоке суза из очију својих изливати; и у скрушености срца не могаше зауставити плач свој. Потом она рече двојици слугу својих: Причекајте овде, и кад изађе онај свети муж што је говорио поучење, ви пођите за њим и видите где станује, па се вратите да ми кажете.

Слуге поступише по наређењу и обавестише госпођу своју да онај свети муж станује при цркви светог мученика Јулијана. А она одмах седе и својом руком написа блаженом Нону овакво писмо.

„Светом ученику Христовом – грешница и ученица ђавола: Слушала сам о Богу твом да је савио небеса и на земљу сишао, не ради праведника него ради спасења грешника, и толико се смирио, да је са цариницима јео. И Он, на кога Херувими не смеју гледати, са грешницима је општио и са блудницама разговарао. Стога, господине мој, ако си ти, као што од хришћана чујем, истинити слуга Христов, онда немој одбацити мене која Желим да тобом приђем Спаситељу света и видим пресвето лице Његово“.

Прочитавши ово писмо, свети Нон јој написа овакав одговор: „Ма каква ти била, али позната си Богу и ти сама, и мисао твоја, и намера твоја. Стога те молим: не кушај мене ништавног; ја сам грешни служитељ Божји. Ако пак стварно имаш добру жељу да поверујеш у Бога мог и желиш да видиш мене, – са мном су овде друга епископи, – онда дођи, и видећеш мене у њиховом присуству. А насамо видети се са мном не можеш“.

Примивши и прочитавши одговор, грешница се испуни велике радости и свесрдно похита к цркви светог Јулијана, и обавести блаженога Нона да је дошла. Он позва код себе седам других епископа и наложи јој да уђе. Ушавши пред сабор светих епископа, она се с плачем баци на земљу и припаде к ногама светога Нона, говорећи: Молим те, господине мој, угледај се на учитеља твог Господа Исуса Христа, покажи према мени милосрђе своје и начини ме хришћанком: ја сам, господине мој, море грехова и бездан безакоња; стога ме омиј крштењем.

Сви присутни епископи и клирици, видећи блудницу с таквим покајањем и вером, проливаху сузе. А блажени Нон једва успе да је подигне с ногу својих, па јој рече: Црквена правила наређују не крстити блудницу без јемаца, да се она не би поново вратила на ранији блудни живот. – Чувши овај одговор она се поново баци к ногама светитељевим, па му, као некада еванђелска грешница Христу, ноге сузама перијаше, и косом главе своје отираше, говорећи: Ти ћеш одговарати Богу за душу моју, ако ме данас не крстиш. Од руку твојих нека Бог иште душу моју, и нека теби упише рђава дела моја. Ако ме одбациш некрштену, ти ћеш бити крив што ћу продужити моје блудно и нечисто живљење. Ако ме сада не отуђиш од злих дела мојих, ја ћу се одрећи Бога твог и поклонићу се идолима. Ако ме данас не начиниш невестом Христовом и не приведеш к Богу твоме, не имао удела с Њим и са светима Његовим.

Сви присутни, слушајући и видећи где се таква блудница силно запалила чежњом ка Богу, прославише Човекољубца Бога. А блажени Нон одмах посла мене, смиреног Јакова, к архиепископу да му испричам ово. Архиепископ, чувши ово, веома се обрадова и рече ми: Иди и кажи епископу твоме: чесни оче, тебе је очекивало ово дело, јер те добро знам да си ти уста Бога који је рекао: Ако извучеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). – И дозвавши госпођу Роману, која беше прва ђаконисацрквена, посла је са мном.

Када ми дођосмо, затекосмо Пелагију где још на земљи лежи крај ногу блаженога Нона, који је једва натера да устане, говорећи: Устани, кћери, да примиш оглашење за крштење. – Она устаде; и епископ јој рече: Исповеди најпре грехе своје. – Она плачући одговори: Ако станем испитивати савест своју, нећу пронаћи ниједно добро дело; знам само да су греси моји многобројнији од песка морског, и сва вода морска неће бити доста да опере гадна дела моја. Но ја се надам на Бога твог, да ће Он олакшати бреме безакоња мојих и милостиво погледати на мене. – Епископ је упита: Како ти је име? – Она одговори: Родитељи су ми дали име Пелагија, а грађани Антиохије ми променише име и прозваше ме Маргарита, због дивних и скупоцених накита мојих, којима ме украсише греси моји.

Тада је епископ огласи, и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, и помаза је миром, и причести пречистим и животворним Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова. Духовном мајком Пелагија би ђакониса Романа; примивши је из купељи крштења, она је изведе из цркве и уведе у катихуменију, пошто се и ми тамо налажасмо. И рече блажени Нон осталим епископима: Хајдмо за трпезу, браћо, и радујмо се с анђелима Божјим што нађосмо изгубљену овцу; прихватимо се хране са јелејем и вином у духовном весељу.

Када сви поседоше за трпезу и стадоше са новокрштеном јести, гле, ђаво стаде вапити на сав глас, као човек ридајући и говорећи: Јао, јао! шта ја трпим од овог брбљивог винопије! О зли старче, није ли ти довољно било тридесет хиљада Сарацена које ти крсти отевши их од мене? Није ли ти доста Илиопољ који ти оте од мене и Богу твоме приведе, а он некада бејаше мој, и сви се житељи његови мени клањаху? А сада си ми и последњу наду одузео. Та шта ћу да радим, калуђеру зли и лажљиви? He могу да подносим твоје нападаје. Проклет дан у који си се родио, зли старче! Потоци суза твојих ударише на обиталиште моје и начинише га пустим.

Тако вапијаше ђаво плачући пред вратима дома у коме ми бесмо, и сви што се налажаху тамо чуше глас његов. И опет, обраћајући се новокрштеној, ђаво рече: Шта то радиш са мном, госпођо Пелагија? Ти подражаваш Јуду мога. Јер он, почаствован апостолском славом и чашћу, издаде Господа свога; а ти си то исто са мном урадила.

Тада епископ нареди слушкињи Божјој Пелагији да огради себе крсним знаком. И она, начинивши знак крста Христова на лицу своме, рече ђаволу: Нека те одагна Исус Христос који ме избавља од тебе! – Када она то изговори, Ваво побеже од ње.

После два дана, када Пелагија спаваше са госпођом Романом, својом духовном мајком, дође ђаво к њој, пробуди је и поче јој говорити: Драга госпођо моја, Маргарито моја, какво зло ја учиних теби? He обогатих ли те златом и сребром? He украсих ли те скупоценим драгам камењем и накитима и хаљинама? Молим те, кажи ми чиме те то ја увредих; и ја ћу сместа учинити све што ми наредиш, само ме не остављај и не прави од мене предмет подсмеха. – Пелагија, оградивши себе крсним знаком, одговори: Господ мој Исус Христос, који ме избави од твојих зуба и који ме начини невестом небеског дворца Свог, нека одагна тебе од мене. – И ђаво тог часа ишчезе. А Пелагија, разбудивши одмах свету Роману, рече јој: Моли се за мене мати моја, јер ме нечастиви узнемирава. – Романа јој одговори: Кћери моја, немој га се плашити, јер се он сада и сенке твоје боји и стрепи.

У трећи дан по крштењу свом Пелагија дозва једнога од својих слугу и рече му: Иди мојој кући и пошаљи све што се налази у мојој злато-чуварници, и све моје наките, па то све донеси овамо. – Слуга оде и поступи по наређењу. Тада блажена Пелагија дозва светог епископа, па му све то предаде у руке, говорећи: Ево богатства којим ме Сатана обогати; предајем га у свете руке твоје; ради са њим што хоћеш, а мени ваља искати богатства Господа мог Исуса Христа. – Блажени епископ Нон дозва економа црквеног, предаде му пред свима сво богатство што му Пелагија уручи, и рече му: Заклињем те именом Свете и Нераздељиве Тројице, немој од овога злата ништа уносити ни у епископију, ни у цркву Божију, ни у кућу своју, ни у кућу ма кога од клирика, него све то својим рукама раздај сирочићима, убогима и болеснима, да оно што је зло стечено буде добро потрошено, те да богатство греховно постане богатство правде. Ако пак прекршиш ову заклетву, нека анатема буде на дому твом, и удео твој са онима који су викали: узми, узми, распни га (Лк. 23, 21).

Слушкиња Божја Пелагија ништа од имовине своје не остави себи, чак ни за храну, него је храњаше ђакониса Романа, јер се закле да ни трунчицу не користи од богатства греховног. Дозвавши пак своје слуге и слушкиње, она их пусти на слободу пошто свакоме даде доста сребра и злата. И рече им: Ја вас, децо, ослобађам од временог ропства, а ви се постарајте да ослободите себе од робовања сујетном свету, препуном грехова, да, као што заједно живљасмо у овоме свету, тако се удостојимо заједно бити и у блаженом животу. – Рекавши им то Пелагија их отпусти.

У осми пак дан, у који је Пелагија, по обичају новокрштених, требала да скине беле хаљине, добијене на крштењу, (дан беше недеља), Пелагија, уставши пре зоре, скину беле хаљине у које беше обучена при крштењу, и обуче се у власеницу. Притом узе стару одећу блаженога Нона, па кришом од свих оде из града Антиохије, и од тога времена нико није знао где се она находи. Ђакониса Романа туговаше и плакаше за њом. Но свезнајући Бог откри блаженоме Нону да је Пелагаја отишла у Јерусалим, и тешаше Нон Роману, говорећи: He плачи, кћери, него се радуј: јер Пелагија, попут Марије, добри део изабра, који се неће узети од ње (Лк. 10, 42).

Након не много дана архиепископ нас отпусти, и ми се вратисмо у Илиопољ. После три године у мени се јави жеља да идем у Јерусалим и да се поклоним светом васкрсењу Господа нашега Исуса Христа, и ја молих епископа мога, блаженог Нона, да ми дозволи да идем. Дајући ми дозволу он ми рече: Брате Јакове, када стигнеш у света места, ти потражи тамо монаха који се зове Пелагије: он је евнух, веома врлинаст, и живи у затворништву. Кад га нађеш, поразговарај с њим, и биће ти од велике користи, јер је он истински слуга Христов, и савршен монах.

Ово говори Нон о слушкињи Божјој Пелагији, која дошавши у Јерусалим начини себи келију на Гори Маслинској где се некада молио Господ наш, и затворивши се тамо живљаше Богу. Али ми то Нон не откри.

Спремивши се ја отпутовах у света места, поклоних се светом васкрсењу Господа нашег Исуса Христа и часном Крсту Његовом, а сутрадан потражих монаха по имену Пелагаја, као што ми заповеди епископ мој; и келију његову нађох на Гори Маслинској. Келија та не имађаше врата, већ беше са свих страна зазидана; само мало прозорче угледах на зиду, закуцах на њега, и отвори га слушкиња Божја. Видевши ме, она ме позна, али ми не каза ко је. Међутим, ја је не познах. Та и како сам могао познати ону, чија велика лепота увену брзо као цвет! Очи јој беху дубоко упале; од великог и безмерног уздржавања провиђаху јој се кости и зглобови лица. Сва околина Јерусалимска сматрала ју је за евнуха, и ниједан човек није знао да је то жена, а и ја сам нисам знао то: јер ми је епископ мој говорио о њој као о евнухумонаху, и ја добих благослов од ње као од монаха-мушкарца. Она ми рече: Кажи ми, брате, ниси ли ти Јаков, ђакон блаженога епископа Нона? – Ја се зачудих у себи што ме по имену назва и што познаде да сам ђакон блаженога Нона, и одговорих јој: Да, господине мој. – А она ми рече: Кажи епископу твоме да се помоли за мене, јер је он ваистину свет муж и апостол Христов. – Онда и мени рече: И тебе, брате мој, молим да се помолиш за мене. – Рекавши то, она затвори прозорче и поче читати Трећи час. Ја сатворих молитву и отидох. И мени би на велику духовну корист што видех ову равноангелну подвижницу и чух сладосну беседу њену.

Отишавши од ње ја обилажах разне манастире, посећивах братију и разговарах са светим људима, добијајући од њих благослов и велику корист за душу. По свима пак манастирима пронела се беше добра слава о евнуху Пелагају, и пример живљења његовог бејаше свима на корист. Због тога и ја пожелех да поново идем к њему и утешим се његовом душекорионом беседом. А када стигох његовој келији и куцнух на његово прозорче с молитвом, ја се усудих да га по имену назовем, говорећи: Отвори, аво Пелагије! – Но он ми не одговори ништа. Ја пак мислећи да се он моли, или одмара, почеках мало, па поново закуцах да ми отвори, али одговора не би; и ја поново причеках неко време, и опет закуцах. Тако проведох три дана крај прозорчета, с времена на време куцајући у прозорче, јер сам силно желео да видим свето лице Пелагајево и добијем благослов од њега. Али не би ни гласа, ни одговора. Тада рекох у себи: Или је он отишао из ове келије, и у њој нема никога, или се преставио.

И ја се онда дрзнух и силом отворих прозорче, и угледах Пелагија где мртав лежи. Ужаснух се, и горко плаках што се не удостојих добити последњи благослов од њега. Онда затворивши прозорче похитах у Јерусалим да обавестим тамошње свете оце да се ава Пелагије евнух преставио. И одмах се по целом Јерусалиму пронесе вест да је духоносни монах уснуо у Господу. И на погреб светих моштију његових слегоше се монаси из свих околних манастира, и сав град Јерусалим, и безбројно мноштво људи из Јерихона и с друге стране Јордана. Разбивши прозорче на келији и направивши отвор колико да се провуче један човек, неколико благочестивих људи уђоше и изнесоше чесно тело. Дође и патријарх Јерусалимски са мноштвом других отаца. А када по обичају стадоше мирисима мазати покојниково тело, они видеше да је преминули подвижник жена; и подигавши глас свој са сузама говораху: Дивни у светима, Боже, слава Теби, јер Ти имаш на земљи сакривене светитеље, не само људе него и жене. – И они хтедоше да тајну Пелагијину утаје од народа, али не могоше, пошто је Богу било угодно не да сакрије него да објави и прослави слушкињу Своју. И стече се огромно мноштво народа: стекоше се и монахиње из својих манастира са свећама и кадионицама, са псалмима и црквеним песмама, и узевши чесно и свето тело Пелагијево, са доличном чешћу унесоше у исту келију где се подвизавала и тамо погребоше.

Такво бејаше живљење бивше блуднице, такво обраћење пропале грешнице, такви трудови њени и подвизи, којима она угоди Богу. Нека Господ наш Исус Христос подари са њом и нама да добијемо милост у дан судни! Њему слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.